“Možda niko nije umeo da te želi ovako kao ja noćas. Tvoje ruke bele kao samoća. Tvoja bedra sa ukusom platna i voća. Tvoj malo šuštavi glas. Sa nosom dečački prilepljenim uz okno vagona, nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas, putujem, evo, putujem, da natrpam u glavu još neslućene predele, da drveću poželim najlepšu noć na svetu, da se vrtim kao lišće, kao vetar po travnjacima, kao zvezde i ptice. Da malo nemam plan. Da imitiram klavijature, liftove i okean. Da zaboravim ruku na tvom struku. I lice uz tvoje lice. Morao sam da izmislim da si nešto sasvim, sasvim trajno. Drukčije ne bih izdržao okovan u ova usijana rebra. Uobrazio sam da sam te već viđao u lađarskim lengerima, u naočarima starih prodavaca lozova i zarđalim očima limenih bogova na seoskom raspeću. Veče je opet nekako sumanuto sjajno, i daljine pod mokrim zvezdama pune su mleka i srebra. Morao sam da izmislim da si nešto sasvim, sasvim beskrajno, u ovim batrgavim noćima što imitiraju sreću. A o meni i ne pitaj. Ko sam ja? Niko. Trava. Kunem ti se u sve one osvetljene prozore kojima sam zavideo na zavesama kad sam služio u mornarici. Ja sam rodjendan slona i smrt mrava na istoj slamarici. Zaista, ti mene tako divno ne znaš. Hiljadu prašuma češlja kosu u mom ušećerenom oku. Sanjam te s tugom noćima, kao vojnik tuđu pornografsku sliku, U meni stanuju kapele i noćni lokali i neki podivljali konji preživeli u nekom ogromnom pokolju. U meni se dave brodolomnici i kopna na vidiku. Tebi ću priznati: ja, preispoljna kukavica, umeo sam da bivam zapanjujuće hrabar zbog regrutskih ogledala, zbog kojih mnogi nikada neće postati invalidi. Pisao sam stihove da bude malo snošljivije u muškim čekaonicama kožnih dispanzera. Razumeo sam kako je uškopljenim bivolima, a sa rudarima sam imao običaj da zlonamerno ćaskam u oblacima i okeanima. Bio sam sve ono što bridi i što se stidi. Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima. Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima. Ja sam taj što je molio da se izmisli takva država u kojoj vladaju kondukteri. Jedna država u kojoj svako može da putuje kud god hoće. Ja sam taj što je sklapao ruke da se izmisli jedna odlična država koja sanjarima od malih nogu daje penziju i školsku decu masovno vakciniše protiv samoće. Sad više ništa nemam, samo ovo srce, ogromno, gadno i gladno. Ovaj rezervat divljih bubnjeva i hipnotisani zoološki vrt. Pokazaću ti nilske konje moje tuge. Zebre moje neozbiljnosti. I majmune pijanstva. Pokazaću ti ovo u meni što liči na opljačkanu kockarnicu i opljačkanu smrt. Svi nekud odlaze. Eno, pogledaj ih gde odlaze kao pihtijasti zvuk zvona. Danima nekud odlaze kao miris izmirne, nečujni, i na prstima. U očima im malo glinenih perli, i vašarskih bombona, i malo iskrzane slame u ustima. Niko te zaista nije želeo ovako stravično, kao ja noćas. Tebe sa mirisom sapuna, mastila, mirisom đačkih igranki, pokislih revera, magle i tramvajske zvonjave. U mojim žilama za tebe teče nekakva bela krv, nešto kao čipka na tvom ramenu, ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima. Nešto kao poljubac između dve nečitke izgužvane stranice nekakvog na brzinu napisanog pisma. Ili nešto kao krv pod noktima između dve najšarenije ponjave. A o kiši ti nisam ni rekao: sve mi je usne ulubila. Malo me ljubila. Malo ubila. Raskoračen nad sobom, danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu kao u namirisanu kadu. Pod kožom mi stanovala vretena. Pod temenom mi plastovi blata zaudarali na četiri rata. Možeš misliti kako je bilo kad uopšte i nisam imao brata u tom gradu gde su svake večeri ponovo hteli glavu da mi ukradu. Imao sam samo bezbroj suludih koraka od zida do zida. I natrag: od zida do zida. Imao sam malo tuđeg smeha i plača nataloženog na stvari. I onu jesen, onu najlepšu jesen na svetu, onu što miriše na kišu, kao Ciganka kad žute haljine skida i među krošnjama krvari. Vidiš kako ti mene divno ne znaš. Možda ja nisam ni trava. Možda sam samo napamet naučio trčanje od porodilišta do spomenika u nekoj panonskoj varoši austrougarskog porekla. U meni jedno nebo, obešeno za noge, visi kao da spava, a to je jedino nebo koje ne ume da spava. U meni jedno nebo visi kao zastava od vetra strašno otekla. Voz tutnji. Tutnji. Učini nešto da me bar tvoj grad ne sretne sa topovima samoće ispaljenim u ova usta živa. Nadrobi mi u grlo ptičja krila pomešana sa hlebom. Ne bleji vetar uzalud tako žalobno, ružnije nego stado zatrudnelih ovaca u zoru, u dvorištu klanice. Točkovi tutnje. Tutnje. A rebra su mi sve više dve okrvavljene roletne kroz koje srce šiklja i ruke mi poliva, kao mlaz vrele nafte usijani vod trafostanice.”
