POSETA NIKOLI BUVIJEU

švajcarska sveska jesen 2021 Ima nečega prilično tezgaroškog u želji da se iz svega što nam se nađe na putu izvuče nešto, da ništa ne ostane neiskorišćeno... (Nikola Buvije, Upotreba sveta)

[posetabuvijeu]

avioni nisu fikcija

25/10

ponedeljak

Lavinji – Morž – Le Gran Sakoneks

Na reklami u autobusu 726, za Morž, žena sa razmazanom šminkom slaže ucveljenu facu. I baš kad pomislim da je reč o kampanji protiv nasilja u porodici, krene titl: „Plačite, pomaže. Hormoni plača oslobađaju od stresa“. Odmah zatim, nova reklama: „Smejte se, pomaže!“ Švajcarcu je, dakle, svejedno smeje li se ili plače. Samo da je zdrav.

 Dok se upisujemo u Zlatnu knjigu Zamka u Lavinjiju, Asgar mi razjašnjava zašto se na kraju nekih citata ime autora stavlja pod navodnike. Takve potpise sam uglavnom sretao po nađenim spomenarima, proglašavao ih viškom kaligrafije i pripisivao ih dečjoj želji da, na primer, ukrase svoje ime nečim kitnjastim.

Ali Asgar, završavajući svoj zapis jedne Hajamove Rubaije, kaže: 

— Pišem „Hajam“ da bih rekao „to je od Hajama“. 

Jesu li to znali mali autori spomenara? Kako se brzo izbriše značenje nekog znaka ako se on tiho podrazumeva. I onda se neki ovako bukvalni budući čitaoci poput mene osmele da se tom opustelom znaku podsmehnu.

  Dok je Asgar pažljivo ispisivao svog Hajama na persijskom, ja sam iznad svoje slike nacrtao oblačić: „Sofi, molim te, stuci one dve flaše crnog koje sam ostavio sa novim gostima!“ U ovom spomenaru, a bez sumnje i među svojim kolegama, ostaću zapamćen kao klovn. Kadar sve da učini, pa i da sebe ne shvati ozbiljno, samo da ne bi ispao visokoparan!

  Asgar i ja na stanici u Moržu. On ide za Lozanu, ja za Ženevu. On je unapred kupio jeftiniju kartu, koja zauzvrat važi samo za tačno određeni polazak.

Došli smo pola sata ranije, čisto da jedan drugom pravimo društvo, i svaki voz koji se zaustavi na njegovom koloseku ide za Lozanu. I svaki put Asgar kaže: „A da uđem u ovaj?“, hvata se teških torbi i sitara, ali onda: „Jok, možda bude kontrola.“

— Nikad, kažem mu, ali nikad ne kupuj kartu unapred.

— Ni avionsku?

— Ni avionsku. 

I to mi odjednom zazvuči kao dobra završna replika nekog road trip filma. 

(Dan kada svaka rečenica zvuči kao poenta za kraj poglavlja.)

  Na aerodromu u Ženevi reklamiraju se mrtvački sanduci obogaćeni micelijumom.

U reklami se kaže: „Supstanca omogućava da se telo brže raspadne i pretvara ga u minerale. Kasnije možete čak i da zalivate sanduk, jer će iz njega rasti trava. Naša usluga“, dodaje neka vrsta doktora-grobara, okružen belim sanducima, „omogućava vam da izaberete koja ćete biljka postati“.

 Poželeo sam da slikam dvoje prelepe dece u aerodromskom autobusu: malu koja se vrti oko rukohvata udvarajući se svima koji susretnu njen pogled (imam pred sobom sliku reči „vrtirep“) i malog koji čeka tatin znak („Polazimo!“) da se uhvati za šipku obema rukama, čvrsto.

Odmah, naravno, zebnja zbog svih današnjih tabua koji stoje na takvoj želji, na čistom porivu razneženog oka. Deca više nisu „deca“, više nisu anonimna gomila radosnih bića, i ne mogu se naći na traci osim ako ih ovlašćeni fotograf nije snimio, sa dozvolom roditelja.

Nekada — istina, uvek treba reći KADA, ali nek sad bude NEKADA — deca su bila ta vesela gomila koja pripada svima. Padaju mi na pamet snimci srpske, turske i persijske dece, okačene na Buvijev i Verneov mali Topolino kojim su došli iz Ženeve (ili jedan sa ulice, napravljen u Širazu). Fotke su uz to snimljene u krajevima u kojima je fotoaparat bio luksuz.

U današnjoj, izokrenutoj stvarnosti, svako ima mogućnost da fotografiše, ali sve je nemogućnije da slika ljude kao modele, zbog onoga što oni likovno jesu. Sve je teže izbeći ideju koja je danas opšte mesto: da će se slika modela zloupotrebiti. To je simptom podozrivog društva koje je poželelo da se što potpunije obezbedi i na kraju završilo u samonadzoru.

A šta ćemo sa onom lepotom koju čovek ima kada ne zna da je gledan? Ovakvim pitanjem verovatno bih zašao u kult privatnosti. Momentalno bih dobio etiketu voajera.

Nekada sam zapisao ovakvu rečenicu: „Lice pripada drugima“. Danas mislim: teško. Nalazimo se pred dobom u kojem će lice nestati. Postaće tabu. I lice i sve što nas okružuje, a za šta katastar kaže da je nečije. A fotograf će se opet pretvoriti u slikara ili pisca. Ili najverovatnije, ni u šta. U mračnu komoru.

Kada je autobus stao ispred stepenica za ukrcavanje, devojčica je zapljeskala kao kad sleti avion.

Viđeni iz noćnog aviona, gradovi su sazvežđa.

Istim ih pogledom treba odgonetati.

Kad bismo bili na nebu, kako bismo ih zvali?

Ovaj koji sad prelećemo nek bude Hobotnica. 

Ista je logika kao sa zvezdama:

ako dobro vidimo grad, debelo smo ga prešišali.

Grad u koji krećemo se ne vidi. 

— Imate prebivalište u Evropi? — pita me policajac na aerodromu.

— Ne, odgovaram oduševljen, u Srbiji.

On klimne glavom i lupi pečat.

  26/10

utorak

Beograd

  Ogradu Kalenićkog buvljaka, kad se gleda iz Viške, u međuvremenu su prelepili. Od polutransparentnih postera ne vidim šta stoji iza tezgi. Na njima se nalaze kadrovi novoizgrađene palilulske pijace, odvratnog geometrijskog zdanja koje bi pre pristajalo nekakvom partizanskom obeležju. Tako aktuelna vlast, sva je prilika, zamišlja i Kalenić, u ne tako dalekoj budućnosti, kao spejs-šatl. U njihovom scenariju sigurno neće biti polovne robe.

Ali s tom NLO-pijacom nestaće i ljudi koji vam, kad prolazite sa detetom između tezgi, dobacuju: „Došao si s pojačanjem!“; ljudi koji vas pitaju za njegovo zdravlje, iz ko zna kojih izvora znajući kako se zove (lepe vesti se po pijaci šire brže od robe koja ide); ljudi koji vas obaveštavaju kad dete zaspi, da biste mogli da mu spustite sedište; načeti, izmoždeni, polovni ljudi.

Nestaće prelazi između nule i jedinice kao proleće i jesen. I ostaće samo automatizovane tezge pod nadzorom. 

  Povratak u Beograd i odmah, kao zaboravljeni tik, potreba da ubijam vreme – od očinstva, od jela, od života (slobodno nastavi niz...) – Kako? Samosvesno se poturam indoktrinaciji. 

Otvaram novine. Ulazim, niko me ne gura, u mašinu. Gubim vid, sluh, ukus, dodir, jezik. Miris. Ne postepeno. Odmah. I tako da mi uopšte teško ne pada.

[posetabuvijeu]

veštački jezik

21/10 četvrtak

Lozana-Bern 

  „Draga Sindi, kao što možeš da pretpostaviš, ja sam svoj trinaesti rođendan provela u skloništu. Desetog maja i nisu bile sirene tokom dana, pa sam pozvala drugarice kod mene na tortu. Tu su bile i Ninine drugarice zato što ni Nina nije slavila svoj petnaesti rođendan normalno, pa smo onda zajedno. Bilo je lepo sve do uveče kada su se oglasile sirene za početak vazdušne opasnosti koja je trajala sve do ujutru. Užas. Ali dobro, neću više da pričamo o tome. Sada žurim. Ćao.“

Rasplakao sam se jutros čitajući ovaj odlomak iz dnevnika beogradske tinejdžerke iz 1999. Zbog ovoga na kraju. „Sada žurim. Ćao.“ I osetio da mi je baš plakanje trebalo. 

  Dečji dnevnik nema naslov nego ime.

