Moraš da se smeješ

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 010

Znate me sa Fejsbuka, jer sam posle nekog vremena i ja rešila da napravim grupu za negovateljice gde će se objavljivati oglasi za posao i prevoz negovateljica.

Moja grupa se zove : Pflege arbeit - POSLOVI ZA NEGOVATELJICE U NEMAČKOJ, ISKUSTVA, PREVOZ i ima više od 11 hiljada članova.

Objavljuju se oglasi , ali i ima raznih ponuda za zajmove i zaradu preko interneta koje ne mogu da stignem da pobrišem i blokiram.

Na grupi nema puno priče o iskustvima negovateljica na štelama, ali sam sačuvala jednu objavu koju ovde prenosim. Ne znam ko je autor.

Kako ja prevodim oglase za stelu😂!

Baka pomaže (Baka ti oštri zivce)

2. Ponekad ustajanje noću (Brale, svu noć ona zove, nema tu spavanja🙄)

3. Kuća sa vrtom (Oho motiku naoštri)

4. Familija na katu (au, ajde i njima pospremi😡)

5. Malo jaca zena ( auu ,ovde puca kičma kad je podižeš i okrećeš)

6.Baka ne voli puno da jede (E ova je škrta, ne jede da i ti ne jedeš, Aj debela si mogla bi koje kilo da smršaš na njihovoj hrani)

7. Baka malo dementna(aha za takve nas i ne uzimaju, nama sleduju mnogo dementni)

8. Fina baka, ali eto nema srece sa njegovateljicama

(aha teška ko Trepča, svi pobjegli)

9. Traži se zamjena, žena dugo na, šteli (hm jedna ostaje druge bjeg, nešt ne štima)

10.Baka ima  kućnog ljubimca(uf probala uf vec mi dlake u ustima)

11.Baka ima konje, krave(aha i to malo treba da, radis da ti ne bude dosadno, aha malo morgen)

12.Baka malo agresivna (a za tu štelu trebam šljem i protutenkovsko odijelo)

13..Baka polupokretna par put na dan transfer(aha, dementni vecinom pa svakih 15 min im se piski)

14.Baka ima restoran ili pansion (a tu si sobarica)

15 Ima bazen(jest samo da ga, cistom)

16.Elita,doktor, inzinjer(bjezi od njih ko vrag od tamjana , daj onu sa kokama😂)

17.Popiju čašu vina(bjezi alkosi plus bolest) Jesam li sta zaboravila prevesti

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 009

Mirisno poglavlje

Jeste li čuli za - Kintsugi - 金継ぎ, "golden joinery", "zlatni spoj" takođe poznato i kao kintsukuroi (金繕い, " zlatna popravka "? To je Japanska umetnost popravljanja polomljene keramike, koja se izvodi tako što se krhotine spajaju lepkom koji sadrži zlatne, platinaste ili srebrne listiće, pa tako krajnji izgled zalepljene činije može biti lepši od prvobitnog.

Slomljena činija   je  ovog puta  simobol naših sjebanih života u  zemljama na Balkanu  a   zlatni  lepak  su   dojče marke ili sada evri   koji nam  daju dostojanstvo  i mogućnost da se osećamo kao ljudska bića  koja  zaista služe čovečanstvu  obavljajući taj  plemeniti posao   vođenja brige o starim i iznemoglim  i bolesnim ljudima, za koje njihova deca nemaju vremena, ili nemaju decu  ili ko zna iz kog razloga nemaju nikog da se brine o njima.  

To nije isto kao da se brineš o bebi  , znaš da budućnost niije život nego smrt, znaš da   nema endorfina  i dopamina  dok se obavljaju slične radnje  presvlaćenja , održavanja higijene, hranjenja  ... Društvene igre s njima su  zamorne i  oduzimaju energiju, umesto da je kumuliraju, često nisu ni zainteresovani za igru jer žive u svojim sećanjima koja samo za nijh imaju  vrednost i značaj.  Većina njihovih vršnjaka i familije nije više među živima, njihov svet se bolno smanjio. 

Ti kuvaš  za njih   ukusnu hranu  po receptima iz svog rodnog kraja  i moraš da kriješ Vegetu koju si donela  sa sobom,  jer oni ne znaju šta je to ... Ne znaju ni za beli domaći punomasni sir, gibanicu, burek,  čvarke,  kavurmu ,  meso sušeno na  drvetu od šljive, prženiju od mladog luka i jaja  ili  leti   sto vrsta paprike na sto načina.  Ajvar  bi trebalo da ima cenu i ugled kavijara  jer božanstveno miriše  a još bolji ukus ima  i ne smrdi ko sardina pa moraš da se praviš da ti je ukusan. Mi ne jedemo knedle od krompira umesto leba,  ne trpamo  špercel rezance   u sve i svašta, nemamo bele kobasice od soje, ne jedemo bareno, sem kad smo bolesni,  obožavamo sarme i  podvarak  , prebranac  i čorbasti pasulj. Sve smo to naučile od naših majki i baka koje su kuvale svaki dan za nas.

Moja baba po majci, koju sam ja zvala BAŠA, pa su je svi u selu tako zvali, me je naučila da - Voda samo prljav obraz ne može da opere- Na moju žalost, nije me naučila da mogu da platim kućnu pomoćnicu da pere za mene. Ni u snu nije mogla da pretpostavi čime ću se ja baviti pedeset godina kasnije od kad mi je to pričala. Ona je celog svog veka podlagala slamu stoci u štali, a mi menjamo pelene starim Švabama.

Na ovom poslu se stalno vodi borba raznih mirisa. Miris kuvanih jela koje mi spremamo, bori se sa mirisom duvana koji generalno nije poželjan u nemačkim kućama. Miris ureje vas dočeka ujutru kad uđete u šlaf cimer vašeg štićenika da mu namestite krevet ili da ga iz kreveta izvučete. Taj miris vam se uvuče u nozdrve i dugo se tamo zadržava, čak i kad izađete napolje da udahnete svež vazduh. Ako imate posla sa ležećim pacijentima, smrad je još ogavniji. Prosto vam zeleni evri smrde na to.

Njihov Lenor miriše lepše, jače i duže nego naš, i zato ga vučemo odavde kući. Bar nekoliko flaša, da potraje do sledeće štele. Njihove slavine se cakle, ali njihova sredstva protiv kamenca su ponekad nemoćna protiv decenijskih naslaga, pa moramo da švercujem sonu kiselinu koja je kod njih zabranjena i nema je u slobodnoj prodaji kao kod nas.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 008

28 oktobar   ponedeljak

Baba ponedljekom ide  na neke vežbe taksijem, pa imam dva sata slobodno, tj da me niko ne nadzire, a nemam pojma ni šta bih radila.

29 oktobar utorak ...  prošo ....

30  oktobar , sreda

Išle smo u grad u šoping . Bilo je sunčano ali vlažno hladno  i  tih nekoliko sati je bilo previše za bakicu  pa se prehladila. Juče je ceo dan duvala nos koji joj je curio. Ja probah s našim narodnim lekovima, propolis i  kapi za nos od rastvora sode bikarbone. Soda je toliko  moćna da  joj je slinavica danas prestala iako ne znam koliko je  ona to zaista koristila, rekla sam joj da ispere  nos time.

U grad smo išle   na  tri mesta. Prvo do  njene banke, pa sam ja posle tražila da idemo u poštu da pošaljem deci pare.  Sto eura je bilo  pitanje  biti ili ne biti , skidanje tereta s leđa.  Našla mi ona poštu na google  mapi   i posle kad smo   bile ispred pošte   pita me ona kolko godina imaju tvoja deca.

Mislim se: "Baba, ne razumeš ti to. Tamo ni deca, ni niko ne zarađuje dovoljno da  mu ne trebaju neke ekstra pare da bi preživeo. Mi živimo u državi  u kojoj uskoro neće biti nikoga sem staraca i bolesnih  tj onih koji iz nje nisu mogli da odu. "I dok sam bila u pošti  da uzmem obrazac za western union  ona mi stavila na sedište neku kovertu i neki papiri vire ispod.  Ja to  uzmem i stavim na   tablu  iznad volana  nisam ni gledala šta je to. Kad ono pare.

Ona me gleda belo, kao,  šta ja to radim,ali ja stvarno nisam videla da su pare u koverti  i kaže :

- To ti je plata do danas.-  Ovde sam  manje od deset dana   i ona mi dala 400 eura!   Nisam je razumela    kako je to obračunala, imam i neke dodatne sate u bašti.  Uuuu fino, onda ću da dupliram  poslatak deci, ionako je  razlika za proviziju samo 4 eura. Za slanje sto eura je  15 a za dvesta 19 eura.

Spiskajte sve deco!!!   Eeee, kad bi se ovako zarađivale pare kod kuće...   I kad bi te ovako poštovali poslodavci, gde bi nam kraj bio.  A ne ono naše carstvo lopova, lopurdi, ulizica, lažova, ucenjivača, gnjida i  skotova.  Tek kad napraviš distancu od  brloga u kome živiš i  živog blata u kome se brlog nalazi, možeš da vidiš neke stvari. Nema toga ni na internetu ni na vestima.

Taj osećaj  koji ti  daje istinska plata nije mi bio dostupan do moje  pedeset i četvrte godine.

Sve do sad je bila neka borba sa prevarantima,  ceđenje para,  gubljenje vremena,  traćenje života.    

Nemci  UOPŠTE nisu, i naravno da nisu ono što smo mi o njima učili  u školama. Mi smo prosto odrastali uz Hitlerove  Nemce okupatore  -  koji su služili kako referenca koliko su naši  stvarni okupatori maskirani u oslobodioce i rukovodioce -  DOBRI  I ZLATNI.

Ove današnje Nemce koji hodaju ulicama Nemačke  zabole ... nije briga ni  za Hitlera,  ni za  drugi svetski rat i za sva sranja  koja mi držimo u glavama,  a da nas neko pita zašto – ne bi znali odgovor. Tako su nam glave napunjene kad smo  bili u školi i nismo imali pravo na prigovor, niti smo sumnjali da je sve to tačno.

Nemci su vredni, disciplinovani i kulturni. Neki su hladni, neki  su radoznali, neki ljubazni.. Ali  ni ne treba da budu svi isti.  Oni zaista imaju tradiciju  i znaju da je čuvaju, znaju šta čuvaju,  na šta su ponosni, šta slave.  Rade i uživaju u životu. Znaju šta je to  sigurnost, socijalna sigurnost, znaju da  će biti plaćeni za svoje vreme i trud i poslove koje rade , bez obzira koji posao je u pitanju. Tek ovde važi da je svejedno  šta radiš"  jer je ovde svaki posao cenjen i plaćen. Kod nas  ta rečenica podrazumeva da si ucenjen da radiš  bilo šta za bilo kakve sitne pare i da si obeležen ako to ne priznaješ kao devizu za opstanak.

Kad  kod nas čujem rečenicu – BOLJE DA RADIŠ BILO KAKAV POSO , NEGO DA  NE RADIŠ NIŠTA ... dođe mi da zadavim  tog slepca koji to izgovori...

NIJE BRE BOLJE  !!

NEGO JE  STO PUTA GORE  DA DAJEŠ SVOJ ŽIVOT I RAD U BESCENJE  DA SE NEKA GNJIDA BOGATI NA TVOJOJ GRBAČI. BOLJE JE DA  SEDIŠ CEO DAN NA KAUČU ZA DŽABE NEGO DA RADIŠ  ZA DŽABE   i sve dok ima  uplašenih i  ucenjenih ljudi koji ne smeju da veruju u to, nego su prinuđeni da se prodaju u bescenje  - biće tako kako nam je.

Ovde sam po prvi put u životu osetila  šta znači kad neko poštuje tvoj rad. Iako  bi me od ovog posla bilo sramota da ga radim  kod kuće u Serbiji . Zašto ? 

Pa zato što tkod nas kućne pomoćnice plaćaju  uglavnom  neke  slučajno srećne žene kojima  je upala sekirica u med pa imaju pare da  plaćaju kućnu pomoć,  a mogu volu rep da iščupaju. Neke žene koje se ponose time što ne umeju da kuvaju i brinu da im se ne polomi plastični nokat ako se upuste u kućne poslove, partijski kadrovi ili  supruge partijskih kadrova, fudbalera, doktorke, starlete, poznate ličnosti itd.

Kod  nas JE SVE NAOPAKO POSTAVLJENO I  DORAĐUJE SE TA NAKARADNOST SVAKI DAN. Svaki dan se odvijaju novi apsurdi na svim nivoima.

Ja sam  u Nemačkoj, kućna pomoćnica u  bukvalnom smislu  jednoj  polupokretnoj ženi, penzionerki koja je invalid  zbog  poliomijeltisa koji je imala sa deset godina  i  koji joj je ostavio paralizovanu nogu. Ona je radila  normalno u  opštini kao  kancelarijski službenik i stekla penziju. Dok je radila kupila je sama kuću, u kojoj sad živi  i od SVOJE PENZIJE  mene plaća 1200 eura mesečno plus mi plaća sate  koje radim u bašti , ako želim.

A kod nas penzioneri skapavaju po svojim stanovima  ako nemaju  potomke, da žive s njima  i da ih izdržavaju.  Jedva krpe kraj s krajem, jedu paštetu i hleba,  upisuju se na recku u drakstor ispod zgrade  i glasaju za naprednjake  jer su im tako  utuvili u glavu besomučnim kampanjama, na vestima, po autobusima na mitinzima. #pajebemumater !  Da nam je stvarno toliko dobro   - zašto bi bilo potrebe da nas neko  24  sata dnevno ubeđuje kako nam je dobro  i gde je šta otvoreno, pušteno u pogon.

Kod nas predsednik vlade izjavi  da imamo najbolje škole u  Evropi, bolje o švajcarske i nemačke jer imamo  "programiranje" kao predmet  u osnovnim školama, a nemamo ga.

MI SMO NACIJA  LUDAKA I ZOMBIRANIH LJUDI...  NE TREBA DA SE ŠMINKAMO ZA  HELUVIM.

EURO PRAJD ĆE DA NAS IZVADI IZ GOVANA U TO NEMA SUMNJE ... 

Ovde, opet ja....  Ovde  Nemce zabole dupe i za pedere... ako oće , neka prave prajd  ... oni gledaju kako da zarade na tim skarednim karnevalima  , a ne da lome koplja  dal je to normalno ili nije normalno ...

Kod nas je NENORMALNA SITUACIJA U CELOM DRUŠTVU I NADOGRADNJI SISTEMA ! 

Mi se  borimo  ciniznim, satirom i ironijom. Pravimo viceve oko svega i sprdamo se,  to nam je još jedino ostalo. A kad i to zamre, a zamire evidentno jer je svima pun kufer,   – e , onda smo ugasili, jer kao što rekoh  svi će da se isele  iz Srbije.

Džaba kuće i imanja  kad  nemaš pare to da održavaš,  a sve su napravili tako da ponovo otimaju ljudima imovinu  - kao i njihovi predaci   partizani i komunjare.  Ovejani lopovi  i  siledžije, uzurpatori  i  manipulatori, koji su sve stekli  uz pretnju  kratkom ili dugačkom cevi  i nisu se libili da potežu obarače i da pobiju silan narod  koji nije bio voljan da im prepusti svoje svetinje – svoje imetke i nekretnine.  Tito je bio najveći lopov među njima a svi smo ga voleli kao da je neko iz naše kuće. Koliko je on samo  ljudi i porodica upropastio a nama su  od prvog razreda  u školi sa osmehom  pevali i pričali o njemu.  Pa dobro je  nismo svi u ludnicama, sada kad  konačno otkrivamo  na kakvim lažima smo porasli i u kakvim lažima živimo. LAŽIMA KOJE PODRŽAVAJU LEGALNE   INSTITUCIJE SILE I PRINUDE U DRŽAVI.

AKO TI SE NE SVIĐA ILI SE BUNIŠ POSLAĆEMO TI  POLICIJU, IZVŠITELJE, TUŽIOCE, UPROPASTIĆEMO TE,  STAPKATI SA CRNOM ZEMLJOM.  I  ljudi zato ćute. Ćute jer su ucenjeni samim opstankom i opstankom svoje dece, čije potrebe ne mogu da čekaju da se nešto menja na bolje.

