Bora Ćosić

Kratko detinjstvo u Agramu. Starost u Berlinu. Nisam umro u Beogradu. Za svaku kuću znam ko od prijatelja stanuje ili je stanovao. Govorim da bih bio neslušan.

[borinnotes]

Lament nad Beogradom

U Lamentu nad Beogradom, najmelodioznijoj pesmi našoj, Crnjanski drhtao je nad gradom svog prethodnog života.

Kada je rešio da živ više ne bude, odlučno je sklopio svoje modre oči pune toskanske milošte i trešanja Japana.

S lamentom samom sebi i našoj zajedničkoj sudbini.

https://www.danas.rs/nedelja/lament-nad-beogradom/

[borinnotes]

JAN MAJEN i moj Srem, Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini, priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem i ležim, hladan, kao na pepelu klada. Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde, nego neka čudovišta, polipi, delfini, što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde, i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“ A viču i rusko „ničevo“ – i špansko „nada“. Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,  sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.  Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,  i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.  U Tebi nema besmisla, ni smrti.  Ti sjajiš kao iskopan stari mač.  U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,  i ponavlja, kao dan i detinji plač.  A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,  Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Miloš Crnjanski, 1956

[borinnotes]

Jedan mladi dadaist zamislio je svoj istorijski kalambur: da sa mog telefona, imitirajući glas velikog pesnika, javi predsedniku Srpske akademije nauka, kako se on, Miloš Crnjanski vratio u Beograd. Tekla je sezona 1952, mi smo obojica imali po dvadeset godina, svejedno, uspeli smo na način jarryjevski, uznemiriti gospodina Aleksandra Belića, kao i ceo grad. Pisac Seoba, međutim, i dalje je tavorio među svojim londonskim šusterima, oglušivši se i na opomenu Moše Pijade, eh ti, budalo stara, vrati se kući! Izgleda da je ovaj povratak ipak bio tada moguć samo u našoj razularenoj burleski. Tako je prošlo još dosta vremena dok se srpski bard nije obreo na Čuburi.

Šta je najtragičnije u sudbini emigranta, pitao se jedan italijanski pisac, – to je onaj čas povratka iz emigracije.

Bora Ćosić, avgust 2019

[borinnotes]

Eto, čemu nas je dovelo kopanje po prošlosti ove ulice, Knez Mihajlove, kojom, pre mnogo decenija, živelo se prilično različito. Na svaki način jede se danas neuporedivo lošije nego za dedinim stolom, a tome nije uvek razlog, samo prilično rašireno siromaštvo. Pa kada me berlinska devojka pita šta radi naša današnja mater, negde u Beogradu, ne umem joj odgovoriti. Sve plašeći se da ova, ako već ne rinta negde za pultom prodavnice ili u kojem uredu, ne radi ništa! Kao što tolike druge žene, mladi ili stariji ljudi po ovom gradu, ne rade ništa, glavrnjajući od kafića do kafića, zure u neke izloge, tupe mozak čitajući musavu štampu, a kod toga, silan zamor osećaju u nogama i u duši. Sudaram se sa ovim publikumom po današnjem, Krležinom Beogradu,

[borinnotes]

Glavni bosovi savremene finansijske gigantomahije zapravo, kao ljudska bića ne egzistiraju, nemaju vremena da postoje. Onda možda dolaze na svoje lagodni, ležerni besposličari po današnjim beogradskim kafićima, makar i praznih džepova; imaju oni nad sobom blago nebo beogradsko,

[borinnotes]

anđeo je došao po svoje, anđeo i slep i gluv i mutav anđeo je došao po svoje, i ja znam šta hoće sve je pred tim nalogom pustoš i glib i smeće prošlosti jednostavno treba ustati i poći za njim bez reči i bez povratka

Dušan Matić

[borinnotes]

Vasko Popa

Kada umirao je Vasko Popa, bio sam već daleko.

Vasko, operisan na plućima, pušio je i dalje, ne vodeći računa kuda ga to pušenje vodi.

Jer onamo svakoga mora nešto odvesti, bilo cigareta, bilo nesretna ljubav, bilo presuda Berijine policije.

[borinnotes]

Vladimir Majakovski

Iz arheološkog doba  kada sam u maminoj kuhinji prevodio Majakovskog

[borinnotes]

Pomišljam kako, živeći neprekidno u nekom gradu, sve primaš u celini i u nekoj svakodnevnoj pretrpanosti, a kada onamo dođeš posle dugog vremena, - tek tada, iz guste melase, iz toga sulca postojanja, izviru kvintesencne pojedinosti i znakoviti primeri. Istom tako mogu se izdvojiti pojedinačni punktovi nečijeg životnog kretanja, reperi jednog ljudskog toka, nikada linearnog, nipošto kontinuiranog, uvek u skokovima sa jedne tačke na drugu.

[borinnotes]

U malim tenkovima doći će svirači,

I odmah povadiće violine,

Al’ da bi bili jači

– Sa sobom povešće svinje!

Krmače će pokazati svoje glave,

I vrlo će se svideti ljudima

Biće velike a prave - Nečije šapke držaće međ’ zubima!

[borinnotes]

Samuel Beckett

J’ai n’ai plus de projets de voyage que les naufragés. Ne planiram putovanje ništa više nego neki brodolomnik.

Piše irski bard Samuel Beckett Radomiru Konstantinoviću, godine 1970.

[borinnotes]

M. Ristić

...sve što od svoga detinjstva, kao rođeni gramofon piskaram, sve je to jedno isto: moji memoari...

(M. Ristić)

[borinnotes]

Moderni je sport nažalost jedan košmar psihopatologije, finansijerskih malverzacija i tajkunstva.

[borinnotes]

Kao da pobeda, princip trjumfalizma, ima nešto protivmisleće u sebi, jer kad smo već zauzeli Smoljni, izmasakrirali Romanove, spalili Varšavu, srušili Hirošimu, ubili Aljendea, šta ima još da se misli! Ovo naravno dolazi, ali mnogo kasnije, pa slabo koristi.

[borinnotes]

Pisanje je pitanje individualne koncentracije i verovanja u to da će pisanje imati nekakvog smisla, bez obzira na to što u momentu možda nema prođu i publiku. To je nauk koji bih dao mladim ljudima: treba samo raditi.

[borinnotes]

Vasko Popa

Preko puta JAT-a, na Bulevaru, u broju 26, bila je važna kuća, puna pisaca. U njoj je živeo i veliki Vasko Popa. Tu sam čitao njegove pesme, ceo ciklus "Igre", napisan rukom. Vasko je smislio naslove za neke od mojih  knjiga, za prvu moju knjigu, "Kuću lopova", ali i za "Tutore".

[borinnotes]

Branko Miljković

Branko Miljković bio je grandiozan talenat, imao je svetsku pesničku frazu u sebi. S druge strane bio je jako nesrećan i komplikovan čovek. Pamtim ga po mnogo čemu, imam čak i neke originale njegove. Jedan veliki arhiv sam ovih godina sredio, sa pismima mojim i mojih prijatelja.