U početku me je stvarno voleo toliko da sam i samu sebe zavolela.
Radovalo ga je da me gleda kako jedem i da mi donese burek rano ujutru,
radovalo ga je da mu dođem na posao, da mi se svidi kafa koju mi je skuvao, radovalo ga je da podeli dan sa mnom.
Voleo me je toliko da sam to znala i bez da mi kaže.
Zapamtio je kako volim da mi se spremi limunada, slikao mi mačke koje sretne na ulici i delio sa mnom sunce i klupe u pionirskom parku.
I nikad nije bilo dovoljno.
Koliko god bih mu stvari ispričala, rekla bih mu još, koliko god bi mi stvari ispričao, slušala bih još.
Ako bismo podelili doručak i prvu jutarnju kafu, želela bih da podelim ručak i popodne sa njim.
Ako bismo podelili i popodne, poželela bih da provede noć sa mnom.
Agresivno mi je lepio poljupce po licu, držao moju ruku u svojoj gde god bi krenuo, smejao se tome koliko volim Bajagu i sedeo ispod moje terase kada nisam mogla da izađem u grad.
Bila sam spremna na sve, samo da on bude dobro.
Maštao je sa mnom o našem stanu u Beogradu i o terasi toliko velikoj da taman nas dvoje možemo da stanemo tu.
Obećao mi je da će mi okrečiti zidove naše sobe u boju kajsije.
Mazio mi je kosu, kuvao supu kad se razbolim, lečio moje mamurluke, ljubio more u moje ime, kupovao zalaske sunca, ljubio me za laku noć i pričao mi je najlepše melodije ovog sveta.
Kada su stvari postale teške, ležali smo u mraku zagrljeni i plakali od sreće što imamo jedno drugo dok su Letu Štuke pevale o jednom mestu sačuvanom za dvoje ljudi koji se vole skoro kao mi.
gledali smo mnogo dobar film o mađioničarima,
pevali uz pesme sa radija u kolima,
gledali zvezde iza njegove kuće i mazili mačiće koje je omacila njegova mačka.
Pričala sam o svemu sto Lola mnogo voli a misli da je sramotno voleti.
Zbog tog čoveka sam shvatila da je okej to što verujem u vanzemaljce
i da je okej to što ne volim da se češljam, to što su mi nokti uvek izgriženi do živaca i to što mi je crna hronika zanimljiva.
Mrzeli smo policajce, ponedeljke, komercijalu, grizli, loše kafe i lošu muziku.
Voleli smo flašu, grizli, izlaske, terasu kod supa, masne buksne, japanska kola, dobar san, picu iz mocarta, nakit, jedno drugo.
Na prste smo brojali koliko je još meseci ostalo do odlaska iz ovog grada.
Bili smo drugovi, braća, sestre, prijatelji, ljubavnici i supružnici.
Zamišljao nas je u šetnji sa malom devojčicom plave kose i sanjao me sa našom decom.
Smejala sam se kad se on smejao, bolelo me je kad ga boli, znala sam kako diše, o čemu razmišlja i mogla sam životom da tvrdim da nikad nećemo prestati da se volimo.
Makar se poubijali dok se svađamo
mislila sam da nikad nećemo prestati da budemo oni pravi.
bili smo u Beogradu i činilo se da je sve baš onako kako smo želeli
ja sam upisala fakultet a on je radio svoj posao iz snova
da me nije zagrlio kad sam stigla,
da me je taj čovek gledao kao teret, kao neki ranac pun kamenja,
da mu je laknulo kad me je ispratio na stanicu,
da sam plakala i da mu je to bilo užasno dosadno,
da je bio opsednut mišlju kako mu treba nešto drugo
i da više nije siguran da li želi da bude sa mnom.