Demonstrira se svako malo  protiv svega i svačega, ali su se ovi izveštili da  bukvalno sve spinuju  i obezvrede i  oljagaju svakog ko se lati ćorava posla da bude Srbima lider i izvuče ih iz govana...A oni ionako na kraju ubiju svog lidera...   Valjda iz zahvalnosti ...  i uvek radimo u korist svoje štete, podržavajući  gadove na vlasti  -  svesno ili  pasivno, ćuteći i puštajući  da  ti život prođe  u  nemaštini, sranju,  čekanju boljeg sutra koje nikad u Srbiju nije ni došlo.

31.oktobar 

Prestaću da je zovem  baba, bakica  i slično,  jer  je  za ovo kratko vreme zaslužila da se i ja njoj obraćam s poštovanjem  kako i dolikuje . 

Frau Šmit  je  borac, kalkulacioni mrav  koji  više ne može da radi  ili ne može  sve da radi, ali zato u svojoj glavi drži  čitavo knjigovodstvo koje se tiče najsitnijih detalja  oko vođenja i održavanja njene kuće i njenog zdravlja.  

U isto vreme -  iako je invalid  i često u bolovima – ona se  uvek  neizveštačeno smeška  i  kulturno se obraća , kad joj nešto dam ili odnesem – ona kaže hvala  -  i  nije nervozna, NIJE NADRKANA, kao što je većina   staraca kod nas koji su  izgubili svoje nekadašnje autoritete  i niko ih ne zarezuje  za suvu šljvu, ne poštuje ih i  ne vidi  čak,  jer oni viiše nikom nisu potrebni sem da pomažu svoju decu  i zato im se više ni ne ustaje u prevozu ili  ih ne propuštaju u redovima. Vreme lagodnog i dostojanstvenog života je prošlo kad je umro Tito. Jugoslavija se srušila jer je bila izgrađena na krvavim temeljima i na otetim imanjima i fabrikama. I prema teorijama zavere, svakako je neko kome odgovara ovakvo stanje u bivšim republikama i podgrejao međunacionalne sukobe i zemlja nam se raspala u krvavom ratu devedesetih. Verujem da ima mnogo više koji žale za Jugoslavijom i načinom života u njoj, za prohujalom mladošću i životom, nego onih koji su zadovoljni sadašnjom "demokratijom" i zapadnim "vrednostima" koje štite novi zakoni.

Nisam sigurna koliko novac podmazuje  međuljudske odnose,  ali ne u  pogrdnom smislu korupcije kao kod nas gde služi da nekima sve ide  lagodno da bi se izbegli legalni  često neostvarivi ili tegobni tokovi legalne procedure.

Ovde svi imaju pare i svi poštuju pare  - i  shodno tome  nečiji trud pomoću kog se do para dolazi.   Kod nas pare  služe za sasvim druge svrhe.  Ovde svi voze kola  i svi mogu da voze kola, to nije luksuz kao kod nas  ili   teška robija  kad skrpljuješ pare za registraciju i ostale  otimačine  koje moraš da platiš .

Kod nas je sve je nerealno   postavljeno. Šta to beše potrošačka korpa?  Šta će robovima  potršačka korpa  kad moraju  skoro sav svoj prihod da daju za račune i dugove – na koje ih  namamljuju sa svih strana nasmejana  lica plaćenih klovnova  koji ih lažu  da bi se zadužili  za sve i svašta.

.....

Frau Šmit  ima svoj krug prijateljica sa kojima se viđa sredom u gradu u  restoranu  Blunkwelle  gde popiju po piće ili jedu nešto i ispričaju se. Za to vreme ja odlazim u kupovinu. 

Druge srede  kad smo pošle u kupovinu , parkirala sam auto na ulazu u pešačku zonu  odakle ona može da ide kolicima sama kroz taj deo grada. Ona se okrenula i rekla mi  da ide s drugaricama  a da ja treba da idem  sama u  tržni centar u kupovinu.  Bila sam  zatečena, jer sam mislila da će ona ponovo da ide samnom a što je najgore nisam zapamtila put kuda treba da prođem. Ona mi je objašnjavala strpljivo koijm ulicama da krenem, ali ja nisam ništa razumela. Kako sam videla da ona neće da ide samnom, krenula sam peške u pravcu u kome mi se činilo da se tržni centar nalazi.  Lutala sam  uličicama koje su se granale od tog parkinga prema  glavnom  putu sa četiri trake i jedva izbila do  nekog nadvožnjaka iznad  tog prometnog puta.  Neka kišica je počela da pada i  ljudi je bilo sve manje.  Konačno sam morala nekog da pitam gde je tržni centar i zaustavila sam neke devojke koje su mi ličile na Tajlanđanke u nadi da govore engleski i na sreću bile su ljubazne i objasnile su mi  kuda da prođem.  Prvi put  mi je sve to delovalo zastrašujuće  i predugačak put do  cilja, ali sam ipak uspela da nađem  ogromnu prodavnicu. Ovog puta sam ponela svoje  torbe za šoping i  kad sam  napunila kolica  potrepštinama sa šoping liste za kuću, shvatila sam da sve to moram da potrpam  u te dve ogromne torbe i u svoj ranac  što je sve bilo preko dvadeset kilograma koje sam morala da odnesem uz nekoliko ulica po kiši, do parkiranih kola.  Ruke su me zabolele i ramena od tolikog tereta, ali sam nekako uspela da se dokobeljam.  Ostavila sam  sve to u gepeku i krenula da tražim Frau Šmit u pešačkoj zoni.

Nisam znala u kojoj je kafani i nadala sam se da ću nekim čudom uspeti da je nađem.  Sad mi je već bilo lako da hodam kad sam se oslobodila tereta.  Ubrzo sam je ugledala kroz  prozor  druge kafane na koju sam naišla i ušla sam unutra.  Ona me je pitala da li  želim da sedim s njima i šta bi da  popijem?  Zahvalila sam se i pitala je koliko će još da sedi tamo, pa sam  izašla napolje da prošetam gradom  bez  opterećenja nekim  zadacima ili neizvesnostima. Glavnu ulicu u pešačkoj zoni  činile su  tipične  nemačke kuće belih fasada  ukrašenih  isprepletenim gredama od tamnog drveta.  U  centru  je bila ogromna katedrala u rekonstrukciji.   Samo jedna  radnja je imala robu na ulici i to je bio neki Indijac sa  garderobom. Sve ostalo je bilo u radnjama.   Galerije  sa slikama i umetničkim predmetima  su mi privukle pažnju, kao i  izlozi  sa  escajzima  basnoslovnih cena od nekoliko hiljada eura.  Viljuške, noževi i kašike  kitnjastih  drški  su bile  izložene  u otmenom izlogu, u društvu  raznih ukrasnih i upotrebnih predmeta za kuću.  Razgledala sam  ne pretrano pažljivo i pomno, jer nisam imala nameru da bilo šta kupujem tog dana,  tek  pristigla u Nemačku i tek upoznajući ulice i  grad.  Na ulici je bilo par uličnih  svirača od kojih je jedan govorio  srpski . Čula sam u prolazu, ali sam naučila da  ne smem  ljudima da prilazim obradovana što čujem srpski , jer sem srpskog isto  zvuči i bosanski i hrvatski i svi su oni  sa sobom poneli traume zbog kojih su otišli sa svojih  ognjišta i nisu bili raspoloženi da u Nemačkoj čuju da oni govore srpski jezik.  Pa tako nisam  započela konverzaciju ni sa tim čovekom koji je sviruckao neke francuske šlagere na svom poluautomatskom  insturmentu - harmonici  i sintisajzeru.  Tražila sam prodavnicu C & A  jer sam  za nju znala iz  Beograda,  i našla sam je na google mapi, ali u gradu nisam mogla da je nađem, pa sam se  vratila  sa kraja šetališta  prema kafani u kojoj  je sedela Frau Šmit.   Kad sam ponovo ušla u  kafanu, Nemice su se već pakovale da idu kući. Konobarica je donela jedan račun, a one su platile svaka  svoj deo, posebno. Konačno je konobarica sabrala sve  naplaćene sume, i  one su mogle da  napuste sto za kojim su sedele.   Krenule smo  i ja i Frau Šmit. Ona je  zastala ispred ulaza da zapali cigaretu, jer se u kafani nije pušilo.  Ja sam sela  u stolicu i razgledala  okolo. Već je bio mrak  i ljudi su  žurili u svoje tople domove.  Pošle smo i nas dve do kola.  U kolima sam joj se  žalila kako sam jedva našla prodavnicu i kako mi nije lepo objasnila i zamolila sam je da mi ponovo pokaže kuda treba da prođem.  U suštini nije bilo ništa komplikovano, malo sam se vratila unazad odakle smo došle i skrenula u  tu veliku prometnu ulicu sa dve trake ,  jednom desno i sledeći put levo na praking  velikog šoping mola.  Za treći put, više nego dovoljno da konačno zapamtim putanju i sledeći put odem kolima u šoping umesto da vučem sve na leđima.   

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 007

27- oktobar  - nedelja   - moje prvo slobodno popodne

Sinoć kad sam legla, sama od sebe mi se upalila sijalica, da sam ja zapravo  kuvala  užasni jutarnji čaj  od kako sam došla jer joj nisam stavljala zaslađivač, a ona pije  termos čaja sa pet tabletica.  Nije ništa  rekla  - sem da joj je čaj horibl  tj užasan. 

Danas  sam prvo stavila zaslađivač  u termos  i  posle ništa ne pitam babu ...  a ni ona ništa ne komentariše, što znači daje dobro ... 

Vreme je danas izuzetno tmurno, vraćen je sat, spava mi se ceo dan. Od ujutru pa do ručka mi brzo  prođe vreme. Baba je panično primetila  nešto u hodniku pa me zvala da mi pokaže: -Das ist    hmbljclaafufen -  Ustvari neke mrve i sitni tipoljci na  itisonu koji su zahtevali  promptno  usisavanje.

Na plafonu u  spomen sobi  gmizalo je nekoliko  crvića moljaca, koji su   prilično veliki što će reći da se dobro hrane. Ostala sam pri uverenju da je bolje da joj ne kažem ništa o tome, jer ko zna koliko bi posao za mene  to značilo ako se otkrije kolonija moljaca u njenom garderoberu.

U grosse šlaf cimer - velikoj spavaćoj spomen sobi  zapravo nema  nikakvog spomenika sem  bračnog kreveta u kome niko ne spava, ali se on uredno namešta  posebno presavijenim  jorganima  i jastucima oblikovanim na  veoma specijalan način, da bi potencijalnog spavača bilo strah da legne tamo. A ko zna dal je iko ikad spavao tamo ?

Posle sam  krenula sa pripremama za ručak. Ručak sam pravila od sveže boranije, zelene, dugačke  i  pilećeg mesa  prokuvanog samo u vodi. Boranija se servira s nekim prelivom, a meso klot ..  onako "divnog" mirisa  kuvane piletine, 2 karabataka od kojih je jedan bio za mene. Gornji sloj mesa je i nekako jestiv, ali  vidim baba u slast  čereči i glođe to  parče do zadnje mrve kao nešto najukusnije na svetu.

Kuvana pileća koža, jedno ljigavo, ljigavo bljaaaakkkkk .. Ja to, ni pored najbolje volje nisam mogla da pojedem  pa sam nekako prošvercovala svoj tanjir sa ostacima do kante za bio otpad.

Baba  reče:  -Guten  šmek!-   što znači da  joj se svideo ručak

"Ma fes baba, mi ovo jedemo kad je ratno stanje ...."  Još se stresam ...

Inače oni  toliko nešto  šparaju, i na kraju  im ne vrede sve ove njihove pare jer ih ne troše.  Super  sređena kuća  koju stalno nešto briskaraš, čistiš i onda jedeš kuvanu piletinu.    

"Jao,   kolko mi se spava...  Zaspala bi istog momenta   ..ali moram da čekam da se i babi prispava da bi joj pomogla da stavi neku masku za inhalaciju.  To je u stvari inhalator, podrška za disanje, na vodenu paru pod pritiskom. Maska se stavlja na nos a pričvršćuje kaiševima preko glave. Protok vazduha je bučan i preterano jak za obično disanje. Kako se baba uspava prikopčana na to, nije mi bilo jasno.

Sad je boli rame, možda će da legne ranije. A tek je pola devet.

Posle tog ručka trebalo je da čekam Nemicu Sabinu da mi pokaže kako se uključuje mašina za veš  umesto da  mi je slobodan dan  i ja prilegla... I  taman sam zadremala   zove me baba na kućni telefon:

- Sabina će da kasni, a ti možeš da ideš negde ako želiš - pa mi je nabrajala gde sve mogu da idem, što se meni fućkalo. Vreme grozno, vlažno, hladno, tmurno. Mogu da izađem da protegnem noge, ali da  idem u obilazak znamenitosti, ne pada mi na pamet.  Ponovo  se presvučem i nevoljno izađem napolje, umesto da sam lepo llegla da dremam ko čovek.

Posle kratkog obilaska sela u kome  smo živele bila sam oduševljena dvorištima i nemačkim kućama, ali  sam  skratila planiranu šetnju  jer mi je zaista bilo hladno.  Uspela nekako da  operem kosu  onim tušem na izdisaju  i  opet, samo što  ugasih fen, zove me baba:  – Došla  Sabina  s kerom. Sabina samo  nešto ukće i buhće  na univerzalnom jeziku uzdaha umornih ljudi   i  ja odem na sprat da sedim s njima  dok one šprehuju  a ja ne razumem ni reč.

Što li sedim da me pita čovek  a slobodan mi je dan.

Odem u kujnu da jedem nešto i ptam Nemicu  jel hoće da silazi  u suturen povodom mašine za veš, a ona me gleda ko da sam luda i beči oči  u smislu – ćuti bre sad , kakva mašina idem kući umorna sam. -

I kaže  mi da će  to biti za koji dan. Tako da ćemo hram zvani vešeraj,  osveštati  u utorak  a ne danas kako je planirano.

Sad mi duša spava iako je pola deset, pola jedanaest po jebenom starom,  a moj radni dan još nije gotov.

Ovde sam već šest dana, vreme brzo prolazi. Prva nedelja mi je sutra gotova  - što znači prvih 300  eura  za koje bi u Serbiji   morala  da rintam mesec dana.

I konačno me u pola dvanaest, zvala da joj stavim masku, sad je  pola jedan po starom!

"Red devil" - tako me zove  " Crveni đavo" - Trebalo mi nekolko dana da ukapiram da je to zbog kose , jer više nemam crvenu majcu na sebi. A možda joj se od šnapsa pričinjavalo, nisam se udubljvala.

Jebo ti red devil mamicu švapsku,  spava mi se breee ...

Pokušavala je da  navije telefon da joj zvoni za sutra  i ne čuje me kad joj kažem  ja ću da navijem  alarm samo legni  da ti  turim to na glavu. 

Pri sebi drži oba kućna telefona, jedan na  kućištu a drugom je kućište u dnevnoj sobi i svako veče ih navije da zvone u pola devet ujutru, iako nema ama baš nikakva posla u to vreme da bi ustala i nikad nije ni ustala u pola devet.  Svrha navijanja mi je ostala do kraja nerazjašnjena.

Uz put mi je objasnila kako ređa gaće u šupladen i kako ih pomera  prema ivici kad potroši gomilicu, bele na bele,  bež na bež ! - Da, to je bitno. - kažem, tek da nešto kažem. "Ma da, to je od krucijalne važnosti !!!"