  Najstrašnije od svih strašila u Denanu je ono koje umesto glave ima sat. 

  Istočnjačka škrtost: na „prijatan dan“ kontrolora odgovaram tako što klimnem glavom i zažmurim. (Asgar bi odgovorio dugim „hmm“.) 

  Pošto su iz grada proterali golubove, postavivši šiljke na sve moguće lokacije (mada neko govori i o preseljenju golubova, što ne uspevam da zamislim), u Lozani su se na vrapce sažalili i rešili da ih zaposle u Javnom komunalnom. (Bože me prosti, ovo naknadno sažaljenje podseća me na odnos kolonijalne inkvizicije prema Indijancima i Afrikancima. Vrapci bi tako bili Indijanci.) Novopečeni regruti se ispred stanice revnosno zaleću u kantu u koju se odlaže hrana. Da podsetim, na francuskom se „hrana“ kaže „kućni otpad“. 

  Uprkos neutralnoj narandžastoj uniformi, đubretar, crnac, skupio je kosu i pokrio širokom šarenom kapom. „Nek mi bar na glavi piše ko sam!“ 

  U knjižari Payot u Lozani, na svakom izloženom primerku nove knjige Katrin Kise, Definicija sreće, stoji ista, rukom ispisana preporuka knjižara, „coup de cœur“: „Divan roman u kojem nas intimna priča vodi kroz jednu stranicu istorije“.

Jesu li zaista sve ispisane rukom? Ili je rukopis odštampan i umnožen na više banderola? Dok čekam na kasi, ne mrzi me da tražim razlike među slovima. I ispostavlja se da je prva intuicija tačna: svaki primerak je ispisan ručno. O ne! Menadžer knjižare sigurno je izabrao nekog crnca ili dođoša sa istoka sa najlepšim rukopisom i tokom cele radne nedelje zatvorio ga u budžak-pisarnicu. A možda je baš kasirka, Azijatkinja, dobila to zaduženje, da nekako ubije pauzu.

Trebalo je da je, plativši, upitam: „To je vaš rukopis?“

  Pravilo važi i u Lozani. Kad god usput jedem, isključivo hot dog, srešću neku lepu devojku pred kojom će me biti sramota što jedem.

  Brdoviti gradovi puni su zazidanih reka. Pod centrom Lozane tako teče La Louve, Vučica. A ispod Rue du petit chêne koja se spušta ka stanici, sigurno teče vodopad.

Posle popisa zabačenih ostrva, Judit Šalanski treba da napiše Atlas zazidanih reka. 

  Karlica: zaboravljena reč. Šta bi bilo dobro tako nazvati? Kafanu? Knjižaru? Nešto bez čega se ne može?

  I ja, evo, na prvom peronu železničke u Lozani, imam ekskluzivnu priliku da vidim švajcarskog vojnika. Anri Kale ga je u Rêver à la Suisse opisao sa mrzovoljom: uniforma ga je previše podsećala na jednu drugu vojsku, kako on piše, „koje smo se nagledali“. Meni je simpatičan. Najpre mi je, sa nakrivljenom crnom beretkom i lakiranim kljunastim cipelama, zaličio na miks kicoša i šminkera, maturanta koji za vikend polazi k roditeljima noseći prljave stvari. Ali uniforma, golubije siva, ipak mi je ulila izvesno poštovanje. Ne zbog boje, već zbog načina na koji je ispeglana. Da ne bi bilo nikakve zabune, taman kada ga kompletno razgledaš, na zelenoj tašni koju nosi na leđima, na sva 4 jezika piše Švajcarska armija.

Ispod celog koncepta (kreatorske linije) kao da stoji titl: „CIVIL FRIENDLY: Swiss Army. The only cool army in the world.“ (Možda je vojnik samo maneken koji se vraća sa seta?)

  Drug Enes, verna mušterija beogradskih knjižara, a kad zatreba i njihova desna ruka, šalje mi fotku ulaza u Filološki, gde kratko menja jednog od njih: „Evo, menjam Vlada dok skokne do Maksija. Naravno, nisam ništa prodao. Jedino sam sebi, kaže Vlado“. 

  Marko Despot, iako je iskusni urednik, otvoren je i srdačan. Na svaku moju fascinaciju (što potajno i očekujem od njega) dodaje fusnotu otklona. Nakon mojih hvalospeva Buvijeu on mi skreće pažnju na pisma njegovog saputnika, Tijerija Vernea, koja je slao za vreme zajedničke azijske rute iz Upotrebe sveta. „Tu se vidi“, kaže, „da je Buvije sve pokupio od njega“. Nagonski branim svog novog heroja: „Pa i Upotreba sveta je zajednička knjiga“... Ali već mi je krivo što Verneovu knjigu nisam pazario kad sam je prepoznao u Dimitrijevićevom skladištu u knjižari Rameau d’or.

Iako me književno (još) nije razočarao, već sumnjam u Buvijea zbog statusa kultnog pisca. Ništa nije podozrivije od omiljenih, od golden boys, pa i kad su mrtvi. Iza njih se krije brdo zaboravljenih i odžeparenih „minornih autora“. Znajući da je Verne sam napisao i nacrtao nekoliko knjiga s putovanja, na polici za putopise u knjižari Payot potvrđujem sumnju. Pored petnaest Buvijeovih naslova, od Vernea ni traga.

Verneovu knjigu je, naravno, objavio L'Age d'homme. (Kao i Buvijeove Japanske hronike, pa se Dimitri s njim posvađao.) Moj sagovornik odaje da u jednom skladištu u Burgonji i dan danas tavori na hiljade paleta njihovih izdanja. I sva je prilika, čekaju novog vlasnika.

Nauk za sve gurue, gromade poput Dimitrijevića, i ne samo u izdavaštvu ili književnosti. Šta god da radite, samo pazite da ne umrete, da vaša imovina ne postane ostavština. Jer ste najebali kad je se dokopaju naslednici. 

  Mapu treba otvarati samo da bi video kuda se krećeš a ne da bi sobom upravljao.

  Nisam ih još ni čuo kako treba, a već mrzim švajcarske deminutive. Kafeli – Buchli – Bierli – Müntschi (poljubac, deminutiv od augmentativa) Kakav je to jezik koji buvljaku tepa Flohmi? Ili još gore : Brocki? 

  Prevoditeljka razgovora o Ništa nije ničije u Bernu, priprema se sa mnom i voditeljem pred početak i kaže: „Stala sam kod reči Zamak Lavinji. Šta je zamak? Pomislila sam da je greška, da je zamka.“

  22/10

Bern

 U hotelu u Bernu, u osam ujutru, žena ulazi u restoran i sa maskom i sa Bluetooth slušalicama. Ujutru! 

 Jedno genijalno Janovo pitanje od sinoć: „Nije li pripovedač vaše knjige, baš zato što je opterećen sticanjem retkih i vrednih stvari, kojima potom ukida promet i pohranjuje ih u svojoj kolekciji, zapravo savršeni primer hipstera?“ Nisam umeo da odgovorim. Spetljao sam se: „Bio bi hipster da nije istovremeno i arheolog... Hipsteri su površni...“ Jan je klimnuo, više saosećajno nego ubeđeno. Imao sam siguran, i pored svega lep utisak da sam raskrinkan.

Postoji ogromna razlika između ljudi koji samo stoje i ljudi koji stoje i čekaju. Ali ništa nije gore od onoga ko stoji i čeka praveći se da čita. 

  Posle sinoćnjeg razgovora o Ništa nije ničije bolje razumem zašto neki pisci na svojim promocijama govore sporo kao patrijarsi. Čak i kad su pred domaćom publikom, očekuju da ih posle svake rečenice neko prevodi. (Prevoditeljkin osmeh koji se svaki put javlja neposredno pre nego što izgovori prevod posle nekog vremena izgleda kao nesvesni tik koncentracije.) 

  U publici, u kojoj su mi najavili da će biti dosta „naših“, preovlađivali su slavisti iz cele Švajcarske. Na pitanje „Šta mislite o savremenim postjugoslovenskim piscima?“ koje je postavila Ana Hodl iz Bazela odgovorio sam: „Ne zanima me niko osim Luke Bekavca.“ Posle, na koktelu, više njih mi je prišlo zamolivši me da ponovim njegovo ime i prezime. Šta ti je namedropping! Poneo sam pet primeraka knjige, više simboličnog prisustva radi, nego da bi se prodalo. Prvi čovek koji je prišao (cena je bila 10 franaka) kupio je tri komada. Ispostavilo se da je on rodom iz Bosne. I kako je više puta izgubio biblioteku seleći se, sada se pretvorio u „delioca knjiga“: „Uvek udarim svoj eks-libris i prosledim knjigu dalje.“ Posle razgovora, koktel je upriličen napolju, ispred sale, sa pivom iz limenki koje su se zahvatale iz putnog frižidera. Osećao sam se kao da sam u Krojcbergu. Veče se nastavilo u kafani Lesehalle, gde je od albanskog kafedžije bilo moguće naručiti i šljivovicu. Trebao mi je, o itekako mi je trebao odmor od visokoparnog Zamka-Zamke.

