Neko nepostojan.

Sve ovo ovde je "nešto moje" :)

[nekonepostojan]

Milo moje,

Plaše me godine koje slede,

Tuđe ruke upletene u moje sede,

I brazde na licu,

U kojima najviše ima tebe,

Koža koja je starila pod tuđim prstima,

Iz koje bih da mogu iskočila.

I mrzim ono,

'Vreme leči sve',

Jer posle toliko vremena,

Još uvek od tebe bolujem.

I dalje učim,

Kako da posle nas,

Živim samo za sebe,

A ja budala,

Poslednji ples,

Marak negde tamo gore,

Još uvek čuvam za tebe.

Ti si svoj prvi odavno otplesao,

Sa nekom novom njom.

A prepoznala sam ti broj,

Sa kojeg je noć pre,

Stiglo samo kratko 'Volim te'.

I ne želim da znam,

Koja pesma u kafani ti je najskuplja,

I na pomen kojeg imena,

Bacaš čaše,

Naručuješ li još uvek one naše.

Ne zanima me ni da li se kaješ,

Ni da li bi zanemeo da ispred tebe stanem.

Za sve druge junak,

Oličenje uspeha,

A za mene,

Samo jedna kukavica.

I znam da si u životu mnogo aplauza dobio,

Ali vredi li sve to,

Ako si nas izgubio?

[nekonepostojan]

Falilo je tu dosta toga.

Makar još jedna šetnja Kalemegdanom,

Malo duže filozofiranje Nemanjinom,

I još poneki sastanak na Savskom.

Ne bi bilo previše ni da je bio poljubac u čelo više,

I da si me malo češće držao za ruku.

Bilo je premalo priznanja,

A previše lažnih junaka,

Ponosnih ludaka,

Koji beže od ljubavi.

Nedostaje i ona zakazana,

A nikada neispijena,

Kafa,

Da mi ispričaš još nešto o sebi,

Jer i pored svega,

Toliko malo znam o tebi.

I taj jedan kasni poziv,

Jer noću su ljudi iskreniji,

Pa bi možda priznao,

I konačno rekao,

Da smo ipak pogrešili.

I moglo bi se sve ovo nadoknaditi,

Ali u našoj priči, već odavno falimo mi.

Čak i u kafeteriji,

Kažu odavno nas nisu zajedno videli.

I znaš, fali mi deo mene koji si poneo sa sobom.

Ako i sebi fališ ti,

Javi mi.

Kod mene te previše ima.

[nekonepostojan]

Bežim.

Od sebe,

Tebe,

Bežim od nas.

Bežim iz ovog grada,

U kojem me svaki ćošak podseća,

Na mene i tebe,

Na tvoju ruku u mojoj,

Na tvoje poglede.

U kojem me stanice podsećaju,

Na tvoje poljupce u čelo,

Najsnažnije zagrljaje.

Bežim od svega u čemu te ima,

Od ljudi sa tvojim likom,

Hodom,

Tvojim očima.

Bežim po svojim mislima,

Lutam,

Samo da te negde ne sretnem,

Samo da se nečeg ne setim.

A uvek me stigneš,

Na korak od zaborava.

A najmanje sam te imala,

A najduže te pamtim.

[nekonepostojan]

Ti si na kraju bio samo jedna dobra lekcija,

Iz koje sam naučila kako da volim sebe.

Znaš, idem još uvek u onu kafeteriju,

Ali najlepšu kafu pijem sa sobom.

I znaš ona mesta koja smo planirali da posetimo,

Obilazim ih sama.

Budim se bez čekanja na tvoju poruku,

I ležem ne pitajući se zašto te nije bilo celog dana.

Sada ponovo volim jutra.

Konačno se opet budim bez suza.

Ne plačem više pod tušem,

Ponovo pevam.

Cirkus se vratio u grad.

Ili moju glavu.

Umesto da čekam tvoje priznanje,

Sada ga odajem samoj sebi.

I znam da vredim.

Iako tebi možda nisam bila dovoljna,

Iako nisam bila vredna tvog vremena.

Sada sve vreme ovoga sveta imama za sebe,

I ljude koji zaista vrede.

I možda ti je bilo teško voleti mene,

Ali zato ja sada konačno volim sebe.

I zapravo, tako je lako.

Samo ti nisi znao kako.

Tačnije, nisi želeo.

Da se na kraju makar ne lažemo.

[nekonepostojan]

Večeras negde u tami,

Posle flaše crvenog vina,

Svlačiš bretele satanske haljine,

U nadi da će njegovi dodiri

Obrisati moje tragove.

[nekonepostojan]

Imaćeš sve što si ikada poželeo,

Tu diplomu,

Posao iz snova,

Omiljeni auto,

I kuću iz bajke.

Imaćeš sve,

A faliće ti ona.

Bićeš najbogatiji,

A najsriomašniji čovek na svetu.

[nekonepostojan]

Spakovala sam kofere i otišla.

Ne jer sam prestala da te volim,

Već jer nijednan tvoj gest nije govorio 'Želim te'.

A u reči već odavno ne verujem.

[nekonepostojan]

Čudno je to,

Pojavi ti si neki stranac,

O kojem ne znaš apsolutno ništa,

Ni datum rođenja,

Ni grad,

Omiljenu boju,

Film,

I nekoliko zajedničkih uspomena između,

Opet je stranac,

Ali ovoga puta znaš šta ga to rasplače,

Na šta je slab,

Znaš o čemu sanja,

I za šta živi,

Odejnom se moliš za tog stranca,

Da bude srećan,

I dobro,

Gde god bio.

[nekonepostojan]

Pozovi me,

Ako su ti one šetnje Knez Mihailovom išta značile,

I ako te mesec sa Kalemegdana ikada podseti na mene.

[nekonepostojan]

Volela je život,

Ljude,

Glasan smeh,

Sunce,

Pa i kišu,

Kafu,

Čokolade...

U svemu tome,

Volela je i mene,

A ja budala,

Pustio sam je.

[nekonepostojan]

Zbog tebe srce i mozak mi se poklaše.

[nekonepostojan]

Ova noć je tako - 'nedostaješ mi' poruka. Neposlata.

[nekonepostojan]

Želela sam sve sa tobom, a dobila ništa.

[nekonepostojan]

Nisi mi dao mnogo razloga da te pamtim.

Ali ipak te ne zaboravljam.

[nekonepostojan]

Gubiš me, a da ni ne znaš to.

[nekonepostojan]

Počela sam da se pitam šta radim više sa tobom. O početku našeg kraja.

[nekonepostojan]

Ono je što ti probudiš u njoj. Pazi.