Prolaze tako godine, jedna za drugom. Pola veka. :) Život pun dešavnja…..lepih, ružnih, tužnih, veselih, radosnih, uzudljivih….Onda se desi veliki zaokret u životu, koji bukvalno sve prevrne naopačke. Prvo ne znaš šta te snašlo, a onda pokušavajući da otkriješ, shvatiš da ne možeš bez stručne pomoći. Lutajući u svojim mislima, ogradjena od svega što se zove život, pošla sam po pomoć, jer sam shvatila da to neću moći da rešim sama, kao što sam do tada rešavala razne situacije. Robotskim hodom, bez imalo života u sebi, sa puno nerazjašnjenih pitanja, bola, zatvorena u svom svetu, odlazim kod doktorke za koju se ispostavilo da je najbolja. Slušajući moju priču, ona plače. Plače. Gledala sam je i onda mi je doprlo do nekog dela mog mozga, koji se još uvek koprcao da dokaže da sam živa, šta sam joj upravo ispričala, i postajem svega svesna. U jednom trenutku, suze koje su počele nekontrolisano da teku, na momemat su me vratile u stvarnost. Prestaju suze, i ja sam opet samo telo koje korača. U mom pogledu nema sjaja, bilo mi je potrebno samo da spavam, i spavam, i spavam…… I spavala sam. Za drugo nisam ni bila sposobna. Moja mila majkica patila je zbog mog stanja i davala sve od sebe da mi olakša, mojoj porodici i meni. Neizmerno joj hvala na tome. Na žalost, ostatak porodice i nema baš neki osećaj zahvalanosti, za bilo šta. Ali, to je njihov hendikep. A, onda kreće borba ….sa vetrenjačama. Ja ih vidim i vadim mač, ne želeći da izgubim bitku sa kojom se hvatam u koštac. U mojoj glavi košnica, misli se smenjuju munjevitom brzinom, i samo snom i lekovima sam mogla da ih zaustavim. Posle nekog vremena shvatam da lekovi nisu dovoljni. Treba mi još nešto. Treba mi još neki način da se izborim sa takvim stanjem. Uzimam mobilni i na fejsu, u jednoj od grupa čiji sam član,otvaram svoju dušu. Kucam otvorenim srcem, veoma iskreno, jecam i ponovo proživljavam sve ono što sam prošla, svaki segment, svaki sekund koji je trajao kao godina. Reakcija na moju priču, bila je više nego što sam mogla i da zamislim da će biti. U inbox su mi se javljale ženice, sa svojim životnim iskušenjima, neke su hodale i po ivici ponora i uspele da isplivaju. Meni do tada nepoznate knjige, punile su spisak onih koje bi bilo dobro da pročitam. Ime koje je dominiralo u spisku knjiga ja Lujza Hej. Nikad čula za nju. Odlazim u Lagunu u kupujem “Moć je u vama” i “Ja to mogu”. Za početak. Gutam stranice prve knjige i čitam je tri puta za redom!Podvlačim ono što smatram da mi je bitno, počinjem da vodim dnevnik u koji pišem sve što mi padne na pamet, počev od citata iz knjige, mojih trenutnih misli, do svakodnevnih sitnica kako bih svoj mozak razradila i vraitila u normalno stanje. Naglašavam da niko ne može tako dobro da vas razume, kao neko ko je već prošao kroz to - DEPRESIJA. Veoma kompleksno i složeno stanje uma i ličnosti. Dugo vremena je potrebno da se uloži u sebe i svoj oporavak….ali teško je kad si sam. U svemu tome nedostajalo je nešto što je jako važno da se narušen balans vrati u normalno stanje - PODRŠKA. Puna podrška. Ja je nisam imala. Bar ne onako pravu, kakva je trebala da bude: jaka, iskrena, sa punom verom da tome možemo zajedno prevazići…. A to mi je stvaralo još veću tugu…..I onda: dva koraka napred, pet koraka nazad….. A to nije dobro.
dailybridgerton
discoholicmusic
annaxmalina
titsay
stormborns