  Kada bi ljudi mogli jedno drugom da kažu sve, ali baš sve, pri prvom susretu. Ali ne. Oni hoće da ostaju zajedno. Hoće da imaju život pred sobom. Život u kojem će to sve iznova da ponavljaju.

  Švajcarci dozvoljavaju dvojno državljanstvo, ali kad je reč o muškarcima, to nije moguće pre vojnog roka (koji je u Švajcarskoj obavezan). Da li oni zaista mogu da biraju koja strana će ih regrutovati? Izgleda da da. Tome se kasnih četrdesetih smejao Anri Kale u svojoj knjižici o Švajcarskoj; moj osmeh je nešto kiseliji. Sanjarim: da je koju deceniju pre Kalea bilo moguće opredeliti se između nemačke i francuske vojne knjižice, da li bi Petlići izabrali Hitlera ili De Gola? Da li bi se moglo odraditi šest meseci u jednoj a šest u drugoj vojsci, tek staža radi? U prilog „čistog vojevanja“?

Ali kako će biti ako se sutra zarati u zemljama koje, za razliku od Švajcarske, nemaju obavezan vojni rok? Biće, naravno, opšta mobilizacija svih državljana koji su vojno sposobni. Je l’ se žališ? Čuj, je l’ te neko po rođenju pitao: „Či’ si vojnik?“ Treba da zaslužiš svoj glas, ej!

  Dečačić od dve i po godine izležava se u separeu voza. Dok napravi krug do tobogana, mesto je zauzela žena sa laptopom. Mališa prilazi njenoj torbi, ja se čudim što već ne vrišti, ali u trenutku kad hoće da se pobuni, ruka nevidljive mame približava se iza sedišta, okreće malom bradu i ponovo ga usmeri ka toboganu. Mali otperja kao auto na navijanje. Žena koja je zauzela njegovo mesto otvara svoju igračku na kojoj važno piše Geneva office, a onda, kad je svima pokazala da je ozbiljna i da je ne treba ometati, zdušno se posvećuje svom tinder-telefonu.

  U pisanju sigurno ima nečeg od intervala između momenta kad nekom pošaljete važnu poruku, a onda sklonite od sebe telefon i zamišljate kako vaše reči deluju na njega.

  Privatnost se poštuje samo u zemljama gde su svi isti. Jer i ne postoji. To je samo bezbroj istih života. 

  Kiza Radović otpevao je, u Presingovoj pesmi „Povorke odgovora“, moj kredo, onaj koji me je defitinitivno opredelio za prozu gledanja umesto poezije jezika: „Sve je život koji dolazi, život koji odlazi, i hiiii!“ (Bio sam očigledno nesposoban da pišem „poeziju života“). 

 Bernski poljubac («Bärner Müntschi»): ime lokalnog sladunjavog piva. 

 23/10 Lavinji

 Dok pišem, najčešća misao je: „Jebena glad!“ 

 Na poleđini dečje igračke Splendor, prodate, prema proceni proizvođača, u milion primeraka, stoji sledeći opis: „Pažljivo izaberite žetone da biste stekli akcije, koje će uvećati vaš prestiž i doneti vam bonus. Tako ćete moći da priušitet još vrednije akcije, koje će vam doneti još veći prestiž. Sve dok vas ne poseti plemeniti mecena koji će uvećati vaš prestiž... Jer samo prestiž određuje pobednika.“ 

Da ne grešim dušu, igračka jeste kostimirana, smeštena je u doba monarhija i kolonizacije. Ali njeni recepti važe u svakom dobu. Savršeno sokoćalo za malog Švajcarčića. 

  Kad sam je sreo na terasi u razgovoru sa prijateljima, Sika me je pogledala upravo kao da sam je prekinuo u pisanju. Sigurno im je držala slovo. Kao da sam svešteniku upao u reč! Očima! 

  Javna fascinacija nekim piscem zaista je najbrži način da se suštinski upoznamo s njim. Oni koji o njemu znaju više odmah će nam odati njegove slabe strane i neautentičnosti. To je neminovni magnetizam između početnika i učitelja. Gijom D. iz fondacije Mihalski mi je, kad sam mu rekao da ću prevoditi Japanske hronike, naveo jednu takvu triviju. Radeći u Buvijeovoj zbirci u Ženevi, njegov biograf je otkrio da je anegdota o rukopisu koji je nestao na deponiji u Iranu izmišljotina. 

Biograf i treba da nalazi takve detalje. Ali mene kopka ovo: ako je laž, zašto je ispričana na takav način da mi se najbolje od svega drugog ureže u pamćenje? Zašto je ubedljivija? Što nije onda, kad je na tu stranu talentovan, Buvije i istinu pričao kao da je izmišljotina? Možda je to ključ svake dobre priče. 

  Gost sa Balkana neminovno će, naročito u mondenskim prilikama, biti upitan o problemu jezika. Ja sam se već na tu temu napričao sa Asgarom, uz litre i litre vina, bez ikakve cenzure, pa se smatram spremnim za dvoboj sa nekim „izvan zamka“. Večeras me na tu temu sačekuje prevoditeljka Kamij Lišer. „Znate“, kažem joj, „srpskohrvatski, izvor svih današnjih nacionalnih jezika, zapravo je veštački. Nastao je i pre Jugoslavije, dogovorom hrvatskih i srpskih lingvista o međusobnom približavanju i usaglašavanju dijalekata. Sada se nacionalni standardi udaljavaju od tog zajedništva, praveći se da ne postoji, a u stvari ga samo nastavljajući.“ „Problem je sigurno u tome što je jezik veštački stvoren“, pokušava da mi oponira sagovornica. „Pa i francuski je veštački jezik!“, poentiram.

  Nešto kasnije, neko od gostiju večerinke postavlja pitanje za trpezu: „Kom sektoru pripada književni prevodilac?“ Ne trepnuvši kažem: „Uslužnom“. „A pisac?“ „I pisac.“

  Po još nečemu se razlikujem od Buvijea. On po smeću traži svoj rukopis, spreman da ode i do deponije. Ja sam upravo i svoje i zajedničko đubre pretresao u potrazi za računom iz radnje igračaka, Franz Karl Weber, da bih zamenio slučajno promašeni tablet koji sam kupio za Rolija. To mi je, sigurno za razliku od Buvijea, upropastilo dan (ovaj u kojem beležim), a takođe nisam baš bio raspoložen da se zbog toga uputim na deponiju. Ne, splin mušterije ipak nije dovoljan razlog da se po njoj prekopava. 

  Sika je zamislila blog o prevodilaštvu, Oh shit maybe, kao mesto za razmenu ličnih iskustava prevodilaca. Ali (naravno?), na kraju je ostao samo njen. Prevodioci u književnoj industriji na Zapadu uglavnom sebi ne mogu da dozvole da budu javno iskreni do kraja, naročito prema izdavačima. Blog ipak počinje sledećim genijalnim citatom Peti Smit:

„Čitam Flobera. Ne Madam Bovari nego njegove priče. Stvarno je kul, jer baš ima sluha. O jebem ti, možda ga ima onaj ko ga je preveo.“ (iz pisma En Voldman)

[posetabuvijeu]

izumiranje rukopisa

 18/10 ponedeljak Lavinji

  Na samom početku dnevnika La Possession (avgust-novembar 1963) Marsel Žuando piše kako je jedna prijateljica, očekujući njegovu posetu, prebrisala gelender u celoj zgradi od šest spratova, da se njegove ruke ne bi uprljale. I dodaje: — Oduvek sam živeo za takvu vrstu pažnje. Već više ne mogu da ga čitam. Gle! Njemu ne samo da prija, nego takve gestove očekuje, živi za njih? Smesta sam osetio prezir plebejca prema velmoži i pomislio kako takva književnost, u kojoj sebi reč daje takva, buržujska udobnost, više nije moguća. A onda pogledam oko sebe, vidim da sam u zamku, setim se da iz WC-a vidim Ženevsko jezero, da mi sobarica sređuje sobu ponedeljkom — i shvatim da sam malopre, nakon čišćenja, osetio upravo patricijski strah: da mi je možda bacila neki važan papirić! Pomišljam kako kod Buvijea volim odsustvo takvih klasnih ispada u susretu s Turcima i Persijancima... Ali (prokletstvo) opet mi kroz glavu prolazi jedna scena koja ovaj elegantan utisak demantuje. Dok je boravio u Tabrizu, jedan boy mu je prilikom čišćenja bacio rukopis koji mu je, iako je ležao na podu, bio važan. Buvije se uhvatio za glavu, prevrnuo smeće po celoj kući. Kad je shvatio da je smetlarska služba već dolazila, usledila je trka, zajedno sa Tijerijem Verneom, pravo na deponiju, gde su se nadmetali sa galebovima. Deponija ga je spasila od snobizma, proglašavam, otvaram mejl, kad tamo me čekaju pitanja Jana Ditoe za veče u Bernu koje ću imati dvadeset prvog. I prvo je šah-mat!