- Idi proveri dal su zaključana kola-

Danas mi kaže da sam ostavila nezaključana ulazna vrata. Pa kad ne znam kako se zaključavaju. Od spolja ne može  da se uđe bez ključa – i kako sam ih to ostavila nemam pojma. A možda baba izmišlja. Spavalo mi se previše da  bi razmišljala o tome, sada.  I dok sam proverila da li su zaključana sva vrata, unutra i napolju,  rasanila sam se. Njoj je lako, ona ima šnaps za nok down, a ja samo vodu za noć, ako mi budu suva usta ili ožednim.  Jeben je to život. Ali ja stvarno ne znam ni šta bi bilo kad bi mi Srbi  kod kuće zarađivali tolke pare, sutra ću o tome da mislim.

Petkovica kod nas beše ,a ovde Heluvim, Noć veštica  u toku, tikve i zombiji. Šta li se time slavi, nemam pojma a ni ne zanima me baš puno.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 006

26  oktobar   2019, subota

Danas sam ustala u 8. Pre toga  me baba zvala  u 7 da joj  sipam šnaps,  što je sad već standardna procedura. Retko koje  rano jutro preskoči  da se dopuni. Sinoć me pitala  zašto mi curi nos,  da nisam bolesna ,da joj slučajno ne pređe?

"Nisam bre baba bolesna nego u ovoj sobi nemaš vazduh, bazdi džibra, uguši me! Budi srećna što  ne kašljem  jer ovo štipa  za  sluzokožu kao suzavac." Posle kad sam izašla iz sobe  stvarno  sam počela da kašljem, slezinu da iskašljem, kakav je to otrov od vazudha u toj njenoj sobi uveče kad  leže da spava  uz inhalator i šnaps. Ujutru se oštrim mirisima pridodaje urin sa svojom posebno iritantnom notom.

I tako jutros pijem kafu na terasi i učini mi se da me baba zove. Odem do njene sobe i pitam  zašto me je zvala, kad ona bunovna.  - Upsss!  Go back to sleep.-  izvnih se ja  - Nastavi da spavaš -

Sreća pa je produžila da spava. Kad je ustala, sređivala je svoje tablete  koje pije u toku dana  i nešto ih premešta u neke plastične kontejnerčiće, dozere. Posle je opet morala da se dernja. Moraću neko jutro da je snimim krišom, to se ne da opisati.  Jedino me strah da neko od komšija ili prolaznika ne pozove policaj  pa da me uhapse što mučim  staru gospođu koja vrišti. Jutros se baš potrefio neki  momak da prođe pored prozora dok se to odvija, ali od žbunja nisam mogla da vidim  dal je čuo ili nije, jer bi verovatno odskočio.

Posao za danas mi je bio  nedeljno sređivanje kupatila,  tj  da  oribam kupatilo koje je oribano  i nigde ne vidim prljavštinu. Baba se sama kupa i posle nje je u kupatilu  suvo, ko da se produva  nekim kompresorom, nigde kap vode ne možeš da vidiš.  Inače  kapljice  vode na podu su njena noćna mora, jer se plaši da se ne oklizne i  strašno negoduje ako ih vidi, ili ako misli da ih vidi.

To moje ribanje kupatila  je potrajalo jer pojma nisam imala šta treba da radim. Osušim lavabo da se cakli  i posle ne smem da pustim vodu jer opet treba da ga sušim. Vidim neku  šolju  sa pastom za zube, četkom  i nekom flašicom  unutra  i  krenem to da izvadim napolje da obrišem šolju, kad iz te flašice iscuri neko ulje  preko pasti i u lavabo.

"Oooooooo!!!  Suncetikalajisano!  Čime sad ovo da obrišem?" Uzmem toalet papir   i nekako obrišem sve da se ne vidi  da je tu bilo prosuto ulje, ali posle moram da švercujem taj papir u drugo kupatilo da ubacim u vc šolju jer, ne znam na koji način se odlaže tako nešto u đubre, ali baba bi me sigurno ukebala  da  nešto nisam uradila po PS-u  "Pravilima službe perverzne higijene". U međuvremenu baba uđe kod mene i kaže: 

-NAPKIN! IT IS NAPKIN!-  Maramica ! Maramica!

- Ok, ali šta napkin? Opet imaš neku specijalnu krpu za neki predmet ili šta?  Vidim da babi nije po volji što ja ne razumem, ode baba   i uzme mobilni i kaže mu -  ENGLIŠ  i tek  na displeju izađe  PUMPKIN!   TIkva!

- AAA, HELUVIM ???  Noć veštica?

- WHAT IS HELUVIM? - pita " Tikve, noć veštica, maskirana deca? Ring the bell? "

-Never mind. Nije važno.  What about pumpkin? Šta sa tikvom?  

- Povodom pampkina ima u kafiću, onom što smo bile juče, proslava pampkina - kaže. Svi tamo nešto  burgijaju tikve i okupljaju se.  

I dok sam ja završila   kupatilo, dok sam se obukla bilo je dva sata  i  festival pampkina se završio ,mada mi je baba pre nego što smo  pošle rekla da sam  kvik - brza. Da li je mislila ozbiljno ili  se šali  svejedno.

Tikveni festival  je bio od deset do dva. Odemo mi  do kafića  i tamo smo se razvlačile, nismo odmah sele za sto napolju. Njoj je neki   rođak  platio  supu od tikve koju su doneli meni, ja se zahvalim konobarici  i pitam se dal je to besplatno, shodno  prazniku pampkina. Ali ništa nisam dirala i supa je  naravno bila za babu. Mene valjda nisu videli kako stojim iza babe, ali  nije važno. 

Posle dok se baba ispričala sa prisutnima  o odsutnima,  počela je da me hvata jeza  jer je vreme bilo vlažno hladnjikavo.  Dok smo naručile kafu, već je i zašlo sunce, a sedele smo napolju, da bi baba pušila.  I tako  smo promašile proslavu pampkina, posmrzavale se da su mi se ukočila ramena, pa ajd kući. Već sam bila mrtva gladna jer sam za ručak jela  riblje štapiće bez hleba, pa sam napravila sebi tost. Baba neće ništa zbog  čorbe od pampkina  i  konačno siđem  u svoju sobu. Već je šest sati,  a meni se spava. Baba leže u pola  12. Kako li ću da izdržim dotle a da se ne uspavam? I kako to da ona ima više energije od mene, i ona se isto nazimila napolju a njoj nije ništa.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 005

Oktobar 2019

25. oktobar  2019 petak   Frajtag

"Kaldhrughen!"  -- frižider   valjda. Hahahahaha,  kulšrank  je frižider, ali je meni tako zvučalo trećeg dana kad sam stigla u Nemačku.  

Ustajem u osam sati  - naspavana, bez noćnih poziva  i odem gore  na sprat da kuvam svoju jutarnju kafu  i  čaj za babu ... koji joj je bio  horible. ( Jer sam zaboravila da stavim pet tableta Natrena u termos) Plus sam pomešala kutije s čajevima, ima ih  pet-šest u  karuselu. Karusel je  ćoše u  kuhinjskim elementima koje ima vrtešku sa policama  gde drži čajeve, začine, šminku, ulja razna  i  gomilu drugih kutija koje nisam zagledala.     

Uđe baba u kujnu i kaže   -  I NEED TO CRY...  (MORAM DA PLAČEM. )  I OKRENE  TOČAK I VRATI SE U DNEVNU SOBU  

I OTUD KAŽE – DO NOT BE AFFRAID.  Cry  - na engleskom znači  plakati i to je  prvo što mi pada na pamet, mada može da znači i  vikanje, ali zašto bi vikala sad pa me još upozorava?

Turururururu ... "Šta li sad to znači? Dal'  oće da zove nekog telefonom, pa  oće da plače unapred da bi uplakana  pričala i postigla neku emotivnu uvertiru."

Moje nagađanje je prekinuo babin urlik iz dnevne sobe.

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!

Da me nije upozorila   tačno bi me strefila srčka  jer bi pomislila da umire !!! 

I tako baba  arlauče  neko  vreme dok ne izgubi glas   i  ućuta se.   

Kad je ponovo ušla u kujnu  ja je pitam:

- Jel to nešto meriš tom drekom? - 

A ona mi kaže da tako vežba glasne žice!  

 #Leptejebo!  

Workout za glasne žice! Kad pomislim da sam sve  videla i čula...

Posle, u  11 sati   baba se spremi i ode na rehabilitaciju  taksijem. Vraća se za dva sata i pita me šta ću da radim?  

"Pa naravno da ću da obavim  nekoliko video poziva, šta si mislila  da ću da radim?"

- Cleaning, cleaning, cleaning -  kažem -  Čistiću, tamo i ovde i  dole- - 

Ok, ode baba! Ufffff!  Sloboda! Dva sata slobode.

Ali  nemam pojma  odakle će da uđe baba, kad se vrati, koja vrata da otključam, koja da zaključam...

Muvam  se tamo vamo po kući, usisam ponovo,  iako nema šta da se usisava, prašine nema. Vidim u spavaćoj sobi  crvići od moljaca gmižu po  plafonu. Ta soba izgleda ko mauzolej sa  dva kreveta nameštena na specijalni način u kojima niko ne spava, ikad. Usisala sam te buduće moljce, sve koje sam videla.  Ko sme da kaže babi da ima moljce tamo. Ko zna šta bi to podrazumevalo  za mene.

Let the moljac freee... Skupiću sve koje vidim i potrudiću se da im otkrijem bazu. Verovatno neki zaboravljeni vuneni džemper ili ćebe, korišćeno pre trideset godina i smotano ko zna gde.  (Kasnije sam otkrila  kesu sa hranom za ptice  u ćošetu iza regala  koja je bila puna moljaca, stajala u plantnenoj  torbici ko zna od kad, odakle su moljci izletali kao migovi sa  vojnog broda. )

Babin povratak je protekao fino. Nije me zatekla u nekoj aktivnosti koju ne bi odobrila. Videla sam je kroz prozor pa  izađoh napolje da joj pomognem da uđe.

Pita me baba šta ima za ručak, a juče mi je rekla da će za ručak da pojede ćuftu  od juče.

Ja pitam: -Samo ćuftu?-  Ona odgovori nešto na nemačkom  i tako  to ostade,  a ja nisam skuvala ručak jer nemam pojma  šta je baba htela. 

I ona kaže da hoće  povrće kao prilog uz ćuftu,  ja joj predložim  glavicu brokolija  i ona pristane. Meni pade kamen sa srca. I  ja krenem da perem brokoli u sudoperi, pa vidim da će  sudopera da se  zapuši, onda prebacim čišćenje na poslužavnik. Ne znam koje veličine brokolija oće... I stavim vodu  na ringlu da  se greje.  Baba je za to vreme u kuhinji ispred njenih vratanca sa lekovima, desno od mene.   

Ona  tek  vrisnu da su drške od brokolija  previše tvrde  i  viče:   -NOOOO!  NOOOOO ! 

Ja pomislim neće da jede drške, pa ih skratim  na onim glavičicama i to potrpam u šerpu da se kuva.

 Kad ona priđe uz šporet i  skloni šerpu sa ringle i krene da rukama  vadi  iz vrele vode brokoli! 

"Šta  sam sad uradila ???   Hoće da kuva brokoli a  vadi ga iz vrele vode ??? "

- I do not understand, what are you doing ? - " Bože razjasni mi ...wtf ???"

Baba ustvari  hoće da prvo skuva drške,  a i da ih jede sirove jer je pregladnela. I da ih oljuštimo pa tek onda da kuvamo brokoli ....  

"O maj gad !!!   Samo da ne poludi preko mere!"

I pita ona mene jel sam pržila fiš za mene?  Rekoh : Nisam bre, baba da ne smrdi pržena riba po kući! -

- Ic okej .. prokuvaš vodu i sirće i  nema mirisa.- kaže

- Ok-  kažem ja - Sutra ću da jedem fiš.-  "Ne znam ni dal umem sebi da ispržim riblje štapiće..."

Pitam je kolko brokolija hoće?  - Jel mogu i ja da jedem to? -  ona kaže  -  No. Do you like brokoli?- 

"Pa naravno da volim, što me pitaš kad kažeš no ???"

- Oćeš celu glavicu?  

-Nooo, this is too much!-  Neee,  to je previše!

-Može pola?

-Jaaaaaaaaaaa. Ja. -  Hoće pola sad, pola za večeru. - I  sipaj sebi.-

"Pa kako to da izvedem???  To je na tri dela,  ali ok. " -  sipam njoj   pun tanjir sa podgrejanom ćuftom, i  molim boga da ne sazna da ne umem da uključim mikrotalasnu, jer ja to   nemam, a i nije zdravo da imaš. Sebi sam sipala malo  pa smo jele fino.  Kuvani brokoli preliven sosom Holandeze, kog sam apsolvirala.

Baba  reče da neće da skida  protezu s noge, oće da idemo posle u kafić.  - Oki doki!

Odo ja da se spremim, idem negde van kuće! Jeeeej!

I trebalo je da  krenemo u kafić  da baba uhvati sunca, koje je već počelo da se smanjuje  ali je  telefonirala s nekim skoro pola sata i ja sam je čekala na terasi da  krenemo.

Za tu šetnju ima posebna kolica  na  električni pogon  i sama se vozi. Put  ispod kuće  je od nekog kamenja pa  je to smetalo točkovima do prelaska na behaton kocke. Idući pored nje,  primetim da se  na točak  zalepilo kereće govno!   Jeeess???   Nije šajze  završilo u specijalnoj kesici, i u  specijalnoj kanti, nego na babinom točku. Hodam ja pored nje, baba ne vidi,  a ono svako malo  procirkuliše pored njenog rukava. Bolje bi bilo da joj kažem.  

-Frau Šmit  , your  wheal is dirty.  I mislim se, sad ćemo da idemo na  car wash  negde...  ili ko zna kakvo je rešenje za tu situaciju,  kad baba  kaže :

- Dont worry.  It is KAKA .   IT WILL FALL OF.

"Zajebavaš me baba ??? Vidim i ja da je kaka!" 

Otpašće samo?! Odgovor koji ni u snu nisam očekivala.  I  tako mi sa šajzetom na točku  stignemo i uđemo u  neki mali kafić,  pekaricu i  prodavnicu ujedno. Sve ko apotekica. Sve po švapski,  i   baba se parkira uz stočić gde smo sele nas dve   a šajze  stoji od pozadi na točku i gleda u kelnericu  kafića  koja  ga nije primetila, verovatno dok nismo otišle.  U  međuvremenu  je dok se baba pomerala tamo vamo, govno  otpalo na patos.

Tu je kraj priče o gadostima.  Za taj dan.  Ipak, samo ja imam oko za takve neke detalje, ko niko drugi ne primećuje. Ipak, misli su mi bile prikovane za to govno na patosu u švapskom kafiću, gde mu nikako nije bilo mesto.  Ipak me proganjalo, ni krivu ni dužnu! 

..........

Da pređem na   narudžbinu. Jele smo  kolače,  ja neku čokoladnu tortu, ona  nešto kao  krempita  torta  i  uzele kafu. Moj čokoladni kolač je koštao tri eura, a njen dva i četrdeset centi. Kafa je bila dva ipo eura. Cene kolača su jako bitne, jer je ona posle plaćanja računa, taj račun proučavala kod kuće, nekoliko dana, svako malo se iščuđavajući kako to kolač košta draj juro ?

"Šta sad da pričam s babom?"smeškam se , ali mi ništa ne pada na pamet. Dolaze tamo neki Nemci, ona priča  s njima, meni super.  "Muko moja pređi na drugoga ... "

Vidim neku policu sa prospektima, i odem do tamo kad ono neka knjiga,  monografija  tog područja, 700 godina nečega verovatno naselja na tom prostoru  i  donesem je  za sto i krenem da listam jer ima  mnogo fotografija.   I  pokažem je babi  - kad  se ona oduševi  i  uzme knjigu  da prelistava, list po list, a knjiga debela... Vidim ja da ćemo da ostanemo tamo do sledeće godine, ali bar ne moram da pričam  ništa.  I tako je  to super prošlo. Provele se ja i baba,  šajze ostalo  da ga počisti kelnerica  i  vratimo se kući.  Sad sam  stvarno umorna, ali  sve u svemu lep dan beše.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 004

Oktobar 2019 , treća noć

Sinoć, kad sam sišla iz njene sobe,  krenem da pišem ovo i izgubim predstavu o vremenu, i  tek vidim da je pola jedan i da mi se užasno spava . Ovde je inače mrak od osam sati.  Noći su  vlažne i   hladne za ovo doba godine. Zaspala sam za tren. Iz sna me probudi kućni telefon  koji zvrcka  što znači da me Frau  baba zove.

