#volimsebe

[jesenjiv]

Uvijek je vrijeme da biraš sebe.

Svoj mir.

Svoju sreću.

Svoj put.

[blogvecitesanjalice]

Kada osetiš da ostaješ bez onoga što je najvažnije u životu (2)

Ako čovek oseća da u takvim trenucima nema snage u sebi, vara se. Ona je uvek tu prisutna, samo je treba aktivirati. Neverovatno, ali istinito!Hiljadu puta sam pomislila da ću odustati jer mi ponestaje ta snaga, a onda nešto....tera, gura, diže......nema odustajanja... Kao što sam napisala u prvom delu, nedostajalo mi je prave podrške, a ona je jako važna....da imate nekoga uz sebe i da zajedno uz vas prolazi stanja kroz koja se koprcamo, kao potporni zid, za koji znam da se neće urušiti. Šta reći? Moje knjige i ja sam bila taj potporni zid koji mi je bio i više nego potreban. Ne krivim nikoga ko mi je nije dao, ali sam bila tužna jer u svemu tome najjači lek je ljubav, a ja sam imala osećaj da se negde izgubila, sakrila, okrenula ledja.....Izvinjavam se onima koje se možda pronalaze u ovim rečima, ali isto tako i nemam razloga da to uradim, jer sam ja za svakoga bila uvek tu kada je bilo potrebno.I onda, čovek se oseti da je sam. Tuga postaje veoma intezivna i guši, oduzima dah, stvara osećaj da nikom nisi važan....ili bar tako mislimo...umišljamo....Nešto nisam sigurna, kad malo bolje razmislim, da je ovo drugo baš tako. Moj suprug je divan suprug, ali ne i neko ko pokazuje emocije, iako ih verovatno i ima, a kad se to i desi, to uradi pogrešno, pa me samo još više povredi. A nije mi tako mnogo trebalo....jak, topao zagrljaj, u kome bih našla svoje utočište i milovanje po kosi.....reči nisu potrebne pored ovoga. Možda sam uobrazila, ali utisak mi je bio da smo se polako udaljavali jedno od drugog. Ja sam, povredjena, bežala u svoj svet, a on, verovatno iz nekog straha (iako to nikad u životu ne bi priznao), diskretno se sklanjao, a ja sam imala utisak da mu je sve to dosadilo, i da cela ta situacija počinje da ga nervira, smeta... U medjuvremenu moji roditelji nalaze svoje mesto medju zvezdama, ali mama je neko ko mi mnogo više nedostaje (izvini, tata). Još veća bol i tuga se obrušavaju na mene. Mesecima, a i dan danas prolazim sva ona dešavanja, do poslednjeg poljupca i maženja sa njom, a da joj glas nisam čula od polovine septembra 2016. godine. I ponovo, 16. oktobra 2016. godine upadam u "crnu rupu", u kovitlac iz koga opet treba izaći....sam! I kad mi je majkica preminula, moj suprug nije umeo da mi pridje, zagrli, uteši......Kakav hendikep, koji me bacao u još veći bedak! Hvala mom bratu! Volim te do neba! I tako....to je trajalo nekoliko godina, jer depresija nije kijavica koja časkom prodje. Upala sam u njene kandže 2014. godine i divim se sebi dokle sam stigla do dana današnjeg. Veliko hvala mojoj Miri.R., koja mi je čišćenjem skalarnim talasima dala odskočnu dasku u ovom mom malom životu. Meditativnoj grupi i mom dragom guruu Nemanji, Mariji....Još jedna vrata sam zatvorila, ali naredna su još malo odškrinta i dok njih ne zatvorim neću moćI dalje onako kako treba da bude. Ali, ODUSTAJANJE NIJE OPCIJA! Idemo dalje!