Vi ste od početka meseca stipendista u Lavinjiju u jednom zamku, gde prevodite Analphabete Agote Krištof. U toj skici za autobiografiju Krištof piše o svom teškom životu u internatu u Mađarskoj i o tome kako je radila u fabrici u Švajcarskoj šezdesetih godina. Kako ste doživjeli taj kontrast? Vi fizički u zamku a tekst govori o siromaštvu?

  Regina priča kako je Karmen Mola, poznata kao „španska Elena Ferante“, jer nikada nije otkrila identitet, dobila najvažnije državno priznanje za roman godine. Tom prilikom se ispostavilo da iza nje stoje tri muškarca srednje generacije. Situacija odslikava pre svega tržišnu bitku između izdavača: nagradu dodeljuje Planeta, španski Galimar. Interesantno je da je nagrađena knjiga objavljena kod suparničkog izdavača (što, kaže Regina, samo potvrđuje da Planeta nagrađuje „preletače“). Ali niko nije očekivao da iza Karmen trojica vire! Sada se u Španiji, kad se ide na sastanak sa tri muškarca, kaže: „treba da se nađem s Karmen Mola“.

  „Kad govorim persijski, bole me leđa“ (turska poslovica)

  Još nešto čemu se divim u Buvijeovoj Upotrebi sveta. Ta knjiga, iako je suma dugogodišnjeg iskustva, u sebi uopšte ne nosi rasparčanost, rašivenost i nemar beležnice. Krasi je jednodelnost, skoro organska celishodnost, sigurno mukotrpno postignuta. Umesto da bude prelaki skup beležaka i krokija s lica mesta, ona je u potpunosti — nemam bolju reč — napisana.

  19/10 utorak Lozana

 Rad ne oslobađa. U najbolju ruku teši, dobrim umorom.

 Crkve u bolničkim dvorištima! Novi fetiš!

  „Tu n'es pas parfait-e? Parfait!“ (Nisi savršen/a? Savršeno!) Natpis na busu po izlasku iz kolekcije Art brut. Blago onim jezicima tipa nemačkog koji nemaju rodno osetljive prideve. Mada, ko zna, budu prinuđeni da ih razgibaju i... senzibilizuju.

  Sa čovekom koji malo priča, kao Asgar, težim da postanem brbljiv, govorim sporo i sa dosta pauza, kao da nesvesno želim da što je moguće potpunije iskoristim ćutljivca kao slušaoca. Džabe: pošto se na moju repliku ništa ne nadovezuje, osećam kao da govorim u prazno, kao da izvodim kerefeke pred kamerom koja snima dolumentarac o meni (i ni o čemu drugom).

  Reč nevisande, koja na persijskom znači „pisac“, u turskom (u Tabrizu) koristi se za kontrolora broja putnika u autobusu. Asgar je jednom tako čekao da se ukrca nevisande da bi krenuli, i sve vreme se pitao ko bi taj pisac mogao da bude...

  Posle putovanja, u Iranu se kaže „Nemoj biti umoran!“ Upravo to mi treba, da se ne ponašam kao da treba da se odmaram. U polumraku, u povratku iz Lozane, umesto pocrnele banane u tanjiru jasno vidim pečenu kobasicu.

(Alen Arneodo: 8. Ponosan kao neko ko je osvojio beskorisnost... Kolekcija Art Brut, Lozana) 

Iz kolekcije Art Brut u Lozani, koja se uglavnom zasniva na zbirci Žana Dibifea, izašao sam u isti mah uzbuđen i potišten. Od samog ulaska pokušao sam da koncept „prepoznate umetnosti“ dovedem u vezu sa „svojim“ sveskama. Uzbuđivalo me je upravo to što je za ova dela pravilo da budu nađena posle smrti autora. Međutim, u „art brut“ postoji jedna psihijatrijska komponenta, koja se ne uklapa u moju poetiku nađenog predmeta. Bliža je fenomenu naturščika. Većina autora u zbirci koju je Dibife godinama skupljao prošli su kroz psihijatrijske ustanove i stvaranje im je pre svega bilo terapija. Zbog toga postoji i odeljak „Anonimni“. Tu su prisutna dela autora čiji identitet, zbog insistiranja porodice, ili zbog „lekarske tajne“, nije mogao biti naveden (dela siročići, kako navodi muzejski komentar). Ali upravo me je zabolelo prelepljeno prezime iznad rada „Monsieur Oui“. Bilo mi je jasno zašto se Dibife posvađao sa psihijatrima, zalažući se za to da umetnost i umetnik pripadaju svima. On u njima uopšte nije hteo da vidi bolesnike. Štaviše, prezirao je sve koji su govorili da je to „umetnost pacijenata“.

(Remon R., Monsieur Oui, Kolekcija Art Brut, Lozana)

Ipak, ta medicinska karakteristika, bez obzira na Dibifeov otklon, danas je za ovu umetnost najvažnija. Mentalno iskustvo umetnika presudan je element koncepta art brut, po merilima današnjeg sveta koji je opsednut zdravljem. Čak je i važnije od vizuelnog elementa, pa i meni. Ono što me u radovima privlači i duboko uznemiruje jeste upravo bolest, perturbacija, poremećaj misli; a naročito posvećenost detalju koja je zajednički jezik čitave kolekcije. Gledam ih i zamišljam manične pokrete ruku, tikove kojima je, sa četkicom u ruci, privremeno data spoljna svrha.

Ali nije li se prema umetnicima iz svoje zbirke — Velfliju, Aloizi, Remonu „gospodinu Da-Da“, Palanu, Alenu Arneodu — Dibife poneo pomalo kao kolonizator prema netaknutim (crnačkim) rudnicima? To se najbolje vidi u generaciji autora art brut koji su bili Dibifeovi savremenici. Osetivši da su prepoznati umetnici za života, počeli su, pred svojim „proceniteljem“, da glume sebe, a na likovnom planu da podražavaju njegov stil. Samim tim se izvorna značajka art brut – nesvesno, gotovo fiziološko stvaranje – nepovratno izgubila. Prešla je u stadijum samoprepoznavanja.

„A da ne govorimo o...“ – Onda i ne govori!

Kada se otvore vrata sobe, samo iznutra, čuje se bubanj s početka Midlife crisis Faith no more. Kad se otvore vrata WC-a, samo spolja, čuje se violina kao u Alo Požega Ramba Amadeusa. Nijednu od ovih pesama nisam čuo decenijama.

  Vidimo još bolje kad pokažemo drugom, kad podelimo ono što gledamo. (Jean Luc Sarré, Ainsi les jours) 

  20/10 sreda Lavinji, Obona

 Često, kad razmišljam o svojoj profesiji, u glavi mi sam od sebe krene refren „Grip“ od Stranglers: „But the money’s not good, you get a grip on yourself“ („Pare su loše, uzdaj se u se.“) Uzdaj se u sebe, jer si para, i to zla!

  Kao što je Fuko proučavao nastanak institucije za mentalne bolesnike ili proces pretvaranja osuđenika na smrt u zatvorenika, neko bi danas trebalo da istraži kako je radnik pretvoren u roba. Pošto sam nisam dorastao realizaciji te ideje — jer sam živim temu — evo, dopustiću sebi da predložim naslov studije: mogao bi da bude: KAKO JE RAD POSTAO KAZNA. Švajcarska bi bila savršen teren za takvo istraživanje. (I to baš ovaj zamak!)

  Uz fotografiju skinute reklame: pitam se gde ćemo odložiti sve one bilborde sa tržnih centara kad ih gladan narod bude demolirao. Neće biti mesta u samim centrima jer će postati stambeni blokovi. A nećemo smeti da ih zakopamo jer neće biti mesta ni za groblja. Hoće li od njih ostati bar materijala za dečje igračke? Ili buduća pokoljenja neće mnogo mariti za blistavo i šareno?

