Nije taj Äovek bio Äista književnost; književnost je samo u njemu bila jedna od mnogih, voljenih, podstanara. Mi smo se o njemu nasluÅ”ali raznih straÅ”nih priÄa, tog Äoveka do tad nismo bili videli, a hodnikom je strujala neka napetost, strah od neÄega za Å”ta ni sami ne znamo Å”ta je. Äuju se vrata od kancelarije, vrata desno, nasred hodnika, mi stojimo dvoje po dvoje, u redu, jedni iza drugih, joÅ” malo pa Äemo i za ruke da se uhvatimo, kao u zabaviÅ”tu, svako svoje kucanje srca Äuje.
On stiže, oniži i sed Äovek, ali uredan, Äist, sreÄen, u farmerkama i belo-crvenoj karo koÅ”ulji; uvek je dolazio tako obuÄen. Ulazimo, njegove prve reÄi, sa Äistim nemaÄkim akcentom, glase: Otvorite, molim vas, onaj gornji levi prozor, i ovaj gornji desni, da možemo da diÅ”emo. U jesen, dok joÅ” ne zahladi, kroz te prozore smo disali; u zimu, samo gledaÅ” da ne sediÅ” na toj dijagonali - Å”to bi se u naÅ”em narodu reklo, ubiÄe te promaja.
Kad svi uÄemo, on zakljuÄa vrata i poÄne predavanje. Tri sata, bez pauze, nama glave joÅ” pune svakakvih priÄa o strogom i pomahnitalom Äoveku - ne usuÄujeÅ” se ni da odeÅ” do toaleta, a viÅ”e ne možeÅ” ni da pratiÅ” Å”ta priÄa, jer ti se piÅ”ki, dok se posle nekoliko predavanja neki junak nije okuražio da okrene kljuÄ u bravi i ode u toalet. Odjednaput, svako malo neko ide. A vremenom ti i žao da odeÅ” do tog toaleta, propustiÄeÅ” pet minuta predavanja.
Kakav je bio ranije, ne znam, samo mi se pripovedalo, pa ono - ako su lagali mene, i ja lažem vas. Ali nama je bio jedan od onih koje pamtimo zauvek. Na treÄoj godini radimo Å ilerova filozofska dela - joÅ” onako nesigurni u svoje znanje, upleli se u one reÄenice, tumaÄimo, ponekad neÅ”to i lupimo, jer ne razumemo, ali nijedan odgovor nikad nije bio osuÄen. Svaki je prihvatio, promislio par sekundi u tiÅ”ini, nekad ostavio tako da visi u vazduhu, da se o njemu promiÅ”lja i dalje, perpetuum mobile.
Pa se onda zagleda kroz prozor, iz te književnosti izniknu priÄe i o velikanima srpske istorije, arhitekturi beogradskoj, imao si utisak da je o svakoj zgradi imao spremnu priÄu, da je svaku znao u duÅ”u. PriÄa se ne seÄam viÅ”e, za moj mozak za koji je svaka istorijska Äinjenica nova matematiÄka formula sa tri nepoznate nije bilo moguÄe zapamtiti ih, ali seÄam se da ih je bilo i Äesto su prožimale redove Å ilerovih filozofskih spisa.
PriÄao mi je, jednom, kako svakog dana na posao ide peÅ”ke. Od Voždovca, do Knez Mihailove, svaki dan nekim drugim putem, na posao, pa sa posla. I u tim Å”etnjama svaÅ”ta Äovek nauÄi. O sebi, o svetu, onom u sebi i van sebe, o drugima i onda opet o samome sebi. PriÄao mi je o profesorima, koje sam tada znala samo sa svoje strane katedre, one studentske, priÄao je mirnim tonom, kao da se njega to ne tiÄe, ali se u tom tonu krilo jedno upozorenje, koje neÄu shvatiti ni nekoliko godina kasnije kada sam ga, po njegovom odlasku sa fakulteta, srela na hodniku i rekla da sam (ipak) ostala da radim na fakultetu, a on mi uzvratio - Ne zavidim vam, uopÅ”te. Tad sam joÅ” bila puna ushiÄenja, jer, ostvario se moj san, mogu nekome da prenosim svoje znanje, Å”ta može baciti senku na tu Äast? Kao Å”to to uvek biva, shvatiÄu to tek mnogo kasnije.
Bio je prkosan i kad su drugi odluÄili da fakultetu viÅ”e nije potreban, seÄam se kutija od banana na hodniku u koje je izneo knjige koje su, valjda, u tada veÄ bivÅ”oj njegovoj kancelariji bile naslagane od poda do plafona, mogao je ceo fakultet da se nahrani njima. U kancelariji sam bila jedanput samo, ne seÄam se zaÅ”to, seÄam se polica i polica sa knjigama, a tek negde iza njih, mali pisaÄi sto. Ma koliko knjiga sad stavili u tih par kvadrata, nisu to te knjige, prazan je prostor od poda do plafona.
Jedanput u to vreme videla sam ga na Sajmu knjiga, iza sebe vuÄe koferÄiÄ u koji Äe posložiti nova književna dela. Bila je gužva, ne javim se. Nekoliko godina kasnije, na poslednjem Sajmu knjiga u Hali 4 priÄam mami kako sam tada videla profesora sa koferÄiÄem, i tek taÄno u tom trenutku, ugledah ga za jednim slabo poseÄenim Å”tandom, iza njega isti onaj kofer, i ranac na leÄima. HoÄe li me se setiti? I mama je tu, Å”ta ako me se ne seti, ili se naljuti Å”to ga uznemiravam? Ipak, odluka je pala da ga pozdravim, tek da zna da ga nisam zaboravila, pa Å”ta bude.
Setio se. Pamti. I kaže mojoj mami: GospoÄo, vaÅ”a Äerka je jedan od jako retkih studenata koji se nikad ne zaboravljaju.
Ne zaboravljaju ni studenti takve, retke,Ā profesore.