"O  jebemusunce! I mesec  koji  moj sad oće, samo što sam legla"  I pravim se da ne čujem, ali ona besomučno zvoni. I ustanem ja. Šta ću, natučem  majcu i  pantalone pa  odem na sprat da vidim  gde gori.

-What do you need ?  -  Pitam ja, a jedva gledam. ( Šta ti treba ?)

-  I need šnaps ! - ( RAKIJE MI DAJ !)

" ŠNAPS ?! U OVO DOBA NOĆI? ŠNAPS TE JEBO!  OĆEŠ ŠNAPS?  ŠNAPS IT IS!!!  SAD ĆEŠ DOBIT ŠNAPS! "

Samo sam podigla obrve, uzela  pljoskicu sa stola  i odem u kujnu i nalijem  je iz itarske flaše,do vrha. 

Odnesem babi u sobu šnaps   - kad ona  zaprepašćeno:  – THIS IS TOO MUCH! -  ( OVO JE MNOGO )

"Ma teraj se bre  u pičku materinu , šta sad oćeš  da idem u drakstor da ti kupim unuče ???" 

- You do not have to drink  it all -  Ne moraš sve da popiješ -  rekoh   i okrenem se na peti i vratim se u krevet.

Još je bila noć kad je kućni telefon opet zvonio.  Pogledam na sat ono sedam sati  - a mrklica napolju ...  Tražila je  jutarnji šnaps.  Ponovo sam nalila punu pljosku iz iste flaše.

I naravno od spavanja više nije bilo ništa, ležala sam još malo i ustala  da kuvam sebi kafu.  

Babe nema iz sobe.   "Pa težak je hengover od pola litra  šljivovice ..   i ja ne bi mogla da ustanem kad bi to sve sasula u sebe ."  

Ona inače  uveče spremi   380 grama  rakije  - bruto doduše  , staklena  pljoskica  i  plastična flašica  imaju neku težinu, ali baba rokne najmanje pet rakija za veče  i to joj je doza  za "guten šlaf"  da može  da zaspi.  Ja sam mislila da me moja prethodnica zeza kad mi je to pričala da baba pije  rakiju da bolje spava.   Uveče se obeznani, bolje rečeno,  a inače  ima punu  natkasnu lekova i u kujni.  Jedan kuhinjski element je krcat kutijama s lekovima,  kapima, preparatima. Nije mi palo na pamet da baba može da rikne od te kombinacije, ali valjda  lekove pije  po receptu, ne pije ih više nego što treba ...

Ali sve u kombinaciji sa rakijom ???

Ipak se nisam previše udubljivala u to. - Želiš rakije ?  Izvoli. Tvoje zdravlje nije moja briga, samo me pusti da spavam ko čovek. -

 U neko doba  oko 11 sati  pojavljuje se baba  sa vunenom kapom na glavi:

- Aaoooh  I have pain !!! I am not feeling  well.  -  Imam bolove, nije mi dobro.  

"Ajdeee ?" 

-You gave  me to much alchohol  this morning !  You should pour to me  one half of a glass . ( Dala si mi previše alkohola jutros. Trealo je da mi sipaš samo pola čašice.)

"Pa ja sam ti kriva sad ???"

- You asked for it !  You wake me up and asked for  the šnaps! 

( Pa ti si tražila alkohol. Probudila si me i tražila rakije! )

-But you gave me  full botle of 42 % , I needed  38 %   it was  to strong for me. -  i drži se za glavu. Dala sam joj  rakiju od 42 % alkohola umesto od 38% koju ona pije.

"Ma da ..  ta od  38 prsent je  šumadijski čaj, bozica. Ne bi te bolela glava sad. Sram me bilo da me sram bilo."

I baba neće da komunicira , otišla u kupatilo, sedi tamo, puši, sluša muziku i drži se za glavu, čeka da je prođe.  Vrata od kupatila su ostala otvorena, pa sam mogla da vidim. Razmišljam  čime se leči mamurluk i pitam je da li hoće malo soka.

-Najn , danke. - ( Neću, hvala )

"Ponuđena, kao počašćena. Ako nećeš, ne moraš."  Rasonica ovde ne postoji, ni kao ideja.

Popušila je paklu  cigareta u kupatilu, a inače zatvara vrata od dnevne sobe gde inače puši da joj ne ide dim u hodnik i spavaću sobu.

......

Na red je došo ručak. Juče smo iz kupovine donele neke  spremljene ćufte, pakovanje  nešto manje od kila  i ja vidim na tacni jedna ćufta  a  plastika od ćufti prazna na stolu.

„ Dal je moguće da je pojela sve ćufte sinoć? Ili jutros ?" Ne mogu da verujem. Inače jede vrlo malo.  Pitam je šta će za ručak – ona oće ćufte  - ali ih zove frigadele.

"Pa gde da ti nađem ćufte sad  kad ono pakovanje prazno?" 

- In the  refrigerator!  They are frozen. -  Stavila ih je u zamrzivač - kaže baba.  

" Ooooo", laknu mi, ali samo za trenutak, jer ona hoće nove ćufte, ne te iz zamrzivača, nego da joj spremim nove od  melvenog mesa koje smo takođe kupile.  

I onda nastaje nova agonija ... Krećemo da zajedno spremamo ručak dok mi ona objašnjava  kako da napravim ćufte   a da ispadnu ćufte kakve ona voli i  to  zašta smatra da su ćufte, kao i na način kako ona misli da se prave.

- You do not know how to make   hšhazešfvasesfoaijfi -  nisam odmah zapamtila frigadele.  Kaže mi da ja ne umem da spremim ćufte.

-I know,  but I do not know if you will like it  my way ?   I put onions in that.-   Umem, ali  ne znam da li će da ti se svide. Ja stavljam crni luk u to.

-Yes  , onions. One  oniion is good.  -  Nema ništa protiv crnog luka. Onda   natoči vruću vodu  u šoljicu i potopi parče tosta , pa ga  ocedi  od vode.

Za to vreme ja je pitam  kolike hoće da joj budu ćufte. Zahvatim kašikom  malo mlevenog mesa i pokažem joj to kao primer. Ona me gleda ko debila i kaže: -  HALF - POLA. Ja prepolovim  ono iz kašike i pitam je:-This much ? -    Ovoliko ?

 Ona nemoćno sleže ramena  - Noooo, it is too dificult with you ..  Bibi has spoiled me .. and you do not know anything.

 -  Neee,  preteško je s tobom. Bibi  je mene razmazila kao malo dete a ti ništa ne znaš.

I tek mi pokaže rukom  na pola  pakovanja mesa - da od toga oće ćufte !!!

"Aaaaaaaaaaaaaaa!   Pa lepo  kaži  baba !"  Ona je ladno mislila da ja oću da pravim ćufte od pola kašike mlevenog!! Verovatno i deluje debilski :)

 I onda  ja dovršim operaciju  pravljenja ćufti,  isposlujem  cutting  board za  onions  , dasku za sečenje luka- koji sam naseckala na naj-klajne parčiće   i  napravila smesu  za ćute.

- Rukama ili kašikom ? - pitam pre nego što se dohvatim da mesim meso.

-  By hands, it is ok -  kaže - može rukama.

-  Where is oil ?- pitam dalje ja.    

Baba je ospice dobila odavno i svako novo pitanje je izluđuje , ali  njena kujna samo izgleda  obično ko naše kujne , ali tu vreba milijardu opasnosti  da nešto nisi stavio gde mu je mesto  ili nedaj Bože svemirske katastrofe da ti kaplje voda ili prska zejtin iz tiganja. A  tajno sklonište za krpe još nisam otkrila.

Ćufte se prže na  malo ulja, tj nekoliko kapi.

 "Ma da .. važi na garaži!"  Sunem ja još,  kad je baba izašla da može to lepo da se  isprži. Inače se  u tom  skupocenom,  toliko posebno čuvanom i održavanom teflonskom tiganju  pljeskavice prže u lebdećem položaju kako se ne bi  teflon  izgebao,  jer kad bi videla  belu  reckavu liniju verovatno bi dobila infarkt momentalno. Pljeskavice  se obrću  silikonskim  nekim predmetom  koji je  neprirodan i veštački do  gađenja , ali  nečujno sam se pomagala  viljuškom da se  jebene ćufte ne raspadnu kad ih budem  okretala tim predmetom.

Uz ćufte se jede  boranija  nepoznate sorte. Mahune su  veličine lenjira za geometriju, onog  od  30 cm, zelena, nikad videla u životu.  To se kuvalo petnaest minuta  po babinim instrukcijama  i sve vreme dok se sve to krčka na  štednjaku  strepim da se ne isprska šporet , što je katastrofa u najavi. Kad sam msilila da je  boranija kuvana , baba je utvrdila da je žilava. " Što li? Pitam se... Pa kad je tolka porasla verovatno se užilavila , jaranice."   I vratim ja to  da kuvam  na ringlu  još  petnes minuta. Valjda  se skuvalo, nema koske. Odnesem  babi parče  da  proba  ...

- Das ist okej ... You put in  here  some salt and  Holandeze. -   

-Dobro je sad. Stavi ovde malo soli i  Holandeze. -

"Salt je so, a šta je Holandeze? " Otvorim  frićider i pročitam sve naslove na flašicama u vratima  i nigde ne piše Holandeze. Znači,  opet moram  da odem u dnevnu sobu i da je pitam gde je taj holandeze, iako nemam pojma ni šta je to. 

Ona ode u kujnu i  iz frižider  sa police izvadi tetrapak,kao palvaka za kuvanje.

- AAAAAAAAAA  . Okej . - Kažem ja uz osmeh - slatko sa šlagom.

E sad treba da ocedim vodu iz boranije. I naravno iz šerpice mi ispadne  nekolko komada boranija u sudoperu., koja nije prljava  od silne higijene, ali  nije ni sterilna.

I de  ću s tim  uopšte?  Ako odem na terasu pored babe  do kante sa "bio otpadom" u ruci ima da me provali da bacam nešto, što sad nije  momenat da se baca.. Da zviznem kroz prozor komšije ima odma da me prijave u policaj. Da  šutnem u kantu za đubre ispod  sudopere,  baba  možda vrši popis  stvari u  kanti  pa će da vidi   boranije a onda sam najebala.  I sipam ja Holandeze u  šerpicu, posolim i promešam, pa pokupim one  komadiće boranije iz sudopere, pod vodom  operem pa ih ubacim nazad u šerpicu. Servirala sam  ćufte i boraniju na dva tanjira i odnela u dnevnu sobu za trpezarijski sto.

Konačno je baba dočekala svoje ćufte  sa  prilogom   i napucala se  da je zaboleo stomak, pa je tražila  čaj   mit anis  und kim.  Das ist gut  fur stomak.   Čaj od anisa i kima, koji je dobar za stomak.

"Ja ja ...  Zer  gut. "

Posle  ručka sam sišla u svoju sobu na odmor.  Baba valjda neće da me cima više do večere.

Samo me je jednom zvala telefonom  da joj zatvorim prozor u kujni  jer ne može da dohvati  i vidim  nasmejana je. Pitam je kako je , ona kaže : - Gut.  

"E vala bogu da si gut ...   Ćuuus."  i vratim se u svoju sobu na  mobilno  dopisivanje preko mesindžera sa  nekoliko dopisivača istovremeno. Ta aktivnost nema  milosti, jer kad jednom kreneš to da radiš  to ne može lako da se završi, a treba  priču o šnapsu istipkati  deset puta. Ispraznila mi se baterija zbog svega.

U neko doba čujem neko dolazi kod babe koja je pre toga  dugo telefonirala.

Mislila  sam da se žali na mene .. i  gotova je stvar, dobiću otkaz  sto posto. Ali sam se trudila da me  dočj šprehenzi odozgo ne dotiče  i  nastavila sam da dopisujem.

Posle nekog vremena  vrataranja ,  razgovora na nemačkom ,  kome  temu prema  intonaciji nisam mogla da odredim, dal je razgovor ljutit  ili nešto slično, ali  kao što rekoh – ni ne tiče me se. Ako im trebam nek me zovu, ja sama da se penjem gore neću, samo da me iskuliraju.

Onda čujem da neko silazi niz stepenice  s kerom  koji sitno cupka šapicama po drvenim stepenicama   od kojih druga odozdo škripi.   

Nok, nooook!  . Kuc kuc !  -  Čujem ispred vrata  i pojavljuje se  Nemica , nasmejana,  kod mene u sobi.

To je Sabina, žena koja je čuvala babu  dve godine pre nego što  su počele Srpkinje da je čuvaju ...došla je da mi da instrukcije i da mi pokaže  šta  mi  je nepoznato.   

Ufff, pade mi kamen sa srca, ja reko došla da mi očita neku bukvicu, kad ono sasvim suprotno. Šta ti je navika da očekuješ najgori mogući scenario u svakom slučaju.  

I ta Sabina  govori  engleski  30 posto, ali se razumemo. Pozvala me da  se popnem gore kod njih.  I ja odem, kad ono  i baba nasmejana, sve šoon... bite šonn...   klasse ...   NATURLIH.     

Baba nije gladna. Čudo   bi bilo da jeste.  Popismo kafu sa  Sabine.

Bibi  je u međuvremenu javila da su joj Mađari napisali kaznu od 70 eura za prekoračenje od sedam dana za koliko je premašila dozvoljenih 90 za boravak u EU.  To je bio posebno traumatičan događaj i za babu i za nju, jer nije imala sreće da se nekako izvuče, nego je morala da uplati te pare kad je došla u Srbiju i imala muke da nađe banku koja će da joj promeni eure u forinte.   

.......

Onda je došlo vreme za šauer, moje tuširanje. Moram bre, da se konačno okupam, ovo mi je treći dan na  bebi vlažnim maramicama.

Inače  je baba mađioničar. Ona se sama kupa  a posle njenog kupanja  mi je prvi dan rekla :   

- You can clean the bathroom now.  ( možeš sada da počistiš )

"Pa suncemujebem šta da klin??? Kad  se sve cakli.  "

Kako baba uspe da se okupa  a kada suva ko barut  - ja  stvarno pojma nemam.  

Prvi dan kad sam stigla bila sam preumorna za  kupanje. Drugi dan sam videla to čudo od suvoće kupatila  pa  pretpostavljam da se i od mene to očekuje, ali ja pošto nemam natprirodne moći nisam odmah smela da se usudim da  uđem u taj hram  higijene  i da probam da se tušnem. Ali  večeras moram da se okupam pa kud puklo da puklo  i ako zbog šnapsa ne dobih otkaz  zbog kupanja sigurno oću, jer  da se okupam bez vode  ne bi umela, a  oni  to izgleda to rade .ili se kupaju na  neki  kompresor.  #jebemliga ...

I   baba mi ljubazno objasni gde imam sterilne peškire, preuredno sklopljene  i prepusti mi kupatilo  tj tuš kabinu.   Uđem ja  zaključam vrata i priđem uz tuš   -  koji u životu videla nisam   ...  nešto  kružno sa dijamantom u sredini i ručka odozdo. Tuš baterija normalno  zakačena  crevom za držač,  ali kako se sad ovaj tuš pušta ? Sve mu jebem da mu jebem .. Uvatim za ručku i  cimnem levo desno .... Ništa.  

Povučem prema sebi ...ono krene  - ali se  u isto vreme i dijamant  u obliku velikog dugmeta  RASPADNE NA SASTAVNE DELOVE A TA RUČKA ZVEKNE O  POD  TUŠ KADE !!!

TINUNINUTINUNINU. Baba je čula tresak i iz hodnika prestrašeno pita na nemačkom: - WAS IST PASIEREN???

Ja otvorim vrata i pokažem joj  metalnu ručku  koju sam podigla s poda ...

I čekam da me ustreli ...