  Preveo sam Remarques Natali Kentan. Planski sam je poneo iz Beograda, posle nekoliko godina oduševljen kad sam je iskopao na polici. Pa ipak bi mi njena zapažanja, izneta u obliku prostodušnih zakona („Koliko god daleko bacila jabuku, pašće.“) bolje legla da su mi isporučena u pakovanju priče, a ne u formi fragmenata. Akcenti čiste očiglednosti opet su mi draži kod Bova („Kad se probudim, usta su mi otvorena“). Ali ne zbog toga što je to Sv. Bov, već zato što su deo priče, što mi je dozvoljeno da ih sam iščeprkam iz nje. U knjizi probranih fragmenata izgledaju kao savršeno iseckani rezanci koji se, kako dan odmiče, jebi ga, suše. (Fragmenti kao književnost za razmućivanje) 

  Prošlo je dobrih deset dana otkako sam u Ženevi naručio lokalni sertifikat o vakcinaciji i danas mi stiže mejl da je moj zahtev odbijen. Bez obrazloženja. Nije im bilo dovoljno što sam im poslao svu dokumentaciju, o tri primljene doze, čak i pozivno pismo i odluku o boravku. Izgleda da sam nedobrodošao, iako sam tu. Obaveštenje sam obrisao čim sam ga otvorio, kao da je nepoželjna pošta. Posle večernje šetnje do Obone uđem u Cafe du Commerce. I nakon već standardnog neočitavanja, nepoznata konobarica se naglas zapita: „Zbog čega vaš kod ne može da se očita?“ Ja: „Koju aplikaciju koristite?“ Ona: „Švajcarsku.“ Ja: „Eto razloga“. Prva osoba iz švajcarskog ugostiteljstva koja je priznala da je greška u sistemu proveravanja. Iz zahvalnosti sam naručio veliko pivo. Hvala košta 6,5 CHF. 

  Nikad neću prestati da se čudim tome što konobarice ne žive u kafani, što posle završene smene moraju da odu u nepoznatom pravcu. Čuđenje traje nekoliko sekundi, uglavnom ga se stidim (to su, bre, čuđenja!)

  Dokaz da se menjam: prekidam svoje pisanje u svesci da bih ovo pribeležio na telefonu. Na svojoj koži vidim: počinje izumiranje rukopisa.

[posetabuvijeu]

bukvica za meteka

(14-17/10)

 14/10 četvrtak Montriše

 U biblioteku fondacije Mihalski na rubu sela Montriše odlazimo da provedemo radni dan, a potom da prisustvujemo večeri Patrika Šamoazoa. Svi u čitaonici sedaju za izdvojene stolove s pogledom na Alpe i glečere u kantonu Vale. Jedino ja sedam preko puta knjiga (i ustajem svaki čas).

Da bih dohvatio knjige Žan-Lik Sarea, na raspolaganju su mi merdevine. Ali bojim se da se popnem na njih iako su dobro pričvršćene kliznikom. Uspravljene su tik uz police, pa opet se čovek ne može popeti do najvišeg nivoa, koji je za dva rafa iznad kraja merdevina, tu gde se nalazi početak slova P. U blizini Sareovih knjiga, neposredno ispod, sa strane, nalazi se trouglasta platforma koja pripada višem spratu. Ponadam se da ona služi za dohvatanje viših naslova. Ali onda se popnem i vidim da to nije separe kakav sam zamišljao, prostor u koji se može ući, već je poput stola koji visi u praznini nad čitaonicom. Ne razmišljajući, penjem se na njega, sa sprata, desnim bokom. Nemam prostora da puzim kao zmija, jer ne znam hoću li imati dobru kontrolu nad telom. Teško je iz jednog poteza protegnuti se do Sarea. Moram da napravim bar tri zamaha, i to guzicom. Malo me je sramota od ljudi koji obilaze biblioteku, diveći se pre svega arhitektonskim rešenjima enterijera. Bojim se takođe da ću se nezgodno okrenuti i ljosnuti jer s leve strane nema nikakve ograde. Rukohvati nisu najsigurniji. Iako ih je dizajner izveo veoma smelo – prava linija se pri krajevima pretvara u nekakve kovrdže – oni se mrdaju. Slušam kako mi srce lupa, psujem u sebi i protežem se do Sareove knjige Ainsi les jours koja mi je najbliža, zahvatam je i, plašeći se da ću ceo komplet oboriti na zemlju, uspem, sva sreća, da ga privučem k sebi. Dohvatam pored nje i knjigu Autoportret odsutnog oca, prevlačim ih preko platforme na kojoj ležim, i dok mi se noge spuštaju na sigurno tlo, mislim samo: „BEŽI! ŠTURA!“

  „Noć je svačija.“ Tako piše Andre Rišo u svojoj poslednjoj knjizi Nisam mrtav (Je ne suis pas mort). U gotovo svakom njegovom delu noć ima povlašćeno mesto. Da se malo ne ponavlja? Ili je svaka rečenica koju otvara noć zavodljiva? Zrela za prepisivanje?

 „Reči su toliko nevažne da slušalac, da bi im poverovao, mora da poznaje onoga ko ih izgovara.“ (Bov, novela „Susret“, gotovo do kraja prevedena u biblioteci) 

  „Ja sam pisac bez biblioteke“, govori Patrik Šamoazo odgovarajući na prvo pitanje moderatora, uveče o dvorani fondacije Mihalski. „U antilskoj kulturi nije postojala biblioteka, samo usmeno prenošenje literature. Drugim rečima, oralitura“.

U tom trenutku prestajem da ga slušam. I žurim da zabeležim petnaest sekundi u toku kojih mi se činilo da ima da kaže nešto pametno.

  Pitanje moderatora u frankofonom svetu uglavnom je izgovor za pisca da otpočne predavanje o sebi. U tom nizanju silogizama, Šamoazou se otme da spomene neoliberalni kapitalizam. I tačno kad poželim da kaže nešto više o lažnoj individualnosti koju taj sistem stvara, on kaže „Itd., itd.“  To zove, izgleda, nas učenike da dopunimo.

 Ipak slušam i klimam blagonaklono, ali ponajviše kao detetu čije sam bolesti preležao. Tačno imam predstavu o tipu čoveka koga bi Šamoazovo žongliranje moglo da zavede. To je mlada devojka, imigrantkinja, koja doktorira na Deridi; kad joj se pričita nešto pesničko, loži se na Žabesa; a pre nego što zaspi, pospano lista Blanšoa ili Kristevu. Svaka druga reč joj je “Delez”. Osim učtivog pružanja uha, ne mogu u potpunosti da se unesem u govornikove akrobacije, upravo zato što sam imunizovan od takvog filozofiranja. Treba reći da sam sam sebe vakcinisao (pišući Aleatorij) i izlečio se od zla pseudoteoretske analogije, do koje se dolazi šetkanjem kroz muziku jezika. Poglavlje zatvoreno kao detinjstvo.

 Šamoazo koristi termin „estetska katastrofa“ (catastrophe esthétique), govoreći o snazi koja prethodi stvaralačkom činu. Ja bih taj isti termin primenio na svaku teoretizaciju koja otuđuje od jezika. 

Nervira me što sve smrdi na veoma razrađenu ideologiju (nekad se govorilo filozofiju), što je u pozadini ovog govora sistem. Govornik ne improvizuje, ne razgovara. On daje svoje zakone. Njemu ne trebaju ravni, nego apostoli.

 A onda dođe pitanje iz publike: „Ako se zapitamo, ako sebi damo dovoljno temporalnosti...“ O, škrgutanje koje me tada iznutra potresa...

  Danas slabije nego pre deset godina dopuštam mogućnost da me sopstveno uvo promeni. Daleko od toga da se pravim gluv. Ali nakon svake primljene reči protresem glavu (spolja izgleda kao da klimam) da mi primljeno ne bi ostalo u ušima, da ne bi načelo, oštetilo moju muziku, moj glas, moj dah.

 15/10 Lavinji

 Šta me je najviše odbilo sinoć kod Šamoazoa? Taj neograničeni, samozadovoljni monolog, centriran na sebe, ubeđen da će biti saslušan. Monolog koji sebi dopušta ne samo da insistira nego i da pojasni i ponovi određene važne detalje pred publikom koja, podrazumeva se, ćuti. Iza tog nastupa ne krije se samo autoerotika, već i detaljno razrađen sistem vrednosti. Pozornica se pretvara u blindirani izlog. Neko za koga smo očekivali da će s nama (ili barem pred nama) da razgovara zapravo nam predaje, predaje nam znanje i očekuje da ga pitamo za pojašnjenje ako nas zanima, a da učtivo ćutimo ako nam se jebe. U stvari, pred takvima mene najviše žulja što su mi unapred začepili usta, odustavši od modusa razgovora. Ja ne želim da se pred njima pokažem kao dostojni takmac u pripovedanju. Naprotiv, želim da ih podsetim da, negde između predavača i slušalaca, postoje sagovornici, i da mene upravo kao čoveka koji razgovara vređa njihov uporno jednostrani nastup. Svojim nagvaždanjem, izgleda, samo skrivaju da nemaju moć razgovora. Jer razgovor je reč kojoj se treba potčiniti.

