Agnes Martin o umetnosti, sreći, ponosu i porazu: Intervju sa usamljenom umetnicom
‘Svi imamo iste unutrašnje živote. Razlika leži u prepoznavanju. Umetnik treba da prpozna šta je to.’
‘Njena umetnost ima kvalitet religijskog čina, skoro kao neka vrsta molitve.’ Ovo su reči jednog njujorškog kritičara kojima opisuje radove legendarne slikarke abstraktnog-ekspresionizma i rekonstrukcionistkinje Agnes Martin koja je podjednako poznata po uzvišenoj moći njenih minimalističkih slika kao i po njenoj izuzetnoj povučenosti, usamljeničkom načinu života i nedostupnosti za medije. Intervjui koje je retko davala odaju izuzetno elokventnu osobu snažnog poetičkog i filozovskog uma bez obzira na tih način života koji je vodila.Jedan od najznačajnijih intervjua sa njom vodio je poznati muzičar, kritičar plesa i umetnosti John Gruen 1976. godine kada je umetnica bila u svojoj šezdeset četvrtoj godini života. Ovaj intervju je objavljen u Gruenovoj knjizi The Artist Observed: 28 Interviews with Contemporary Artists. Ovo izuzetno štivo provelo je petnaest godina u nastajanju, sada je van štampe, a sadrži intervjue sa kreativnim legendama kao što su Saul Steinberg, Francis Bacon i Roy Lichenstein. Gruen nas uvodi u intervju opisujući kako je to biti u prisustvu umetnice: ‘Lično upoznati Agnes Martin znači biti u prisustvu strogog i jednostavnog – prisustvo koje daje lagan osećaj neprijatnosti. Njena pojava podseća na fotografije Gretrude Stein u njenim najnepristupačnijim i najstidljivijim izdanjima.’
Kada je razgovor započet, Gruen je upoznao umetnicu koja ‘retko odgovara na konkretna pitanja, već govori na oraklovski način o stvarima od važnosti za život umetnice’ – dok istovremeno ‘gužva belu papirnu maramicu’. I zaista, razmišljanja Agnes Martin o duhu umetnosti odišu jedinstvenom bezvremenošću: ‘Umetnik bira put ka slobodi. Umetničko delo dolazi pravo iz slobodnog uma – otvorenog uma. Apsolutna sloboda je moguća. Postepeno se odričemo stvari koje nas uznemiravaju i zatrpavaju um. Sa svakim novim odricanjem, osećamo se bolje.’ Istočna filozofija je imala jak uticaj na Agnes Martin. Ona podseća na Alan Watts-a i njegova upozorenja o egu: ‘Mislite da je lako otkriti šta vas to zaslepljuje, ali to nije tako lako. Ponos nas zaslepljuje. Uništava sve što mu se nadje na putu. Ponos je u celosti destruktivan. Nikada ne ostavlja ništa netaknuto. Prvo krene jednim putem… govori ti da je sa tobom sve u redu… podigne ti ego, nalazi izgovore u tvoje ime… Potrebno nam je dosta vremena da se okrenemo protiv ponosa i da ga potpuno uništimo. I naravno, sa svakim padom ponosa, čak i onim najmanjim, osećamo nevorovatan boljitak u odnosu na slobodu i sreću. Naravno, većina ljudi nikada ne mora da se uhvati u koštac sa ponosom i strahom. Ali umetnici moraju, zato što oni osećaju strah čim su sami i usamljeni. Većina ljudi ne veruju da imaju ponos i strah, zato što su njima uslovljeni. Ali svi ih imamo. Ako mislimo da ih nememo, to nas ponos zavarava. Ponos je spreman na sve vrste prevara i veoma, veoma je lukav. Prepoznati i prevazići ponos da bi kao rezultat toga posedovali slobodu uma je dug proces.’ Agnes Martin govori o ideji usamljenosti kao osnovi za očišćenje uma dok razmišlja o tome šta izdvaja umetnike od ostalih ljudi: ‘Ako verujete u percepciju, što svi umetnici moraju, onda ponekad morate da čekate jako dugo da vam um kaže šta treba da vam bude sledeći korak… Kada ste sa drugim ljudima, vaš um nije samo vaš.’ Vlasništvo nad sopstvenim umom, kaže umetnica, je samo srce kreativnog duha, te se protivi pojmu uticaja: ‘Ja ne verujem u uticaj. Da bi ste bili umetnik, morate da se krećete. Kada prestanete da se krećete, onda više niste umetnik. I ako se pokrenute sa nečije tudje tačke, vi prosto ne možete znati koji je sledeći korak. Mislim da je svako na svom putu. Mislim da kada napravite jedan korak, sledeći vam se sam prikaže. Verujem da smo rodjeni na tom putu. Ne kažem da su stvarni otisci koraka ocrtani pre nego što do njih dodjete, i ne kažem da promena nije moguća na tom putu. Ali, verujem da se razvijamo sami od sebe i da pre ili kasnije radimo ono za šta smo rodjeni, bez obzira na sve.’ U zavetu o moći izdržljivosti i stalnom porazu kao putu ka kreativnom uspehu, umetnica govori o njenom slikarskom procesu sa napomenama koje su primenjive na skoro sve vrste kretivnog izražavanja: ‘Trajno izmešteni, kroz disciplinu i ogromna razočarenja i poraze dolazite do onoga što morate da naslikate. […] Prve slike su mesecima bez ikakvog značenja – ništa. Ali morate da nastavite, bez obzira na sva rzočarenja.’ Kada ju je Gruen upitao kako provodi dane, umetnica je otkrila da su njene navike nešto drugačije od navika magova kreativnosti, bar što se spavanja tiče, ali da i sama ima neke ekscentrične navike po kojima su umetnici daleko poznati: ‘Ujutro ne ustajem dok ne znam tačno šta ću da radim. Ponekad ostanem u krevetu do tri popodne, bez doručka. Vidite, ja vidim sliku. Ali da tu sliku onda prcizno prenesem potrebno je mnogo više nego jednostavno znati šta treba da uradiš. Zato što se slika javlja u umu posle onoga što jeste. Slika se javlja samo da bi vam pomogla da znate ono što jeste. Tada zaista osećate kojia je vaša iskrena reakcija. Zato, ako prenesete tu sliku, znate da će i kod drugih ljudi probuditi isto osćanje. Prvo imam iskustvo sreće i nevinosti. Ako uspem da mi ništa ne skrene pažnju, onda imam sliku koju ću da naslikam.’ Agnes Martin duboko veruje u stvaralaštvo koje proizilazi iz sreće i uživanja i iznosi svoju teoriju o samoubistvu Mark Rothko-a koje smatra nespojivim sa tranascedentnom životnosti njegove umetnosti: ‘Mark Rothko-ve slike su čista posvećenost stvarnosti. To je ono što one jesu! Volela bih kada bih mogla da objavim da ja ne verujem da je Rothko izvršio samoubistvo. Niko u takvom stanju uma to ne bi mogao da uradi. On je očigledno bio ubijen… ubili su ga ljudi koji su profitirali, ili su pokušali da profitiraju. Pa Rothko je bio možda najsrećniji čovek na svetu zato što je njegova posvećenost bila bez mrlje. Sama je izlazila iz njega […] Jednom prilikom sam se vraćala sa planine koju sam slikala. Kada sam izašla iz aviona pomislih ‘‘Ah! Kakvo olakšanje!’’ (To je bilo malo van Tulse.) Pomislila sam ‘‘Ovo je za mene!’’ Ta širina. Nekako sam se predala. Taj avion… nekako je bio kao prava linija. Horizontalna linija. I pomislila sam kako ni jedna druga linija nije imala uticaj na mene kao horizontalna linija. Onda sma otkrila da me crtanje te linije čini srećnom. Prvo sam mislila da je kao more… onda sam pomislila da je kao pevanje! I od tada stalo slikam tu horizontalnu liniju.’ Umetnica skreće pažnju oima koji smatraju – i često greše – da su njeni više o strukturi nego o osećanju neizrecive sreće: ‘Već godinama slikam linije, a nikada nisam pomislila ‘‘struktura’’. Struktura nije proces kompozicije. Pa ni muzičke kompozicije koje imaju vrlo jasnu strukturu nisu o strukturi. Zasto što kompozitor uvek sluša. One ne razmišlja o strukturi. Tako da se može reći da moji radovi nisu o strukturi.’ Na kraju, Agnes Martin govori o tome šta definiše jednog umetnika: ‘Svi imamo iste unutrašnje živote. Razlika leži u prepoznavanju. Umetnik treba da prpozna šta je to. […] Umetnik živi po percepciji. To što stvaramo je ono šta osećamo. Rad na nečemu nije samo konstrukcija. Tu se radi isključivo o osećanjima… sve, sve je o osećanjima… osećanjima i prepoznavanju!’
Tekst na engleskom: Maria Popova http://www.brainpickings.org/2014/03/31/agnes-martin-john-gruen-interview/ Prevod sa engleskog: SR