-How did this  happened? Can you put it back?  Šta se desilo? Možeš li to da vratiš nazad?

-Yes, I will put it back.  Vratiću ga - kažem ja...Kad bi se zajebavali...  Kako da ga vratim nazad, kad mi deluje kao slomljeni čelični deo ili slomljena imitacija metala od tvrde plastike....  upičkumaterinu ...  ajde sad  KLIKNI... KLIKNI NAZAD... KLIKNI MOLIM TE KO BOGA, KLIKNI PLASTIČNA NAKAZO... KLIKNI BREEEE, ODE MI GLAVA... KLIKNI, GOVNO JEDNO... 

I u neko doba uspem da slložim sastavne delove u  kružne proreze, i da zakačim ručku negde unutra kako je valjda bilo a da  sve ne ispada napolje... i da klikne...  Pokupim peškire  i  odem u dnevnu sobu da kažem babi da sam vratila kako je bilo  i vratim se u sobu. Dosta mi je sranja za danas, tuširaću se sutra kad budem dobila instrukcije kako se pušta jebeni tuš. Ili možda kad odem kući.

Update:  Tuš je već bio slomljen, pa lepljen i  pušta se tako  kako sam i ja probala da ga pustim  pa se raspao...  

..........

Grrrrr, savršeno savršenstvo  nemačko...  bolesno perverzna pedanterija, sterilizacija  žvotnog prostora,  obožavanje đubreta   koje ima svoje praznike u mesecu kad ga đubretari konačno preuzimaju  u noćnim časovima, kao da je neka sekta u pitanju...  besomučno  razdvajanje  hartije od  folije,  tegle od flaša po bojama,  bio otpad , pičke materine,  a onda se isti taj  Nemac ili Nemica   zemljoše, upropasti i obeznani od alkohola u toj meri da se bukvalno upiša u krevet ...  I onda ja  treba da se pravim da to ne vidim,  a i pravila sam se  i nije mi tražila da joj  menjam posteljinu, samo sam  prema šemi sklopila jorgan   a čaršav nisam ni pipnula sem  za  krajeve  da ga zategnem.  Šon ... šon. Jebemvammateronunenormalnu. Od onolikog alkohola  ladno je mogla i da se usere u svoj krevet, ali  vala bogu pa nije .   

Razmišljam  da li je ovo sramota što pišem ??? Čija sramota? Koga treba da bude sramota?

Bakica  je u suštini  fina jedna osoba, ljubazna, dok je ne uhvate lutke pa pošandrca, kao sinoć kad je tražila  nešto po frižideru panično preturajući pakovanja  sa mesnim proizvodima. Pretpostavila sam da je nešto belo - wajs tražila ali ga nije našla pa je  besno napustila kujnu, a dotle je bilo sve  u najboljem redu posle šopinga u gradu.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 003

Oktobar 2019 . 2 dan 

Moja prva vožnja automatikom

Sreda je dan za šoping .  Ta sreda je bila i  dan za moju prvu vožnju babinog auta sa autmatskim menjačem, nekog starog golfa.  Mali je auto sa  nalepnicom  za invalide. U gepeku se nalazi lift za invalidska kolica kojim se  preko sajle  podignu kolica iz gepeka  i  vrati  ih sa  zemlje nazad u kola ... Čitava operacija mi je bila prezentovana jednom na brzinu, ali nema više od  desetak koraka .. tako  da sam to uspela da zapamtim. Lift ima  ogromnu metalnu  osovinu, kao mali kran i sajlu koja se zakači na  kolca koja su inače preteška,  oslobode se točkovi  i preko upravljača podignu, pa izguraju iz gepeka, a zatim spuste iz zemlje, pazeći da ti noge ne budu ispod kolica za slučaj da sajla pukne, što se naravno nije desilo.  Postupak za vraćanje je obrnut,  skidaju se nasloni za ruke i noge, kolica pozicioniraju da mogu cela da uđu u gepek a da ne polomiš nešto od bočne opreme ako zapne za nešto, dok  ti je prst na upravljaču pre nego što čuješ krckajući zvuk

Bakica je prethodni dan  pravila šoping listu na nemačkom  i  satima se preslišavala šta „nam“ treba za  kuću.    Jaja, mleko ,  puter, neka mesa,  sokovi ,  povrće,  namazi   i  meni poklon za rođendan ... To je bilo toliko studiozno  da sam  htela da je pitam   dal je umorna ...  Spisak je imao dvadesetak stavki   precizno   i opravdano navedenih artikala   koji  će se utrošiti u  narednom periodu, do sledećeg šopinga.   

Inače u  kujni   je stajalo neko pakovanje sa tost integralnim hlebom koji je ona jela u specijalnim prilikama, a mene uputila na tost hleb sa ukusom kartona, u drugom pakovanju Taj njen braon integralni tost bio je specijalan i skup  .... da bi za koji dan završio u kanti za organsko ili „bio“ đubre jer  je  to i postao  kad je pozeleneo od buđi . Tako se valjda ŠPARA , da kupiš za sebe nešto najskuplje, pa zaboraviš da ga koristiš, i na kraju ga baciš u đubre.  Golden butter toast, beše pompezni njegov naziv, moj se  zvao samo  toast.  Inače  šparati – je njihova reč – šparen – štedeti.

Izašle smo iz kuće posle obimnih priprema  sa dve torbice od kojih je jedna bila puna  praznih flaša i tegli i jedna termo kesa iz nekog marketa. Naravno nedovoljno za  toliki spisak, ali  ja sam novajlija došljak, šta ja znam o   šopingu, a ni nemam druge torbe za namirnice.

Izvela sam operaciju   izvlačenja  motornih  invalidskih kolica  iz gepeka na  pločnik  i vratila ih po redu u gepek da bi baka videla da to umem.  Onda smo krenule u probnu vožnju njenim kolima. Pokazala mi je da krenemo nekim puteljkom prema šumi   i ja sam  ukapirala kako ide vožnja  bez kvačila. Ona je ponavljala: - no kuplung , no kuplung - ali bez nerovze.

" Gde ćemo baba?"  Mislim ja dok vozim uzanim putićem  sa samo jednim redom kuća. S druge strane puta  je bio neki potočić  zarastao u travu pa mu se nisu videle  granice ni tok ...  samo sam po biljkama zaključila da je to  vodotok.  I tek  odjednom baba kaže:

 - Okreni se ovde.-    A "ovde"  je prošireni ulaz u neko dvorište sa parkiranim  bmw –om ispred kapije. 

"Ajde sad ... Okreći se"  ...  I  naravno zbog neočekivanosti  naredbe, skučenosti prostora i parkiranog auta, nisam uhvatila dobar luk, a kad krenem unazad ne vidim dokle mogu da idem, gde prestaje asfalt, gde  prestaje  zemlja,  gde počinje potok. I krenem napred - nazad,  napred - nazad-  I  svaki put dođem u istu tačku na rub tog BMV-a. Baba je verovatno za to vreme preživljavala šok  očekujući da tresnem u taj auto i preračunavala kolko je to u evrima. Kad je iz  dvadesetog puta  shvatila da neću moći da okrenem  auto, rekla mi je da odustanem  i da joj  treba cigara.

  -This is my last drive! I have to smoke ! - 

- Ovo je moja poslednja vožnja. Moram da pušim! -

Kao  zatvorenici  pred izvršenje smrtne kazne kad izdime  zadnju im u životu. Konačno sam odustala od ideje da okrenem kola na tom mestu i krenula putem naviše u nepoznatom pravcu. Kad smo došle do normalnog proširenja, te stadoh da baba dopuši zadnju joj cigaru i da se okrenem ko čovek, a ne da  vozim ko da sam sela u auto prvi put. Ipak sam cimala auto kao  u auto školi kad  zgaziš na kočnicu i daš gas  odjednom pa te  ljuljne inercija  u krivini , blago ali dovoljno da se ovaj do tebe zapita ko mi dade dozvolu.

-Kada si zadnji put vozila ? Pre dvadeset godina ? - pita me baba  kad smo krenule nazad.

-Ja imam kola i vozim svaki dan – lažem ja kao pas.

-Koja kola imaš?-  sumnjičavo  će baba. 

-Reno 4  - "Onaj s kišobran menjačem – znaš  iz praistorije ? " dodajem u mislima. Bar je tako stvarno bilo, pre par godina kad sam imala crveni reno 4 najbolji auto na svetu.

Baba se pravi da nema pojma šta znači  reč Reno-

" French car, bre baba, kako ne znaš? Film Posetioci? Ring the  bell? Ajde  idemo u  prodavnicu ne vozaj me po seoskim drumovima , znam ja da vozim, nisam  debil!"

I onda izađemo na neki magistralni put, ali ja vidim da mi je to nepoznato  jer nisam otuda došla  i grad nije na tamo, a bio je vrlo blizu  sela u kome živi baba. Vozim ja  shodno nekom  ograničenju iz  mog sećanja  iz priče o tim stvarima. Nemci, ograničenja, saobraćajna kultura. Kad baba kaže:

- Skreni   desno - na neki parking. Okolo šume i livade  nigde grada ni na vidiku. Skrenem ja i  baba  opet  kaže: -Skreni. -

- Gde da skrenem ? - pitam zaprepašćeno.

-  Tu skreni, sad levo.  - kaže.  

"Jel me  to zezaš majke ti ? Pa mogu i bukvalno da skrenem   samo još nastavi da me voziš" - upitno je gledam.

- Treba da skreneš da se vratimo.

"A što smo uopšte  došle ovde ???"   Ali naravnoto je to ne pitam, da ne zagovorim nešto babu pa zaboravi da me navodi, pa da onda stvarno   odemo u pogrešnom pravcu. Što se u povratku kući, kad se baba konačno opustila i desilo .. promašila sam skretanje za kuću.

I  konačno krenemo mi prema gradu .

STREIT , RAJT , LEFT ... 

PRAVO, DESNO, LEVO,

REŠC, LINKS, GRADE AUS

Baba  me džojstikuje glasovnim komandama, kroz neka sela prema gradu i povremeno ponavalja -  No cuplung, no cuplung.

"OKEJ .. BABA TO SMO APSOLVIRALE .. NO KUPLUNG ..BATALI."  

I tako idemo kroz   seoce,  preko behaton kocki,  sramnih naslednika  večne kaldrme  i  ispred nas neka bandera sa svetlancima   dva žuta kruga   nalik na semafor , ali nije semafor   i baba mi kaže: -Tu je ograničenje  30, pazi... Tu te slikaju ...  I ja  dam žmigavac i stanem  . Ona me   zaprepašćeno gleda   i pita što sam stala?

-Pa, šta je ono  ispred nas  ako nije semafor- Ona prevrne očima i kaže mi :

-To te slika ako prekoračiš brzinu, napravi tvoju fotografiju.

"PA RADAR BRE BABA, TAKO KAŽI"  ... Sad ispade da sam stala da se slikamo.

        - To napravi tvoju fotografiju -  ponavlja baba - ako ideš prebrzo. - kaže ona  ponovo.

        "Oki doki "

-Nisam išla brzo-  kažem.  " A iako me slika , slikaće i tvoj auto, a ja  odo aufiderzen, pa nek me nađu na osnovu slike  gastarbajtera na crno.

-Okej - kaže baba...no kuplung ...no kuplung ... -   

.....

I onda ulazimo u veliki nepoznati grad  pun semafora i  normalnih vozača koji ne trube, ne turiraju svoja auta,  uljudni su, tolerišu  greške i  sporaće, debile kao što sam ja. Strpljivo su vozili iza mene a ja koncentrisano  sledila babinu navigaciju i prešla preko  četiri -  pet kružnih tokova  i  dohvatila se konačno parkinga za invalide ispred šoping mola   "ALDI"  potrošačkog  raja za  običan nemački narod  i ostale štediše   u kome su cene ZA SVE , JEBENO MANJE NEGO KOD NAS!

Posle sam ukapirala da me baba navodila okolnim putevima do tržnog centra, verovatno i dalje u neverici se pitajući  da li ja znam da vozim ili ne.

Bez  incidenata sam istovarila   električna invaidska kolica iz gepeka, spakovala babu u ćebence  uzela torbe i torbu sa flašama  i   nas dve uđemo   u  market  kroz  pokretna vrata na foto ćeliju   koja  se  ne otvaraju kad oćeš da izađeš tuda !!!  Ovo je bitno jer smo mi ušle bez kolica  koja stoje na parkingu .   Baba ko da to nikad nije videla, eto tek tako joj je to promaklo da treba da uzmemo kolica, a ja idem za babom u strahu da nešto ne pogrešim.  

Onda   ja sačekam  da neko uđe na  jedna vrata, pa  uđem u  neki među prostor i čekam opet da neko uđe s kolicima pa  se iskradem napolje  i odem do punkta sa  kolicima da bi ustanovila  da su kolica  vezana lancima  jedna za druge i da treba da ubaciš  metalnu paru u prorez da  bi ti se oslobodio katančić  na lancu i kolica. Treba da ubaciš kovanicu od dva eura ili jedan euro ili pedes centi, kojom logikom   - veze nemam. Sad treba da odem da to kažem babi jer ja nemam kod sebe metalne eure, a i da imam  odakle mi  i da ponovo uvrebam priliku da izađem otud  a baba je za to vreme već krenula da razgleda po prodavnici ...  torbe sa flašama stoje tamo negde na ulazu i  ljudi se sapliću o njih ali niko ništa ne kaže samo produži.

Baba  na tu informaciju u neverici  krene da kopa po tašni  i tutne mi u ruku  nešto nalik na crno dugme ..neki žeton za nešto  ..

- Hija ...   ( evo ) -     I sad ja treba da kroz prepreke odem opet napolje da  probam da gurnem  to dugme u rupu za koju piše da se uguravaju euri ??? Ok, bez nervoze. Opet ja krenem napolje  iz prodavnice gde na vratima ima znak – zabranjen saobračaj  u tom smeru  - lepo ljudi nacrtali. Sačekam neke tamnopute Nemce  da uđu .. a sve mi liče na Arape, Indijce .. ali nemam kad da mislim o tome jer baba već nervozna što ne kreće u kupovinu.  Odem do kolica, ubacim dugme u prorez  .... I...  ništa ...  PA NARAVNO NIŠTA SE NE DEŠAVA .. KOLICA SE NE ODVAJAJU OD LANCA ... I sad treba ponovo....

Baba se u međuvremenu  kod slučajnih prolaznka raspituje  šta se to radi s kolicima koja su na normalnim mestima besplatna    i da mi nećemo da kupujemo kolica.

Ali to je Švaba smislio da moraš da staviš euro u prorez da bi uzeo kolica, jer da bi uzeo euro nazad, moraš da ih vratiš odakle si ih uzeo. I na kraju krajeva baba nevoljno da dva eura  a ja opet nazad u jednosmernu, pa do kolica  i   "voila" - evo nama kolica za šoping po ceni od dva eura koji se vide iz proreza, ali nemereš ih izvući napolje, neki žleb ih drži iznutra. Kasnije sam otkrila kako se vade pare kad završiš sa istovarom robe  u auto. Cela procedura je smišljena da ljudi ne bi ostavljali kolica rasuta po ogromnom parkingu nego su radi svojih kovanica primorani da ih vrate na mesto odakle su ih uzeli. TIme se štede radnici koji su do iznemoglosti skupljali  kolica  ostavljena po parkingu pre ovog proboja tehnologije.

I onda krene  studiozna kupovina prema spisku koji je sastavljan švapskom predantnošću i preciznošću.  Baba  je na ulazu u  prodavnicu,  kod džemova, tek.

- Do you like  apricot  ? - pita me. ( Da li voliš kajsije?)

-I ike strowberys more - kažem ja, bez mnogo razmišljanja. Više volim jagode.

-This is apricot -  kaže ona.  ( Ovo su kajsije)

"Pa jebote znam šta su kajsije i breskve , a što me pitaš  jel volim , kad ti kažem šta volim tebe zabole, nisi me ni čula. Bole me uvo, kupi koji oćeš." 

Baba pola sata razgleda džemove i  produži dalje  ni jedan nije uzela.