 Kad prolazim hodnikom zamka do moje sobe najčešće mi zapadne za oko naslov THIS PRISON WHERE I LIVE. Slučajnost? Neka bude. 

  Da li sam izlapeo, povremeno malouman ili prosto naprosto glup, i ne samo to, nego željan gluposti kada se oduševljavam rečenicama poput : „Leti, kiša pada odozgo“? (branded by Emanuel Bov (R)) 

  Kod Bova sam stalno u iskušenju da njegove lapidarne rečenice, iako su ispisane neutralno, prevedem u usmeni registar, onaj koji sam diplomirao na pijaci. Ali (hvala bogu) nešto se (u meni?) tome konstantno opire (kao da tad dobijam rezerve strpljenja koje je uvek u nestašici), savija mi ruku, zaustavlja je u letu i umesto varijante : „Ali tad mi je došlo da zviznem“ otkucam: „Tad mi se prohtelo da zviždim“ kako Bovu i priliči. Isti taj korektor mi između redova poručuje: u svojim komentarima slobodno budi usmen do mile volje! I evo, bivam.

  Postoji jedna anomalija koja se javlja isključivo na književnim boravcima. Kad se čovek upozna s kolegama, uzbuđenje zbog upoznavanja ispari sutradan. Susreti po hodnicima potom učine svoje. Nova lica nam brzo dosade, kao i činjenica da ćemo morati da ih srećemo u inače svetim momentima, kad idemo da pišamo ili kuvamo kafu. Do kraja boravka, osim ako susretima ne predsedava alkohol, s njima se ponašamo kao s članovima šire familije na groblju, jedva čekajući da se odnekud ukaže neko nepoznato lice. Sa kakvom mučninom ih gledamo dok nešto prže, greju ili pakuju u frižider za kasnije: to osećanje je sigurno blisko mržnji. A tek kad ne možemo da ih preskočimo pošto su zauzeli uzani prolaz između šanka i mašine za suđe! E onda nastupa anomalija. Već kad se boravak približi kraju, odjednom nam ta lica koja možda više nećemo videti postanu dragocenija. Kad se raziđemo, bez obzira na svakodnevnu averziju, postajemo prijatelji: oni najbolji, koji će još neko vreme, pitajući se za zdravlje, razmenjivati pisma. Što je još smešnije: najemotivniji momenti sa novim kolegama su oni u kojima se prisećamo autora s kojima smo delili boravak ranije. A joj ako se ispostavi da su zajednički prijatelji. Ali ni njih na dnevnoj bazi isto tako nismo trpeli, i njihovih se poteza po kuhinji jasno sećamo, ali su sada, odsutni, postali važniji i bliži nego ikad. Ipak mi se čini da je u svemu tome, u tom kompleksu svakodnevnog, profesionalnog i emotivnog, najvažnije ovo: isto osećanje koje važi za drugove iz škole, iz srednjoškolskih i studentskih domova. Te ljude smo zavoleli zato što smo s njima delili duge periode običnosti, zato što smo ih videli u najprozaičnijim situacijama, u privremenom režimu. I volećemo ih dokle god nas neko ne bude naterao da izvorna iskustva s njima ponovimo.

 16/10 Ženeva

  „Majka mi je uvek govorila: « Majka mi je uvek govorila ». (Sare, I tako dani).

 Dolazim napokon u knjižaru Rameau d’or da po dogovoru sa gazdom pogledam skladište Vladimira Dimitrijevića. Tek sad, ulazeći iz drugog ugla, pored firme knjižare vidim i natpis „L’Age d’Homme“. Radno vreme počinje u pola deset. Nije ni deset kada otvaram vrata. Da ne bih poranio, išao sam peške od stanice Kornaven. Vlasnik, Frederik, i ja razmenimo nekoliko uljudnih reči, mahom o mom boravku i aktivnostima. Posle dva minuta nastupi neprijatna tišina, nakon koje domaćin, kao da smo se prethodno samo čuli preko telefona, kaže: „Dogovorili smo se, zar ne, da vam pokažem podrum?“ „Ako biste bili ljubazni“, odgovara moj pogled. Spuštamo se zajedno u suteren. Veći torbak ostavio sam na spratu, čisto da čoveku pobudim poverenje. Takoreći, ostavio torbara na pragu. „Do pre neki mesec, podrum je bio u haosu,“ kaže moj domaćin. „Moj saradnik je u međuvremenu najveći deo biblioteke klasifikovao.“ Dođe mi da pitam: „I on je Švajcarac?“ Prirodno, razočaram se. Frederik kao da ne zna da najbolje nijanse jedne nađene biblioteke nestanu prilikom raščišćavanja, čak i kad sve knjige ostanu na broju. Prođemo kroz polumračnu sobu posle zavojitih stepenica. Osim oštećenih knjiga, puna je bicikala. Frederik prilazi neupadljivim vratima bez brave, tačno ispod jugoslovenskog odeljka i blago ih gurne da se otvore. Unutra se, pod električnim osvetljenjem, ukazuje tri reda punih polica koje ispunjavaju zidove od poda do plafona. A nasred prostorije, na sreću, dvadesetak kutija, naslaganih, kako i priliči, po spratovima.

Frederik ostane na pragu.

„Ostavljam vas sad da pogledate na miru.“  

Nema vlage. Niotkud ne miriše memla. Po podu ne trče ni paukovi. Brzim pogledom prostreljam police, i ne prilazeći im (barem onima kojima se od kutija može prići), shvatim da se tu uglavnom nalaze naslovi iz kataloga L’Age d’homme. Čučnem pun očekivanja pred prvu kartonsku višespratnicu, kad – drugo razočaranje – i one su razvrstane. Po jezicima. Na većini piše „engleski“, za njim slede „nemački“ i „ruski“; tek na jednoj kutiji piše „slaves“.

Među slovenskim naslovima brže bolje preturim preko ruskih knjiga. Zašto je njihova oprema uvek bila najružnija? Možda su dizajnere zaglupljivali taktički, baš zato što su oduvek znali da su najjači u literaturi? Uključujući nekoliko opskurnih plaketica, nekoliko debelih Dobrica Ćosića (bez posvete) i istorijske studije „Četnici Istočne Srbije“ Radomira Petrovića Kenta, ne naiđem ni na šta vredno pažnje.

Poznato je da je Vladimir Dimitrijević tokom ratova devedesetih, zbog podrške Srbima, doživeo svojevrsni bojkot u Švajcarskoj i Francuskoj. Na Zapadu vam je džabe što ste tamo uvezli i prvi put preveli (hajde da prelistam katalog) Stanislava Vitkacija, Andreja Platonova, Šćepanovića i Crnjanskog, što ste spasili rukopis Vasilija Grosmana, Život i sudbina, pa i to što ste, čisto iz entuzijazma dođoša, bili najveći frankofoni izdavač i distributer švajcarskih autora, a najvažnije, što ste bili otkrivalac (Francuzi koriste reč passeur, Ameri bi rekli skaut)... Neosporno je da ste vredni. Ali čim napravite prvi gaf na političkom planu, svi će se setiti da ste metek. Onda, naravno, možete nastaviti da objavljujete remek-dela, možete početi da se inatite dajući prostor i diletantima, ali u suštini vam je džabe. Hvalospeve će vam skladati tek posle smrti. I tada raznorazni.

Napravim dva kruga po Dimitrijevom podrumu i praznih ruku izađem pred Frederika.  „Zar niste ništa našli?“ I on je bio razočaran.  „Biće da ste zaista izneli najbolji deo magacina. Ko bi rekao. Potpuno suprotno buvljačkoj logici.“ Bio sam tužnjikav. Ali nije to bila samo tuga lešinara što je došao kasno. Zamislio sam mrtvog Dimitrijevića. Sačekah da prođe švajcarski talas učtivosti pa upitah naslednika:

„Da li L’Age d’homme još postoji?“

„Postoji“, reče Frederik, „mada je sve prevedene naslove iz kataloga otkupila kuća Noir sur blanc. Firmu vodi Dimitrijeva ćerka. Objavljuju knjige, mada mnogo sporije nego Dimitri.“ Firmu Noir sur blanc, čisto kurioziteta radi navodim, poseduje Vera Mihalski, osnivačica fondacije u Montrišeu. Sjajna prilika da se prisetim razgovora sa Rozi Pinjas Delpiješ u Lavinjiju od pre neko veče. Povela se reč o osnivaču Biblioteke Plejada, Žaku Šifrinu. Ona nije izvorno nastala u okviru Galimara, najveće izdavačke kuće u Francuskoj. Šifrin ju je osnovao 1925, kao nezavisnu izdavačku kuću posvećenu kapitalnim autorima. Osam godina kasnije otkupio ju je Galimar, postavivši Šifrina kao urednika edicije. Međutim, nakon što su proglašeni antijevrejski zakoni u višijevskoj Francuskoj, 1940, Galimar je otpustio Šifrina, koji je prebegao u Ameriku, osnovao Pantheon Books i nikad se nije vratio među fašiste. Plejada je nastavila da funkcioniše u okviru francuskog izdavačkog giganta.

