Da sam joj tad rekao ‘’stani’’, možda bi me sad jutrom budila iz miris kafe.
A možda bi me nervirala usisavajući sobu, dok spavam.
Da sam joj tad rekao ‘’stani’’, možda bi me sad čekala sa večerom, umornog sa posla, i pred ulazom u stan poslala poruku ‘’ne zaboravi hljeb’’, i vraćala me nazad do prodavnice.
Možda bih je psovao, grdio, ljutio se na nju, ali bih je volio, više nego ikog i bilo koju posle nje.
Da sam joj tad rekao ‘’stani’’, možda bi sad galamila na mene zbog razbacanih čarapa po stanu, zbog dignutih nogu na stolu dok gledam tv.
Da sam, ali nisam…
Umjesto toga odabrao sam da je tražim tamo gdje je nema, znajući vrlo dobro gdje je i u kom gradu.
Da sam rekao, ali nisam, ne bih je tražio u drugima, znajući da je tamo najmanje ima, i da se žena kao ona više ne rađa.
Da sam, ali nisam.
Neko je rekao, neko je znao.
Neko ju je zadržao, neko ko je možda tip čovjeka koji igra loto, igre na sreću, čeka bingo, ne shvatajući da je najveću premiju u životu dobio onog dana, kad mu je ona rekla ‘’Da’’.