-Do you like NUTELA ?  -  

"Jok ja. To je otrov u slatkom obiku, ja volim Eurokrem, baba. Nutela je  bljak ..    Mene si našla," .

-No... I  am on a diet -  kažem naglas. ( Ne, na dijeti sam )

Babi lakne.Tri eura manje  za šoping  tj neplanirani šoping za koji je ponela  120 eura.

Na prvoj  nekoj  gomili   izložene robe koja se crvenela,  baba skine  neku plastičnu kutiju i pita me:

– Do you want this for your birthday ? -  Da li hoćeš ovo za tvoj rođendan?

-OK ..OK ...  I would like that  - Da ne bi  bilo ko sa  pekmezom od kajsije. Pa posle da zaboraviš šta si ono pitala. Oću to,  iako ni ne vidim šta je.

Kad ono    bombonjerica sa   višnjom , šerijem i čokoladom, i košta  čak pet eura na akciji. WOOOOOOW  !  Na sledećim rafovima su stajale  čokolade od euro da biraš. Desetine vrsta. Tu smo prošle bez zaustavljanja.

Naredna studija odvijala se ispred polica sa  ovsenim pahuljicama, muzlijima  i tim žvaćkalicama. Raspon cena pola eura do  20 eura   sa medom i indijskim orasima. Gleda baba, čita deklaracije... Gleda, gleda, gleda, gledaaaaaaaaaaaaaaaaaaa i na kraju uzme   najveće pakovanje od pola eura. To je bilo za moj doručak iako me nije ništa pitala dok je tako pomno birala.

I tako redom... Sokovi, meso  ... povrće... Jabuke se ne kupuju jer ima na drvetu ispod kuće. Groždje smo kupile i onda joj pažnju privuče   AKCION !!! ŠNAPSSSSSSSSSSSSSSSSS od pet eura, neka industrijska džibra, prema etiketi od dunje i kruške   i ona  mi nonšaantno kaže da dovatim  draj  flaše!  

"Da ti ne bude malo baba ??? " uzmem ja tri flaše rakije i ništa ne pitam.  

Od tolikog   zastajkivanja  za svakim rafom pomislila sam da  nikad nećemo otuda izaći. Počela sam da razmišljam o testamentu ...   o svrsi života  ... o čokoladama  sa celim lešnicima  koje sam  nekad jela u nekim lepim prilikama   .. i obuzme  me emocija pa ubacim cvaj komada u  kolica i odvojim svojim rancem. Pa  ne mora sve da mi kupi  baba, iako je takav dogovor za hranu. Imam i ja pare.  

I onda sam se častila  za rođendan sa  100% pomorandže u soku, Milka sladoledom od euro. Kupila sam i neki  tamno braon integralni tost, eksperimentalno, pa šta bude, nemam predstavu šta da očekujem, možda je ukusan, a možda to nije ni jestivo.    

I tako mi nakrcamo kolica  raznim đakonijama na sniženjima raznim  i  krenemo prema kasi. Baba mi tutne sto eura u ruku i  izađe  ladno iz radnje  kao Broj jedan iz Alan Forda, samo na električnoj rol štule, kako se to na nemačkom kaže. Kasirka joj je otvorila   rampicu  sa znakom – zabranjen prolaz. Baba je završila svoju misiju  i  otišla  da puši napolju.

Nekako sam se snašla da platim, sva sreća pa je isto kao i kod nas, samo moraš brzo da  prebacuješ one  stvari  iz kolica na traku, pa sa trake nazad na kolica. I to je to. Moja prva kupovina je obavljena.

Nema besplatnih kesa na kasi. Bilo je papirnatih i platnenih kesa za pedeset centi, ali nisam bila sigurna da li smem to da kupim pa sam izašla iz prodavnice, pitajući se kako ću sve to da smestim u one dve torbice od kojih je jedna bila zauzeta praznim flašama. Ja sam mislila da su te rakijske flaše od prošle cele godine, ili  nekoliko prošlih godina, nekim čudom  nisu bačene, ali mi se vremenom vrlo brzo pokazalo da je to  nedeljna zaliha  praznih flaša od rakije.  Termo kesa je bila namenjena za meso i smrznute proizvode, ali sam sve prostale stvari morala da pobacam u gepek bez nekog reda i poretka i preko toga prazne flaše da se ne polupaju dok vozim. I dalje mi nije bilo jasno zašto ih vozimo.  Uspela sam da spakujem babu u auto i kolica u gepek.

-IDEMO NAZAD ?   where to drive now ?

 -Drive here - kaže ona i pokazuje napred.

"Gde  bre here  , treba didiemo kući sad."

-  Where ?  Gde da vozim ?  -  pitam

-Drive here. - kaže strpljvo baba i razgleda okolo.  

"Pa neš valjda opet da mi testiraš vožnju pre povratka"- Ali  dobro neću da postavljam glupa pitanja i vozim po parkingu, obiđem i vratim se na početnu poziciju  i pitam opet babu gde da izađemo  sa pakinga.

-Drive here -  bio je odgovor. ( vozi ovuda )

-Po parkingu ?-

-Ja. Bite. - 

Znači ne mogu da verujem. Vozimo se po parkingu. Za čije babe dušu ?   Ona mi pokazuje okolne prodavnice :  - Ovde ti je  Dajhman...  Ovde  se prodaju dušeci, ovde imaš garderobu.

"W t  f ???   kaćemo kući  ženo ...  treba da idemo kući  ...  kuc kuc .. ima li koga?"

-Drive   here .... ( vozi ovuda ) ponavlja baba i razgled studiozno   i tek u  nekom  trenutku  usklikne:

-Aha!!!  There is one .. ( Aha! Evo ga jedan !)

Pogledam  ja u tom pravcu  izvora njene radosti i ugledam tri  kontejnera na kojima piše:  GLASS

STAKLO !    Tri konejnera za belo , braon i zeleno staklo i upozorenje da se ne ubacuje keramika ili nešto što liči na flašu ili teglu.

"AHA !"   SINE I SVANE I MENI.  Dobro je, nije poludela  alchajmerski, nego ono njeno Dojč.  

I  odem do gepeka da povadim one flaše i oprane teglice  a baba me prati pogledom da ne promašim boju i dezen  kontejnera   i ne ubacim u pogrešni i izazovem treći svecki rat.

- Ahhhhh . das ist  ekonomiše - kaže ona kad sam ušla u kola.

" Ja, ja .. Svi ste vi  nenormalni. Ekonomiše, špare. A kako je to ekonomično da voziš prazne flaše po gradu i dvadeset minuta tražiš kontejner?"

I onda konačno krenemo kući   drugim nekim putem i stignemo žive. Baba je bila premorena  od svega  ali nije ranije legla u krevet. Ostala je budna do pola 12  kad me zove da joj pred spavanje  namestim masku za inhalaciju, sa kojom spava,  prinesem  rakijicu za dobar san  i   još neke potrepštine za noć.  Ja sam bila  pospana još u osam sati kad sam sišla u svoju sobu i borila sam se narednih tri ipo sata da me ne ophrva san.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 002

Oktobar 2019 dolazak

PRVI DAN oktobar 2019

Osvanulo je i jutro u kombiju za prevoz na adresu.  Jutro je bilo sivo i hladno. Išli smo od jedne do sledeće adrese po  južnoj regiji Nemačke.  Pomoću internet navigacije, vozači su lako nalazili žene koje su se vraćale nazad i ostavljali nove pristigle iz Srbije.  Ušli smo u neku slepu ulicu u kojoj su i sa leve i sa desne strane bile  garaže. Čekali smo i previše vremena da se pojavi putnica za nazad. Nikome nije bilo jasno šta se toliko čeka, kad je termin unapred dogovoren i  na vreme javljeno telefonom tačno vreme polaska.  Umorne putnice su izašle da puše i vratile se,  nestrpljive da se iskrcaju na svoje odredište.  Konačno se pojavila  žena iz prolaza između belih garažnih vrata. Nosila je u rukama i preko ramena gomile  torbi iz Lidla, za njom je išla druga žena, njena smena koju je čekala i ona je nosila takve torbe.  Žena se vratila i donela još torbi iz Lidla. Vratila se i treći put noseći  svoja dva kofera.  Gomila  od njenih stvari se fizički nije uklapala u  kapacitet kombija, iako je već bio vidno ispražnjen.  Kombi je inače bio  neki karavan auto koji su vozači zvali kombi.  Pravi kombi za gastarbajtere  ću upoznati kasnije u povratku, kad se i meni bude razjasnilo šta je ta žena toliko vukla i zašto je imala tooooliko stvari da ponese u Srbiju.  Sa nekima od žena sam razmenila telefone i kasnije od njih saznala da nisu sve imale sreće da ih zatekne situacija opisana u pregovorima za posao, koje su im agencije predstavile preko telefona.  Sofija nam je sivma poslala slike sa nekog imanja gde se našla, potpuno bez  uslova za normalan život, što naravno nije  ni izdaleka uobičajeno za Nemačku. Na imanju su živeli baba i deda koji su je odveli preko štale do neke prostorije bez kupatila i bez vode, za koju su joj objasnili da je to njen smeštaj.  Naravno da se odmah okrenula i vratila istim kombijem kojim je i došla.  Presudno je bilo njeno iskustvo, da prvo proveri  gde dolazi i zamoli  vozače da je sačekaju dok to obavi. Mene bi verovatno  ostavili tamo, i ko zna kako bi se ja izvukla iz te grozne situacije, ali su žene sa kojima sam putovala bile prekaljene godinama  iskustava.    Kada se nekim čudom žena sa stotinu torbi spakovala u auto,  nastavili smo putovanje kroz  ravnice i oktobarske pejzaže.  Prolazili smo pored njiva sa kojih su narandžaste tikve razbijale monotoniju  jesenjih prizora.  Konačno smo stigli na moje odredište.  Ušli smo u  selo i došli do kapije  sa crvenim autom u dvorištu. Moja  drugarica  Bibi  me je čekala na ulaznim vratima, njena dva ogromna kofera su već bila napolju, spremni za put. Ona se vraćala za Srbiju tim istim prevozom, pa smo imale vrlo malo vremena da razmenimo  sve potrebne informacije.  Sve se prebrzo odvijalo, dok su nas putnici i vozači iz auta čekali da mi obavimo razmenu.  Ona je odnela svoje kofere do  auta, i vratila se da mi pokaže  kako se liftom  iz gepeka  automobila  vade i vraćaju invalidska kolica. Bibi  je bila  nasmejana i presrećna što je čeka  auto koji je vozi kući a ja sam bila  izgubljena u prostoru i vremenu, premorena od puta i neispavanja.  Odvela me je u kuću  gde me je u kolicima čekala  sićušna  starica mladolikog lica, prava Nemica sa reklama.  Bila je  nasmejana i pružila mi je novac za put.  Zastala sam neodlučna, da li da nagazim patikama na  itison svetlo bež boje ili da lebdim u vazduhu, ali je ona rekla na Engleskom -  Slobodno uđi- , pa sam ušla i dalje  u panici da li ću da ostavim  tragove u  tom hramu higijene koja se od svuda očitavala već  u prvom susretu. 

Bibi  me je  u žurbi pozvala da siđemo u suturen kuće i ostavim kofer u  sobi koja je bila namenjena za nas i  ubrzo se pozdravila samnom i sa Frau Šmit  i  nestala.  Ja  pojma nisam imala o svojim zaduženjima ,  kako se šta radi , kad se radi, kolko se radi..  Šta se jede, kako se sprema ...   Bila sam premorena a trebalo je da ostavim dobar prvi utisak.  Frau Šmit nije delovala uzbuđeno ni zabrinuto. Vozila se po kući u svojim invalidskim kolicima,  i pozvala me da je sledim u dnevnu sobu.   Iz dnevne sobe smo izašle na terasu, pa me je zamolila da guram kolica i obiđemo oko kuće da bi mogle kroz garažna vrata da uđemo u suturen  kuće sa zadnje strane.  Kad je ušla u garažu nastavila je da se sama kreće i  krenula u inspekciju   moje sobe.  Studirala je  svaku stvar  i površinu nameštaja. Ja nisam baš vešta u konverzaciji, sa nepoznatim ljudima pogotovo.  Ona se okretala tamo vamo, otvarala fijoke, vrata od ormara. Otvorila je frižider koji je bio skoro prazan, sem  jednog tanjira na kome je bila smrznuta palačinka.  Uzela je tu palačinku i ponudila me ?

-  Do you want this to eat?  - Da li želiš ovo da pojedeš?  -   gledala sam je zaprepašćeno i nisam ništa rekla samo sam  odrečno zavrtela glavom.  Ona je slegla ramenima  i počela da jede tu  hladnu palačinku.  Ja ostadoh u čudu, razna pitanja su mi navirala u misli, ali  sam bila previše umorna da bih se brinula.  Onda je ona otišla  u  susednu prostoriju gde su bile dve mašine , jedna za veš, druga za sušenje veša i  ogromna daska za peglanje.  Objasnila mi je  šta je to. 

" Okej, baba,  vidim i sama, to je moja kancelarija. Blago meni, što nisam učila visoke škole nego sad moram da živim u tom podrumu kao Pepeljuga. "   Smeškala sam se, nestrpljiva da  ona završi taj obilazak i da se sručim u krevet, ako je to uopšte u planu za taj dan. Bilo je tek prošlo podne. Baba tek ustala i orna za taj dan za razliku od mene.  Ipak je brzo  odlučila da se vrati na sprat pa sam mogla da se  povučem u svoje odaje. 

Iako je invalid, Frau Šmit se  sama stara o  sebi, o svojim higijenskim potrebama   i nije vezana za  krevet.  Njeno medicinsko stanje se zove post polio sindrom, jer je kao mala imala dečiju paralizu i bila u bolnici više od godinu dana. Posle toga joj je život bio drugačiji nego da je bila potpuno zdrava, ali je mogla da hoda i da ide u školu i kasnije da radi. Sada je invalidski penzioner i u kolicima je od devedesetih godina prošlog veka. Nekoliko godina unazad ona plaća kućnu negu jer ne može da živi više sama. Na tom mestu pre mene su radile Nemice, Mađarice a onda i Srpkinja, moja drugarica, pa je sada došao red i na mene. Frau Šmit je ipak prilično samostalna i sama se prebacuje  iz kolica u krevet, sama se kupa, oblači , zabavlja i   planira , planira, planira ..    

Ima milijardu stvari u kući i svakoj stvari se zna mesto i procedura  oko upotrebe,održavanja  i POSEBNO SKLADIŠTENJA... pa čak iako je ta stvar đubre.  Kako mi nedostaje da sad zavrljačim svoje đubre u onu jedinu kantu ispred dvorišta ili da ga ostavim tamo gde jeste dok se meni prohte.  Đubre u ovoj zemlji ima tretman fetiša !   Njemu se klanjaju ,  poklanjaju mu svoje vreme,   odvajaju, razdvajaju ga pomno,  posebnim danima u posebne sudove ,  i ako mislite da je to preterivanje,   to nije kraj ..   Nemci  su u stanju da  svoje đubre nosaju po gradu da bi ga ubacili u specijalne kontejnere  na parkingu  šoping mola. Postoje kontejneri za zeleno staklo, za belo i braon staklo u koje se ne ubacuje keramika, metalne konzerve ili  bilo šta drugo , što bi nepažljivom Nemcu, koji ne postoji, zaličilo na flašu ili teglu.

Oni imaju  i  kantu za obično  đubre, ali njega skoro da nema, kad se sve razvrsta .. Ja  ovde imam kesu sa mojim  đubretom koje moram da vratim u Serbiju jer ne postoji način da  ga se otarasim  ovde neprimećeno onako izmešano. 