Šifrinov sin Andre je svoj istraživački rad posvetio malim izdavačima i na tragu očevog iskustva napisao knjigu Izdavaštvo bez izdavača. A Rozi je upravo govorila o knjizi Izdavač u egzilu, biografiji Žaka Šifrina koju je potpisao Amos Rajhman. Hoće li i Doba zrelosti Vladimira Dimitrijevića, koji je nesrećno nastradao 2011, na isti način biti oteto (sve sa isterivanjem)? Ili corporate bullshit rečnikom rečeno: rebrendirano?

  Potom, logično, produžim na Plenpale, i ispred štanda na kojem su se ovi veseli matorci okupili, pazarim poslednjeg Ervea le Telijea, Anomalie, kao i Juče Agote Krištof. Na svim knjigama stajao je pečat “Marianne Chappuis”. Ko zna zašto, prokomentarišem to sa prodavačicom, a ona će: “Pa sigurno je umrla”. U stilu: ko joj je kriv.

17/10 Lavinji

 Čudno: kad čuješ da je neko otišao, pa se ispostavi da nije ni odlazio, kad saznaš da je neko umro, a odmah potom dođe demanti, koliko god da si se obradovao ili postideo zbog greške, povratnik, iako nije mrdao s mesta, za tebe je manje prisutan, manje živ. I tu nema boga.

 Kad sam odložio flašu na policu iznad stola, perkusija koja se čula bila je potpuno u tonalitetu sa pesmom koja mi je išla u glavi (Tool: „Hooker with a Penis“).

 Postoji jedna priča iz detinjstva kojom nerviram sve oko sebe. Ona pripoveda o čiči Rakcu iz Švajcarske koji mi je, došavši jednom u Srbiju, poklonio svoju hemijsku. Otad smo brat i ja jedan drugom često govorili „doneo ti olovku čiča iz Švajcarske“, jer smo kao deca naravno očekivali nekakvu igračku iz snova.

Ali stričeva hemijska nije primer bezvrednog dara, već krajnjeg požrtvovanja. Dati jedinu olovku, i to meni? Hej, bre! Koga bih ja udostojio takvog odricanja? Uz tu priču često se pripoveda i nastavak, još tragikomičniji. Čičinu hemijsku sam pozajmio školskoj drugarici Marini. Posle izvesnog vremena otišao sam kod nje da bi mi je vratila.

Ovaj sled događaja je dragocen, potpuno nerežiran uvid u moje današnje opsesije. Nekada me je zbog tog navaljivanja bila sramota. A sada sam ponosan na sebe: kao da sam osećao dužnost da hemijska čiča-Rakca bude i moja jedina hemijska. Šteta samo što nisam sam uspeo da je poklonim.

Vredi, dakle, pokloniti samo ono što je jedino, samo ako posle poklanjanja više nemaš ništa.

  Dok sam pisao pesme, dok sam više čitao poeziju, uopšte nisam mario za ono što su mnogi autori, kao da su kritičari, zvali „pesničkom slikom“. Ipak, sad kad mi je kao autoru potpuno strana logika poezije, redosled koji čini pesmu, zbog toga što ga je definitivno zamenio rečenični tok, imam utisak da bi upravo od prezrene pesničke slike trebalo ponovo poeziju da učim.

Kako ponekad zavidim samom sebi što sam, u nekom životnom razdoblju, u potpunosti baratao „pesničkim redosledom“, a da ga nisam bio svestan. Zavist je utoliko veća što osećam da su se za mene ta vrata zatvorila. Kao što je Leopardi u jednom trenutku, ne čekajući da prođe mladost, završio svoje teftere (Zibaldone), tako sam i ja, tačno na određenoj tački, istočio poeziju.

  „Eslimi“: crtež na iranskom tepihu za koji se ne može reći gde počinje a gde se završava.

[posetabuvijeu]

paparaco predmeta

(10-13/10)

10/10 nedelja Lavinji

 Moj život treba da se zove iznurivanje.

 Kad u Švajcarskoj otvorite sajt biblioteke, recimo Univerzitetske u Bernu, možete videti koliko je čitaonica popunjena. Kazaljka na polukružnom brojčaniku šetka između tamnozelene nijanse, koja poručuje da ima dosta slobodnih mesta, do crvene boje, što znači da je sala popunjena. Kao na parkingu! I kakvo je stanje danas u 11 sati? U Schultheissenledensaal: optimalno podne, između zelenkaste i svetlo narandžaste. U Lesesaal? Blago je načeta narandžasta. Naći ćete svoje parking mesto i ne žureći. (Joj, kad mesta u čitaonicama počnu da zakupljuju i preprodaju! Joj!)

 „Na 60 kilometara od rta, put se jednostavno prekida u pesku kao neko ko smatra da je rekao dovoljno“. (Buvije na putu za Cejlon)

  Agota Krištof nikada nije pristala da se njena emigracija politizuje. Većina pisaca koji su posle Drugog svetskog rata, najčešće iz istočne Evrope, emigrirali na Zapad liči mi na čergu torbara koji su se, već i pre bilo čega što bi dobili zauzvrat, odrekli svoje matične kulture. To je maltene pravilo za današnje emigrante. Ali najgore kod takvih, azilanata, jeste to što sami sebe gledaju očima Zapada, to jest, kao robu, i kao jegulje traže tržišni kanal u koji će njihov narativ, uvek zasnovan na odricanju, da se udene. Podrazumeva se da su unapred zahvalni državi koja im je pružila azil, u nadi da će im obezbediti i pijačno mesto. Agota, međutim, govoreći o prvim godinama u Švajcarskoj u Nepismenoj, u poglavlju „Pustinja“, otvoreno kaže: „Ono što me žalosti u vašoj zemlji jeste upravo to što sam ovoliko bezbedna“. Njeno iskustvo emigracije ostalo je duboko lična priča, prošlo je bez opanjkavanja sopstvene zemlje, a što je najvažnije, pazila je da njeno izgnanstvo ne postane egzil „disidenta“. Oduvek je bilo najteže ne prodati se.

 Od Sike Fakambi saznajem da je ekvivalent engleskom they, zamenici za nebinarni rod, francusko iel. I da datira još iz 2014. U tom trenutku, dok je Regina, koleginica iz Španije, pričajući o problemu, oklevala oko roda zamenice, imenica, prideva, rekao sam „To je to! Ostavljam prevođenje!“ A tačnije bi bilo: ostavljam jezik. 

11/10 ponedeljak Obona

 U ponedeljak popodne uputili smo se, sve četvoro, peške u Obonu na „apero“, kad: ispostavilo se da Cafe du commerce ponedeljkom ne radi. Motajući se po praznim ulicama, uđemo u vijetnamski restoran, jedini otvoren objekat. Konobarica uopšte ne obrati pažnju na nas. Priđem šanku i kažem „Dobar dan“ i već se po navici hvatam za kovid-sertifikat, a ona preplašeno klimne glavom: „Jao, imam goste!“ Nekoliko minuta kasnije, sedimo i pijemo odvratno, kao razvodnjeno vijetnamsko pivo, srećni što se niko nije igrao policajca. I ne govorimo puno, a kada progovaramo, tihi smo, kao da smo došli u Vijetnam. U kafanu tad ulazi ćale lokalac sa ćerkom tinejdžerkom, seda bučno za sto do vrata i počinje da lupka prstima. — Izvinite! Konobarice nigde nema. — Oprostite, može li se nešto ovde popiti? Niko ne odgovara. Ćerka odlazi do šanka i pomalo se stideći ćaletovog nastupa, nalazi konobaricu. — Imate li belo vino? Šasla? — opet je ćale onaj koji govori. Konobarica: — Imamo, ali nije hladno. — Pa nije moguće! Dajte štagod imate hladno! Umirem od žeđi! I onda kafani dovikuje: „Zamislite!“ Mi sklanjamo pogled od superiornog ćalca kao deca na ekskurziji i pokušavamo da se vratimo svom istočnjačkom ritmu. Ali ja bih mu rado doviknuo: „Glupi Švajcarac! Tako ti i treba kada u tvojoj selendri tvoji zemljaci odbijaju da te služe, pa restorane otvaraju Vijetnamci, Tajlanđani, Indijci, i drugi koji su u tvoju zemlju ušli krišom!“ Ali znam da bih i ja zvučao kao ćale. Samo sa Balkana.

