Discover Top Posts Tagged with #vrucina

6.8.2017.

Mili moj,

Danas sam ti govorila o ljubavi i o romanu Perl Bak. Kako sam spoznala šta ljubav nije uz pomoć jedne knjige, a kako sam, uz tvoju „pomoć“, shvatila šta ljubav jeste. Bilo je to pomalo nevešto priznanje, bez obzira što je zvučalo poetično. I bilo je, samo donekle, lažno. Rekla sam ti ono što si čekao da kažem, uplašena da ćeš me razumeti pogrešno. U tome je problem s ljubavlju. Stalno traži potvrde. A ako se željena potvrda ne dobije... vrlo lako može doći do nesporazuma.

Htela sam da ti kažem mnogo toga, ali sedeli smo u kafiću „Kod Milice“ na buvljaku gde se Milica, vrlo očigledno, spremala da svoj lokal uskoro zatvori. Usisali smo svoje hladne nesove i ostavili nešto pene u čaši. A ja volim tu penu. Ona mi je možda i najbolji deo. Je li to neki ostatak dečijeg u meni ili možda baš suprotno, pokazatelj da sam odrasla i da isuviše pažnje poklanjam onom na površini? Ima i jednog i drugog, sigurna sam. Ponekad mi se čini da sam i od onog dečijeg, i od onog odraslog, pokupila najgore delove i pomešala ih. Biće da ipak preterujem... Ti najbolje znaš da to umem.

Sedeli smo, dakle, u malom klimatizovanom kafiću i spremali se da izađemo napolje na vrelinu, a ja ti, kao i uvek, nisam rekla ono najvažnije.

Ovo pismo je to.

Ono što nisam stigla da ti kažem jer smo žurili.

Ono što nisam mogla da ti kažem jer si očekivao nešto drugo.

Ono što nisam htela da ti kažem jer to se ne govori.

Ovo je sve to.

Opusti se i uživaj.

Kada sam rekla da sam spoznala šta ljubav jeste uz tebe, to nije bilo neistinito, ali je bilo znatno uprošćeno. Jer, to nije završen proces. Čini mi se da nikada neće ni biti. A što se mene tiče, ako sam uz tebe, ni ne mora da se završi. Svaki dan može biti ovako. Tu sam ja, ona što večito žuri negde i što tebe požuruje, i tu si ti, onaj koji ume da zaustavi vreme jednom rečenicom. Takva je bila, na primer, ona danas. Pitala sam te zbog čega tolika želja (ili ne baš tako... znaćeš zašto ne mogu da preciziram), i ti si pogledao moje telo pogledom koji podrazumeva, ali si ipak dodao s divljenjem: „pa... zbog svega ovoga“. Taj pokret rukom koji je obuhvatio moje telo, i taj pogled, mnogo su značajniji od same rečenice, ali neka je, neka i nje u sećanju. Neka je da podseti da pravu ljubav nikad ne mrzi da objašnjava ono što se „podrazumeva“. Tako ni tebe nikada ne mrzi da mi objasniš. Ni zašto me želiš, ni zašto me voliš.

Moja ljubav je sebična, čini mi se. Ona traži tvoju ruku i dok gledamo seriju, traži komplimente i dok govoriš o nečemu drugome, računa na tvoje bezgranično strpljenje, i misli da polaže pravo na tvoje puno razumevanje. Kako onda mogu reći da sam spoznala šta ljubav jeste? To zvuči tako pretenciozno. I nije do tebe, ne. Kako možeš spoznati bilo šta, ako nisi svestan sebe? Ili ako si, sa druge strane, previše svestan sebe?

Nikada ti ovo nisam rekla, niti sam ikom drugom, ali bez obzira na iščekivanje koje sam izazvala ovim uvodom, smatram da i nije toliko važno. To je jedan od onih trenutaka iz detinjstva koji nam se urežu u sećanje, ko zna zbog čega, i kojem posle, dodatnim prisećanjima, pridodamo još više suvišnog značenja. Moj ujko, pretpostavićeš i koji, imao je neku knjigu koja je govorila o tome kakav je ko, u zavisnosti od toga kako se zove. Pored mog imena pisala je, čini mi se, samo jedna rečenica. Pokušaću da je rekonstruišem, mada ću verovatno ponešto dodati ili oduzeti, iako je već kratka. Pored „Sanja“, dakle, pisalo je: „u svakom trenutku života, ili je potpuno svesna, ili je potpuno nesvesna“. Nisam sasvim sigurna šta je to trebalo da znači, ni kako je to trebalo da odredi moju sudbinu, ali eto, sećam se. I često se toga setim. Sile dečijeg pamćenja su nepredvidljive. Te iste sile su uticale na to da poverujem u rečenicu iz čudne ujkine knjige. Otuda i ona pitanja. Ako sam ili „potpuno svesna“, ili „potpuno nesvesna“, čak i kada je moj odnos prema samoj sebi u pitanju, gde je tu ljubav? I gde si tu ti?

Možda je onaj ko je pisao tu knjigu žurio – pa zaboga, toliko imena postoji – i morao da bude isključiv, pa je i sveo objašnjenje jedne osobe na jednu rečenicu i dve boje. A ja sam uvek bila sumnjičava kada se nešto posmatra kao crno/belo. Možda su ti trenuci između, iako su sivi (ili koja je to već nijansa u pitanju? ti se bolje razumeš u boje), zapravo oni najlepši trenuci koje delimo. Možda su to oni trenuci kada se najintenzivnije volimo, kada kažeš da me „najbolje osećaš“, kada se najčvršće grlimo i najduže smejemo. Možda je to ljubav. Negde između potpune svesti i potpune nesvesti. Iako mi to „između“, zbog mog imena, navodno, nije dato.

Ti si taj koji hvata te trenutke. Ti si taj koji me pronalazi onda kada sam previše svesna svojih slabosti, ili previše nesvesna onoga što ti svojim rečima činim, koji uspe da zaustavi vreme jednom rečenicom, jednostavnom, lepom, gorkom, a najviše od svega – bolno iskrenom, i – koji mi da ljubav.

Verujem da tu veštinu ja još uvek nisam savladala. Ali tvoj sam najbolji učenik.

Ne, nisam spoznala šta ljubav jeste. Ali budi mi mentor, i ja ću biti večiti kandidat za odbranu doktorske disertacije na tu temu.

Nadam se da ću jednog dana i doktoritati.

U svakom slučaju, to je „karijera“ koju ja želim da jurim.

Moja ljubav je sebična.

Ali uz tebe se topi svo moje crno i svo moje belo, kao što smo se topili mi danas, po onoj vrućini, tope se sve moje sebičnosti, nesigurnosti, kompleksi, slabosti, tope se i ostajem ja, mršava, krhka, gola i – tvoja, da te volim i da me voliš, između svesti i nesvesti.

...

Eto, to je ono što sam htela da ti kažem, ali nisam stigla jer je Milica zatvarala svoj lokal na buvljaku, a mi smo žurili kod tvojih na roštilj.

...i beše to dobar roštilj.

Voli te

tvoja S