Reciklaža  i odvajanje otpada   su i za mene  sasvim u redu. Ipak  mi je jasno da je planeta zatrpana plastikom i  raznim đubretom .. ali  odnos  Nemaca prema  svom đubretu , otpadu ,  se graniči sa opsesivno kompulzivnim poremećajem.  Kako našem čoveku  prazna kesa  neizdrživo  počne da smeta  čim pojede ono iz kese ?  - iako mu nije smetalo  išta dok je istu  kesu nosio na mesto zločina  - i  moooomentalno je zavrljači  .....  hmmmm ...  reč zavrljačiti    izgleda  označava naš odnos prema đubretu  .. tj đubre nije đubre ako ga ne zavrljačiš ..a  otpad   valjda odražava sofisticiraniji odnos   vlasnika otpada prema planeti Zemlji.

.....

Elem  da se vratim  na svoj prvi dan.   Kad sam izašla iz kombija  - nestade i moja  internet veza ,   roming mi je poništio uplaćeni kredit u  nanosekundi čim sam prešla  u isti ..  tako da sam bukvalno osetila odsečenost od poznatog mi sveta,  kad sam  raspakovala svoje stvari i pokušala na mobilnom da nađem  dostpne  veze i mreže   wifi ...    Naravno nezaključan internet ne postoji   van  pumpi i javnih mesta.   Dostupna  mi je jedino  - mreža  baka Nemice, kućni wlan.  Nije mi palo na pamet da se javim iz kombija, dok sam bila u njemu.

Stigla sam u  12 sati i već tri sata  nemam internet, nemam nikakvu vezu, nemam ruke , noge, nemam glas, ni slovo, nemam  sebe  !!!  

- Ooo, majko Božija, gde sam ovo došla i šta ću sad?  Kako da se spasim iz ovog bezdana u sred nemačke države? Sa Nemicom komuniciram na engleskom jeziku koji ona misli da zna , ali  svako malo prebaci na Nemački i   u svom žvotu nema pojma  šta znači  reč  PASWORD !!!

Jebeni paword koji meni život znači. Treba da javim da sam stigla. Ja imam familiju, imam decu koja znaju da sam stigla, ali posle toga ne znaju šta je bilo kad sam izašla iz kola. Možda me je pregazio voz.

I tako  ja na fini način pokušavam po stoti put da objasnim šta je pasword   za internet ... I ona  se kao  pravi da razume, ali  ne zna gde joj je to  .. i pokazuje mi  uporno kako se zove internet  - wlan 140L  eto i to sam  od zorta zapamtila ...  

- Baba, password !DAJ LOZINKU BABA, JA SAM ZORAN, alo .... NE PRAVI SE LUDA više  ...  DAJ LOZINKU !!!

Kad bi sela za njen kompjuter na stolu , očas posla bi našla kako se zove pasword, ali  to je PERSONAL COMPUTER zato se i zove PISI  ... i baba nema ni najmanje namere da mi ustupi da sedenm  za  NJEN LAPTOP ...  i tako agonija traje, jedna iz serije agonija koje se odvijaju na raznim nivoima svaki dan u sudaru  naroda iz različitih vasijona.  I ništa nije urodilo plodom, moje zapomaganje da se povežem sa svetom i posle bezuspeha,  iznuđivanja pasworda, odem ja da legnem  da odmorim natekle noge od predugačkog  puta i skvrčavanja  na sedištu  kombija ...koje je bilo udobno  - ali je ipak  sedište nije spavalište. Buljila sam u plafon   pitajući se - šta sad?   Kad internet bre, teče našim venama  i mi više ne umemo da živimo bez  toga !!!  

Posle par sati  , popnem se iz podrumčeta  na  sprat kod  Nemice  da vidim šta dalje i kaka je moja sudbina , kujući planove koji mi je najlakši način da se vratim kući po cenu svih para koje sam imala kod sebe....   Kad, proviđenjem poslata, na Wats up se javila moja prethodnica koja je u kratkim crtama skresala babi da mora da mi da šifru za internet!  I baba nema ništa protiv, ali i dalje ne zna u koju je svesku zapisala tu čarobnu formulu..   Objasni joj frau  Bibi gde je sveska  - ali tamo  samo piše WLAN  140L i ispod neki datum ... U neko doba se Bibi setlai da  ima  sliku od  šifre i pošalje je babi na What's Up ...   I ja  kršeći  Nemački bonton , dograbim babin mobilni  i  pažljivo prekucam šifu koja se sastojala  od  najmanje petnes brojeva  i slova... !!!!!!!!

"izvinite  komšija i hakeri naš internet je zaključan, kupite svoj " na nemačkom !   

 Znači  - infuzija    za narkomane  nema tako blagotvorno dejstvo kao kad ukucaš  CONNECT  i ono  se izvrti   - al te ne odjebe – nego te poveže NA  INTERNET !!!!

U istom  trenutku osetim olakšanje i  omutavim  zvuk na  mobilnom   jer  je krenulo da mi stiže milijardu bipova za  dospele poruke – na koje  moram da odgovorim  svojim uspaničenim  kontaktima!  

"Gde si bre  što se ne javljaš ???  Da li si ti normalna? Ode  u nedođiju i  nestane sa interneta ??? 

A to je PRVO ŠTO SAM TI REKLA DA NE URADIŠ ???? " Napisala mi je ćerka u očaju  - gde joj se izgubila majka a drugu nema.  

Onda je trebalo ponovo napustiti  babu kojoj sam rekla da sam se odmorila ... a sad sam odjenom ponovo umorna pa  moram  dole u svoju sobu i  naravno to joj nije bilo po volji. Ostala je  nezadovoljnog izraza lica zamnom.  Od  putovanja koje je trajalo ceo dan, noć i prepodne, nisam mogla da se odmorim za par sati.

I zbog mog inteneta je ona zaboravila da popije svoje pilule za uveče,  pa je  bila besna  malo ... ali tolko sam razumela  da je to ta relacija ...    nije mi jasno bilo ..ali nema veze, ionako ovde ništa nema veze .. kao da kod nas ima veze.

I kad su mi prsti utrnuli od  tipkanja poruka i javljanju svima koji su mi se javili   i znaju da sam otišla  u gastarbajtere, odlučih da  počnem  pišem dnevnik  na temu dešavanja   u toku mog gastarbajterovanja i mog mentalnog zdravlja,  dal ću da poludim ovde za tri meseca ? Ili da mislim pozitivno ako ne poludiim. Ili poludim a izdržim ovde  90 dana kolko  nadležni dozvoljavaju  - poneću sa sobom   3600 eura  što je  nekih  420   000 dinara   koje  u Serbiji  bi zaradila za  malo manje od dve godine  radeći kod Kineza na primer .... 

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ deo 001

Započeto : 22 Oktobar 2019               

BIO : CURICULUM VITAE PRE UVODA

Moje ime je Olivera .

Rođena sam 23.10.1965. u Sokobanji, u Jugoslaviji.

Po obrazovanju sam pravnik, imam diplomu Niškog univerziteta na kojoj piše da sam pravnik , ali se tim poslom nisam nikad bavila. 

Moj  CV je  galimatijas koji prati dešavanja u mom privatnom životu.  Bila sam: pripravnik u pisarnici suda u trajanju od deset dana i plata je bila ekvivalent gajbi paradajza pa sam dala otkaz posle 15 dana. Odlučila sam tada da mi je važnije da besplatno čuvam svoju malu decu, nego da idem na "posao". Bila sam i zubna sestra, dispečer u  taksi službi, radila u tri smene za  neke smešne pare, pečatorezac i graver na američkoj laserskoj mašini u svojoj zanatskoj radnji, uzgajivač rasnih pasa, prodavac lekovitih trava na pijaci...  

Nezaposlena, u depresiji, razvedena od 2003  sa dvoje dece  na školovanju i kasnije na studijama. 2005 sam podigla kredit za privatni biznis, koji je u zemlji čudesa, osuđen na propast. Moju propast naravno, koja me prati od 2011 kad sam zatvorila zanatsku radnju za izradu pečata i suvenira, jer su pečati  ukinuti, a suvenire prave Kinezi, ostali ih preprodaju.

Ovo je moja priča o  privremenom radu na crno u Nemačkoj od  2019 godine, na poslu dvadeset četvoročasovne negovateljice.

Prema podacima iz 2022 godine u Nemačkoj ima 18,66 miliona  ljudi starijih od 65 godina, 22, 41% od ukupno 83 294 633 stanovnika prema popisu iz 2021.  

5 miliona i 875 740 ljudi je starije od 80 godina i to je grupa kojoj je najviše potrebna pomoć u svakodnevnom životu uz eventualnu medicinsku pomoć.  O ostarelim Nemcima se brinu  u staračkim domovima, ako imaju novca da to plate, oko 5000 mesečno ili u njihovim domovima žive negovateljice koje se brinu o njima, a  plaćaju ih koliko god mogu MALO , u odnosu na rad koji one ulažu u tom aranžmanu i u odnosu na vreme koje su preko dana angažovane.  Najčešće su to dogovori na crno, tzv švarc arbajt jer je najjeftinije za njih. Nemci su jedini u EU koji se mire s tim da u njihovim domovima žive  osobe bez  EU pasoša. Već u  Austriji i okolnim zemljama, traže se isključivo negovateljice sa  EU papirima i radi se na „belo“ tj legalno uz uplatu staža, plate i putnih troškova.

Plate se u Nemačkoj kreću od 1000 do 2000 eura, zavisno od stanja pacijenta ili stare osobe. A zavisno i od priliva radne snage iz  ex  SSSR zemalja, sa Filipina ili iz Afrike. Postoje i agencije koje im obezbeđuju legalne negovateljice, ali su njihovi aranžmani sramni. Oni naplaćuju od 2500 do preko 3000 eura mesečno od čega negovateljica dobija 1400 do 1800 eura , ostalo je masna provizija za par telefonskih poziva u pronalaženju odgovarajuće osobe za traženo radno mesto. Oni navodno nude neke dodatne usluge, kao što je zaštita negovateljice od raznih zloupotreba , ili u slučaju bolesti nje ili pacijenta o kome se brinu. Njihove priče su raznolike, jer ima i pouzdanih posrednika koji ispoštuju dogovor.

Ima raznih i staraca o kojima se negovateljica brine.

Neki su kulturni, zahvalni, pristojni, darežljivi, pažljivi , skromni u zahtevima , a neki su užasni, arogantni, nadmeni, zlobni, nervozni, ljutiti, sluđeni, nezadovoljni, prgavi, dosadni.. nepodnošljivi .

U ovaj posao se ulaže mnogo vremena, nerava, strpljenja, požrtvovanosti, veština, rada , trpljenja , uskraćenosti, predanosti ... Ali nikad ne treba ići preko granica dostojanstva i trpeti nečije zlostavljanje i prevare samo radi novca. Previše je ljudi koji ipak iskorišćavaju negovateljice i žive na njihovoj grbači, a da to nije zaista i nužno. Za posao negovateljice je najbitnije da se nauči nemački jezik i ovlada pravilima i ustrojstvima njihovog načina života. Posle nekoliko štela - kako se zovu ti radni aranžmani, negovateljica se može smatrati PREKALJENOM.

UVOD

22 Oktobar 2019               

Gastarbajterska je tuga pregolema

„Ceo život sam štedela, paru na paru, pušila najgoru krdžu, jela koske i kačamak, i šta sam uštedela? -NIŠTA! „   Rahela Ferari

( Gastarbajter - radnik -stranac u prevodu - )

Sa 54  godine sam se i ja pridružila reci  ljudi koji odlaze iz Srbije u poteri za novcem.  

Iznenada me je pozvala  poznanica sa kojom sam radila  zajedno pre desetak godina. Radile smo za neke tragikomične pare  u   taksi službi kao dispečerke, pa su nam se putevi razišli  posle toga, da bi se ponovo  čule pre mesec dana.  Pitala me je da li hoću da je zamenim na poslu u  Nemačkoj na tri meseca, objasnila  šta se i kako se radi  i naravno, posle kraćeg razmišljanja sam odlučila da prihvatim ponudu  i krenem za Nemačku.  Ovde ionako nisam imala preča posla ni posla uopšte.

Krenula sam  autobusom iz  Sokobanje do Beograda, pa do Novog Sada,  odakle sam  imala prevoz kombijem  na kućnu adresu.  Taj prevoz sam čekala na dogovorenom mestu pored autobuske stanice, na parkingu  Mek Donaldsa. Kombi  je  krenuo  seoskim putevima po Bačkoj   da bi pokupio  još pet žena  na raznim adresama.

Na  svim  kapijama ista slika. Uplakani ljudi  ispraćaju svoju  ćerku, majku, baku  koja  je pošla  trbuhom za kruhom u tuđinu. U okviru kapije  crnokosa devojčica  stoji nepomično i gleda za mamom  koja  se pozdravlja sa  familijom, pretura po tašni poslednji put proveravajući da li je sve ponela. Njihovi  pogledi su uprti na razne strane, žena  je  nervozna pred put  i ne zna u koga će pre da gleda  -  u svoje najmilije koje ostavlja  na neko vreme, u  vozača  sa kojim treba da razmeni informacije, da spakuje torbe u  kombi, u žene koje već sede u kombiju i čekaju  nastavak putovanja ... U toj žurbi i zbrci  zaboravlja na svoju devojčicu koja i dalje  samo  nepomično zuri  odmotavajući  dalje  film svog  nesrećnog detinjstva. Devojčica neće videti svoju mamu sledećih tri meseca. Za nju je to čitava večnost samoće, jer mama je ceo svet za nju. Žena se na brzinu  ponovo pozdravlja sa svojima i ulazi u kombi , a njeni ostaju da mašu dok  kombi ne nestane iza ćoška.  

Kao da se nije ništa desilo ...  

Nastavljamo dalje do  sledeće kapije  ispred koje čekaju   baka i deka,  muž koji nosi kofere i   još jedna žena  spremna da krene put Nemačke.   -Deda  je ceo dan preplakao.  -  kaže ta žena  kad je ušla u kola.

Evo, i ja osećam njegove suze...

Iako je  taj kombi  u kome sam se vozila , samo mali, malecni deo konvoja žena koje odlaze u Nemačku da čuvaju njihove babe i dede za pare, dok naši  starci stare skoro besplatno   i njih  mi više ne možemo da čuvamo  besplatno,  iako nemamo ništa protiv, ali njihove penzije su toliko mizerne da  se za čas pretvore u lekove i račune, isto ko i naše plate  i  onda nas muka natera da se odmetnemo  iz  svoje zemlje  u poteru  za eurima. 

Apsurd je što  mi volimo da čuvamo naše roditelje, ili barem nemamo ništa protiv da živimo s njima u istoj kući,  a moramo da ih ostavimo da bi išli  da čuvamo stare Nemce  koji ničim to nisu zaslužili.  I taj  Nemac  je išo na posao četrdeset godina da bi  stekao penziju, isto kao i naš deda koji  prima crkavicu  i glasa za  neke tamo pogrešne ljude koji se igraju njegovim životom, sigurnoću, zdravljem  i  stanjem uma.   Naše bake su  ceo svoj život dale za svoju decu i unuke , i jedino što imaju su  tegle pekmeza, ajvara, široki osmeh  i veliko srce da podaju svojoj deci  i dan danas.  Zaslužile su  da ih dvorimo  kao kraljice pod njihove stare dane  a mi  u hordama odlazimo da čuvamo stare Nemice koje su ceo svoj vek mislile samo na sebe, kako da šparaju, kako  da se provedu i uvek su imale kućne pomoćnice.  Svoju decu su  izbacile iz kuća čim su se osamostalili ili da bi se osamostalili  i danas  ta njihova deca plaćaju  Srpkinje i ostale Ex Jugoslovenke da im čuvaju  stare roditelje ili  oni sami plaćaju jer im se tako može.

....

Konačno smo krenuli put granice  i vozači su nam saopštili  kako da lažemo, koliko ostajemo, koliko para nosimo,   da li švercujemo cigare jer je sad dozvoljeno da  preneseš 40 cigareta  max.   Ja sam  imala dve kutije  + jednu otvorenu   i to sam rekla Mađarici  carinici  koja mi je pretresala kofer kao da je tražila drogu, preturala mi po cipelama, otvarala  rajsferšluse,  njuškala...   

Na kulturnim granicama ti puste torbu kroz  skener i  ne kopaju ti po dostojanstvu , ne izvlače ti gaće  na uvid, nisu u potrazi za  četres prvom  ilegalnom cigarom !!!  

