Želim da se napijem,
i tako pijana
da upoznam stranca,
kome ću ispričati sve što me muči,
ali da se on ne seća ničega ujutru,
već samo da ima prazninu...
Imam osećaj da mučim ljude kada pričam
svi oni već imaju svoje probleme,
zašto ja da ih smaram mojim
to je tako pohlepno...
Zar nije?
Želim da mu ispričam:
o mojima,
svađama,
školi,
ljudima,
društvu,
zašto se opijam,
zašto pušim,
zašto bih da se drogiram,
ali opet to ne radim...
Da pričam o njemu,
prvoj ljubavi,
prvo volim te,
a i mrzim te,
o tome zašto baš on,
a ne neko drugi,
o prvoj puštenoj suzi,
o našem početku,
a i kraju,
ili nije kraj,
ne znam,
da li smo stranci,
ili smo drugovi,
više od drugova,
ili samo to,
o tome kako me je ubio,
ali idalje ga volim...
O tome kako pijana
ljubim druge,
ali ja samo tražim da ga prebolim,
tražim nekoga,
zapravo tražim njega u svima...
Njegove oči,
zagrljaj,
držanje za ruku,
poljubac,
zarazan smeh,
obraze,
pevanje omiljenih pesama
iako ne zna da peva,
držanje cigare,
ispijanje alkohola...
Nekoga ko će sa mnom ići
umesto u grad
na neku klupu,
zgradu,
stepenice
ili lift.
Umesto večere u restoranu
da odemo na pljeskavicu
pa u park na klupe
ili ljuljaške.
Samo tražim nekoga
ko će da me
sasluša,
posavetuje,
ulije mi nadu u život,
bude tu kad ni moji najbliži nisu...
Kao što je bio on...
Samo se želim napiti i ispričati.
Jel mnogo tražim?
~m~