Ta  mršava žena je tim službenim postupkom odavala nešto bolesno poremećeno u sebi... Jer to nije bila rutinska provera  -  dva tri pogleda, nego predugačko preturanje po tuđim  ličnim stvarima, garderobi, vešu, peškirima i slično,  šta se već nosi za takve prilike. Bilo je u tom kombiju puno torbi  ali je  ona odabrala baš moj kofer i  nije odustajala  dok  nije  bukvalno svaku stvar prepipala. U koferu mi je bila i torba sa laptopom  koju nije otvarala  - a u kojoj je ladno mogla da bude  litra heroina  shodno pretresu.

Putovanje apsurda  - se nastavilo  - tako da ta  carinska službenica i ne bi trebalo da bude normalna, inače bi odudarala od  atmosfere, poente koje nema, odlike  putovanja.  Ljudi u uniformama  su  pomno kontrolisali ljude  bez uniforme i za svaki prelazak granice, postojala su pravila na belo i na crno, ko  šta nosi i švercuje,  ko može da pređe i prođe, nad kim se bukvalno iživljavaju, kome  jebu milosnu majku, ko je  žtrveni jarac u tim ujdurmama, ko švercuje drogu, ko prolazi, ko je „zec“ a ko  mula,  koga  „uhvate“ a koga i kako puste. Ko švercuje  cigarete i   migrante. S kojim plenom se slikaju za novine i televiziju, a od koga uzimaju velike pare za prelazak tih  izmišljenih crta koje okružuju države a koje inače u prirodi ne postoje. 

Posle mađarske granice otvara se  EUROPSKA UNIJA  nacija  koje  se međusobno ne podnose, nipodaštavaju i  čak mrze i preziru.    

Nepregledne  kolone kamiona  i kamiona i kamiona odaje čitav jedan svet koji živi noću na točkovima ...  Jata  kargo   prikolica  plove noću drumovima prevozeći  tone i tone robe na razne strane  EU. Toga nema na vestima kao  izveštaj o udarničkim poduhvatima  firmi koje ih šalju tamo vamo... to je vajda  normalno do te mere da nije vest  ... kao što su nenormalne vesti koje mi  svaki dan slušamo. Nigde van puteva nemamo prilike da ih oko sebe i vidimo  .. Na našim drumovima nema toliko kamiona, a ako ih i ima  uglavnom su  strani  ... naših ima ali u zanemarljivom broju u odnosu na ovo što sam videla u noći u kojoj sam putovala  hiljadama kilometara ka  centralnom južnom delu Nemačke.   Negde pred jutro došli smo  u zonu Štutgarta.  Nebrojenim kamionima  počeli su da se pridružuju automobili, reke automobila  hrlile su na posao  u pet sati ujutru.  

Hiljade ljudi  vozilo se  u dan  koji će im doneti sigurnost,  opušten život, izvesnost, motivaciju  i  razloge za  radosti u životu.   

Kod nas se namrgođeni ljudi vuku na posao, guraju se u pretrpanim gradskim prevozima, ganjaju se sa bus plus kontrolorima,  idu da otaljaju  taj dan  koji će im doneti nove brige zbog neplaćenih računa, nemogućnosti da na vreme plate deci knjige i pošalju ih na ekskurziju  jer ide zima i  noge su im porasle pa  ne mogu da nose čizme od prošle godine, a i zimske jakne su im male pa im trebaju nove  i od svega ih boli glava  jer sve to košta kao  dve njihove plate  bez leba i s lebom, bez računa  i dažbina koje treba platiti ...

Na vestima se vrti nešto drugo, presecaju se vrpce svaki dan, otvaraju neki drumovi,  mostovi, gradi  se, zida se... Neki izveštačeno srećni ljudi  skakuću u  glanc novim stanovima opremljenim po poslednjoj modi i koriste razne šarene proizvode koji im mnogo pomažu da budu srećni.  A izvršitelji haraju napolju... otimaju ljudima stare zapuštene stanove, jedini krov nad glavom zbog neplaćenih mesečnih računa. Kasnije dele plen sa nadležnim organima koji fingiraju prodaju tih stanova za pogubno male pare  i dele plen međusobno. Ponekad im se pohlepe sukobe, jer kakvi su prema narodu, takvi su i među sobom, pa izađe na videlo po neka afera, ali  ništa bitno da bi promenilo išta.

I  tako se mi nečujno krčakamo u raznim nesrećama već decenijama pa samo  i otupeli.  Usne su nam se  srozale u  naopačko slovo U.  

U  Srbiji više nema  radosti, osmeha  i želje da se  družimo s ljudima, jer su nam dosadile kukumavke,  a i sve to košta.

......

Da li se baš sve vrti oko  novca  i za čim  se to toliko žali kad smo primorani da ipak napustimo Srbiju i odemo u tuđinu da živimo na kratko ili na duže vreme?

Kad dođeš u Nemačku  i u kontaktu s Nemcima vidiš  kakvi su oni  narod  ustvari, dođe ti da se ubiješ.   Kod  Nemca se sve zna  unapred  i on se ne buni da uđe u sistem  kome će "robovati"  ceo svoj radni vek. Oni su disciplinovani, vredni  i  imaju jaku i  bogatu privredu.  I večno pitanje kako to da smo mi Srbi vredni kad dođemo da radimo kod Nemca  a u našoj zemlji važimo za lenštine i džabolebaroše???

Odgovor je toliko prost, ali niko do sad  nije odgovorio a da se ne nađe neko pametan da protivureči kad mu se kaže da ljudi neće da rade za džabe, sem ako baš moraju.

Ali Srbi ipak rade za siću  tj za platu od dvesta - trista eura. 

I svako ko NEĆE da radi za dvesta eura, jer bar nešto kapne svaki mesec, jer je dvesta eura bolje nego nula eura  - taj  će biti stavljen na stub srama kao  džabolebonja , lenčuga, mamin i tatin razmaženi sin.

I  koji  gle čuda, taj nezaposleni troši više  na sebe nego  siromah koji radi za bednih dvesta eura mesečno.   Mladi ljudi neće da se zapošljavaju u ropskim firmama   koje daju crkavice za platu jer uvek ima neko ko hoće da radi  tj ko mora da radi za crkavicu – i njihova politika je upravo to – ako nećeš ti ima ko hoće  - Oni ne oskudevaju u radnicima  iako im  ne daju slobodne dane,  slobodne vikende, osmočasovno radno vreme , godišnje odmore. 

Sve su ukinuli! 

ZUR  ILI ZAKON O UDRUŽENOM RADU  TREBA PROUČAVATI KAO SVOJEVRSTAN  FENOMEN koji je  zaista štitio radnička prava  i  za čijeg važenja su ljudi mogli da prežive lagodno mesec od svog rada i plate,  da odu na letovanje i da  prave kuće  u kojima mi  sada živimo. Mi  nismo mogli da  sagradimo ni kućice za pse. Mi smo generacije koje  masovno odlazi  iz  svoje zemlje ... 

Imamo mi pravo da nećemo da radimo  za crkavicu  i to je sve.

Ali s druge strane život košta... I  kad dođeš  neminovno u debeli minus, udariš glavom o zid  ili ti na vrata dođu izvršitelji,  kojih je sve više za sve manje sume dugovanja, onda mora nešto drastično da se uradi.  A šta ćeš drastičnije, nego da napustiš svoje ognjište, svoju kuću i svoju familiju  i da odeš  iz svoje zemlje? 

Sad više ne važi  ni Cecina pesma  - IDI DOK SI MLAD !!!  -  Sad odlaze svi koji mogu  iole da rade  neki posao.  Da izdrže put do Nemačke, da znaju koju reč dojča, ili imaju google prevodioca  da se sporazumeju malo sporije ali ipak efikasno. I najveći cicija Švaba platiće te  pet puta više nego  cicija Srbin  vajni preduzetnik kome  su na grbači  svi mogući inspektori  koji  ga kalpe  za razne gluposti koje moraju da imaju po zakonu   i  koji se pogađaju se s njima  koju najmanju kaznu da im razrežu  ako su dobre volje ili da ih oteraju u dužničko ropstvo ako im je šef bio besan tog dana  Isti ti  inspektori nikad, nigde  ništa ne plaćaju,  jer preduzetnicima ne treba veza, mito nije po zakonu, nego im treba prijateljski nastrojen inspektor koga mogu da ulizički potapšu po rameni i tutnu mu kesu robe za džabe. Neko kesu, neko džak, neko kamion robe već prema apetitima inspektora i mogućnostima preduzetnika - kolika mu veza treba i za šta mu treba. Pardon,  ne veza, nego "prijatelj". 

Pa tako  se  kod  sudije za prekršaje završava posao sa  zimskim i letnjim paketima, naravno besplatnim  potrepštinama  za domaćinstvo  koje  sudija ne da ne može  svojoj porodici da priušti, nego prosto,  jebe mu  se da  vadi svoju karticu ili keš iz novčanika ..   Zimski paket za one koji ovo prvi put čuju sadrži   trideset tegli   razne  gotove zimnice, nekoliko  boca kečapa, majoneza,  koje kilo „Zlatiborca“    itd ... Letnji  paketi sadrži džemove,  razna  alkoholna pića, kafe  finije  i slično ..    

Tržišni inspektor ima  proždrljive mačke koje  ni jednu  drugu hranu sem wiskasa neće ni da omirišu  i  on  svako malo  izađe iz poljoprivredne apoteke natovaren sa  NEPLAĆENIH   DVA TRI KILA  MAČEĆE HRANE.

DEO O PLAĆANJU SE PREĆUTNO PREĆUTKUJE ,  NE POMINJE,  KAO NEŠTO NAJNORMALNIJE - da izađeš iz prodavnice  i ne  pomisliš da platiš za robu koju si izneo – a gle  čuda  - tvoj državni poso je  upravo  da  kontrolišeš to tržšte  - ako si tržišni  inspektor   koji svoju robu ne plaća ni u jednoj prodavncii u koju ulazi.  I njemu se prosto jebe da plati. A oni su se toliko izbezobrazili da izvode prave male predstave kad idu da kontrolišu prodavce da li izdaju fiskalne račune. Ti fantomski kupci se prosto zajebavaju sa radnicima na kasama, kao u žurbi su, lažu da im ne trebaju računi i mnogi nasedaju na te njihove zamke, a posledice su katastrofalne po preduzetnika čijeg radnika oni namerno prevare da ne izda račun. Od procedure propasti, preduzetnika može da spasi samo snimak sa sigurnosne kamere, na sudu, inače mogu da ga oteraju u dužničko ropstvo ili u samoubistvo, bez preterivanja i bez pardona.

I  posle  ne treba da se pitamo zašto preduzetnici u Srbijji  ne daju plate  veće od dvesta eura.  PA NE MOGU DA POSTIGNU DA NAHRANE DEBELE GUSKE   i  razne predatore koji im se sa aktovakama  muvaju oko firmi, da isplaćaju  zakupe za poslovne prostore, duplo skuplje tarife za vodu i struju,  da isplate  doprinose  za radnike  i za sebe , da  ne duguju  državnoj upravi porez, koja te zelenaški kamati  ako  duguješ  sto dinara  - posle deset godina to  naraste na sto eura...   

Ali i da se kojim pukim, pukim, pukim slučajem desi .. da neko naredi .. ili   se ne daj bože steknu uslovi da plate u Srbiji budu  hiljadu eura  -  onda  bi  i sve  što danas plaćamo poskupelo PET PUTA  RAVNO , A MOŽDA I DESET PUTA    .. iako inflacija ne miruje iako euro miruje, cigare su kod nas svakih  mesec dva skuplje za deset dinara.. gorivo je poskupelo  desetak puta za  poslednjih desetak godina iako euro nije toliko skočio ...  I sve cene  na malo  rastu po malo svakih par meseci iako smo obnevideli od  bilborda za razna sniženja, rasprodaje ili AKCIJE KAKO SE TO MODERNO KAŽE DANAS.  Sve je na veštačkom sniženju  od nerealne proivoljno navedene cene u proglasu za „akciju“   i prodaja je postala nezamisliva bez tih kobajagi „akcija“ pa natpise "AKCIJA"  MOŽEMO DA VIDIMO I PO BUVLJACIMA    ILI NA  ZELENIM PIJACAMA  -  Akcija  dve lubenice za trista dinara   ..ili   tri kila paprika otave za sto dinara.  Pa tako  jedini ko realno bude zakinut  za cenu svoga  težačkog rada bude taj seljak  koji na pijaci  prodaje  svoje mukotrpno   odgajene proizvode za crkavicu.   I  narod se besomučno cenjka sa njima, isti onaj narod koji ostavlja  bakšiše konobarima  da bi se o njima pričalo da su dase  i  lafice.  

U  Nemačkoj  je po  radnjama  SVE JEFTINIJE NEGO KOD NAS U SRBIJI.  Šampon  u Srbjiji nemereš kupiti   za  50 centi, pa i da je  pakovanje uzorak. Nema šanse da kupiš porodični sladoled  za euro,  pa i kad su septembarska sniženja kod naših  LIDERA U SVETU SLADOLEDA.  

Mnogo neobjašnjivih pojava ima  u  tim tržišnim tokovima ...   Kirije bi kod nas otišle  u nebesa , i iznajmljivanje stanova  bi spalo na arapske šeike ako kojim pukim pukim slučajem zalutaju u Beograd    ili  slete na  Car Konstantinov aerodrom ...   Hleb  bi bio  hiljadu dinara ,  paprike   sto dinara komad  i dvesta akoćeš da biraš. Svako bi  bio NEZADRŽIV  DA SE DOČEPA SVOG DELA KOLAČA  I SVE BI  UBRZO BILO PO STAROM ILI JOŠ GORE ŠTO SE TIČE KUPOVNE MOĆI PROSEČNE PLATE U  SERBIJI ZEMLJI ČUDA  .. EKONOMSKIH I SVAKAKVIH ...   jedino bi možda cigare ostale  na  sadašnjem nivou   - a možda i ne bi  ...  jer je kod nas sve naopako ... U Nemačkoj su cigare deset eura pakla, a kod nas  dva  eura   i  narod masovno puši krdžu koju   je kupio na crno   i mota ..

Tako da   je kod nas važno samo da ne bude još gore , jer da bude  bolje – odavano smo ukapirali da neće, iako nas oni koji nas ionako smatraju  debilima lažu u vreme izbora da  će biti bolje  .. kad nas prime u evropsku uniju, kad onii dođu na vlast, kad ovo i ono ...  i  ostaresmo  a nismo dočekali to bolje ... pa nam je  DOBRO I ODLIČNO AKO NIJE GORE OD OVOG SRANJA KOJE JE DANAS. 

Svanulo je i jutro u kombiju, otvorila su se nepregledna polja u jesenjoj magli. Ponegde su se probijali redovi narandžastih tikvi koje još nisu sakupljene sa nijva. Sivilo i vlaga su bili isti kao i u Srbiji, ali nije bilo zapuštene sasušene ttravuljine i žbunja pored puteva. Sve je uredno održavano, pedantno kako i dolikuje Nemcima. Jutro je uveliko odmaklo, kad sam dobila obaveštenje da treba da stignem oko podneva na adresu. Bilo je to mojih prvih 24 sata provedenih u vožnji, skupljenih kolena, utrnulih nogu, bez sna , koje nikada neću zaboraviti.

Ja piskaram i razmišljam dok se vozim i pravim zabeleške u porukama na mobilnom koje šaljem sama sebi, da ne bih zaboravila šta mi se sve motalo po glavi dok sam se vozila po prvi put u svom životu ka Nemačkoj i nepoznatoj ženi kod koje treba da radim za 1200 eura mesečno plus novac za  putne troškove.

Napomena: PRIČA JE AUTENTIČNO MOJA. Fotografije u objavama su moje. Sva imena sem mog, su promenjena, radi zaštite identiteta i moje zaštite od eventualnih nepoželjnih situacija. Priče opisuju stvarne događaje na štelama koje sam imala.