  Kada nas vide kako prolazimo glavnim seoskim trgom, u sumrak (entre chien et loup) deca izađu na prozor i kao da su pred kamerom, počnu da prave piruete i da nam se keze. 

  U mirisu koji dopire sa farme u Lavinjiju ja prepoznajem stajsko đubrivo, a Regina gnjilo voće posle berbe i miris joj prija. 

  12/10 utorak Lozana

 Šta rade u seoskoj bakalnici kad im se voće približi truljenju? Pa prave džem.

  Na klaviru u mesnoj zajednici Lavinji: prevrnuta saksija sa veštačkim cvećem. Kratak trzaj na misao da treba da je uspravim.

  Juče, prilikom kolektivnog slikanja na sunčanoj verandi, senka me zakloni. Sofi kaže: „Pomeri glavu malo napred“, sunce me zaslepi. Nikako da nađem svoje mesto u kadru. Kažem: „Nisam tu“.

 Počinjem pomalo kao Anri Kale u Rêver à la Suisse: prelistavam švajcarsku hroniku u lozanskom izdanju lista 20 minutes. Nedavno, tokom meča 4. lige između FK Versoa i FK Kosova, izbila je tuča između navijača i fudbalera, među kojima su svi „albanofoni“. Kako stidljivo iznesen podatak! I nije me, kao Srbina, ispunio zadovoljstvom što će „albanofoni“ biti kažnjeni, već razumevanjem, čak i nekom natruhom ponosa što su samo Balkanci u stanju da se tako raspale. Razlog tuče? Rasistička uvreda: „sale Nègre“ („prljava Čamugo!“) Nivo korektne autocenzure je toliki da se čak i nadimci koji su uvredljivi osetljivim grupama štampaju velikim slovom. Navodnici nisu dovoljni za otklon.  Na sreću, onaj prirodni, univerzalno ljudski ton brzo se vraća u tekst. Na dnu članka, nešto sitnijim slovima, piše: „pogledajte snimke tuče na našoj aplikaciji“.

   I dalje u crnoj hronici, koja je očito na Zapadu bila oduvek popularna rubrika, najzgodnija za skretanje pažnje s politike, uvek na prvoj strani, čitam izveštaj koji bi mogao biti opis smrti mog dede po ocu. „U nedelju je u Šternenbergu (ZH) stradao zemljoradnik. Dok je vozio traktor, vozilo je iskliznulo na nagibu, pre nego što je zbacilo svog vozača i pregazilo ga. Nesrećnik je podlegao povredama uprkos intervenciji Rega“. (Kao početak Handkeove Nesreće bez želja.)

  U knjižari Le Valentin gomila knjiga je naređana u papirnim kesama iz samoposluge. Knjižar: „Slobodno brkljajte po kesama, ja zadržavam pravo da ne prodam neke knjige ako mi je do njih puno stalo.“ Momentalno me obraduje ta filozofija. Znači, važi čak i iza kase, ne samo na tezgi! A posebno kad među knjigama naiđem na Lihtenbergove Aforizme, poslednju od četiri knjige sa spiska „buvljačkih želja“ štampanog u Ništa nije ničije, kao i na novi primerak Kaleove Rêver à la Suisse. Majstor mi, sam od sebe, ukupnu cenu snizi za deset franaka. Kad god mi tako nepitani poklone, uvek sam ubeđen da nisam zaslužio.

  Buvljak na trgu Ripon, dve žene: „Dođi sa popijemo kavu, Alija! Ja sam kući kad jesam!“

   Na stanici u Lozani, devojka je crvenim bukmarkerom zaklonila korice istovetne boje na kojem je naslov knjige. Prepoznajem da je autorka Natalija Ginzburg. Pomišljam: kako bi to bila odlična fora za dizajn korice i (gotovo instinktivno) krišom je slikam. (Da sam je pitao, sigurno bi pomislila da joj se nabacujem, pozivala se na „privatnost“... A ovako sam izvukao željenu informaciju. Zaista, kad bih baratao bolje fotoaparatom, bio bih paparaco. Ali paparaco predmeta.)

  Izazov za mog (pra)unuka. Kad na nekom tavanu ili podrumu iskopa moj kindl, da sve knjige sačuvane na njemu (u ovom trenutku ih ima 390) pronađe u fizičkom obliku. Želim mu vremena, prostora i dokonosti.

 Jedina iranska pevačica, priča Asgar, odbila je da peva u sali pred ženama sledećim rečima: „Ovo je koncertna sala, nije kupatilo“.

  13/10 sreda Vilar, Denan

  Dokle god me budu obradovale tako jednostavne stvari kao što je umivanje, znaću da nisam mrtav.

  Na suvozačkoj platformi prvog jutarnjeg vozača: kačket sa natpisom „Živela penzija“ (u duginim bojama).

  Izlazak sa Lihtenbergom u cegeru — kad: poče kiša! Iako je sitna i bocka samo po licu, automatski, kao po komandi, ščepam ceger kao da je kesa, stegnem ga za ručke da nijedna kap ne bi prošla. Pre pet godina, bilo je leto, isto to izdanje, trošno, tankih korica, u izdanju J. J. Pauvert-a, ali pozajmljeno od Miroslava Karaulca, pokislo je tako strašno prilikom jednog beogradskog pljuska da sam ga sušio danima pre nego što sam se odvažio da ga vratim. I sad, u Švajcarskoj, opet nađem da ga šetam u cegeru umesto u torbi? E ovog puta neće moći! S istom bolećivošću pamtim Dnevnik Virdžinije Vulf. On je „pokisao“ u pristaništu u Nici 2017, kada sam prišao preblizu moru. Morao sam da bacim omot. Čovek koji pamti sve knjige koje su se oštetile njegovom krivicom.

  Kad autor piše u hodu, kad u toku pisanja ne zna kuda dalje, to najčešće znači da neće stići nigde.

  Na ulazu u Vilar-su-Jan — grakće putokaz! Bilo bi preslabo reći „škripi“.

 Ono što je strašno u strašilu je vetar. (Razmišljanja pred strašilima po ulicama Denana).

  Seosko groblje nadomak Vilara izgleda kao igralište, groblje kućnih ljubimaca, a istovremeno kao preveliki ustupak plodne zemlje, kao nerado napravljena pauza među vinogradima.

  Pisac na rezidenciji oseća se, najpreciznije rečeno, kao dete, koje nastoji da nekako ubije vreme do sledećeg zadatog termina. Luta po hodnicima i okućnici zamka, upoznajući onu dosadu koju je mogao da oseti samo kad je bio dete i kad se isto tako potucao po seoskom dvorištu, čekajući da roditelji pođu, smucajući se među kokošima.

  Ja sam verovatno jedan od onih koji bi bili sposobni da se ubiju jer im svet ne dopušta da se u potpunosti daju. (Naišavši na svoj primerak Samoubistva Eduara Levea, na polasku za Denan.) Zvuči zaista isuviše dobro, sumnjivo savršeno. Ja sam, dakle, jedan od onih koji se radije troše na svet. A da od njega ništa ne zgrnu? Baš ništa?

[posetabuvijeu]

papirna mafija

 07/10 četvrtak

Montriše

 Smešno mi je kad god čujem da se izdavači „tuku“ oko nekog stranog pisca (kao sada na primer srpski oko Ani Erno). Samo se setim da pisac pripada prevodiocu.

  Kad u nekoj udaljenoj sobi u zamku čujem kako ženski glasovi dugo razgovaraju, staloženo, bez žurbe i nikad u glas, učini mi se kao da prisluškujem posmrtnu službu.

  Pogled na grančice loze u ćasi punoj vode posle pojedenog grožđa. I odmah precizno sećanje na bosiljak u vodi. U selu? U kojim prilikama? Verovatno za vreme slave. I odnekud naznaka oporog mirisa ili ukusa te vode. (I dodir metalnog krsta pri celivanju.)

  Svečana sala Fondacije Mišalski: kao da sam u evangelističkoj crkvi na Mesecu. Slušajući govornika, holandskog prevodioca, kome prostor nalaže da zauzme pozu i nastup patrijarha, u nelagodi sam jer se pitam: „Kako ću ja kad dođe red na mene?“ Kao da čekam red na audiciju (za patrijarha).

  08/10 petak

  Dubinski sam nezadovoljan samo kad ne mrdam s mesta. Ni neuspeh, ni nerad, ni tuđe nerazumevanje ne mogu toliko da me spuste kao osećaj beskorisnosti ako celog dana nisam zakoračio. Utisak, naročito ako sedim pred prozorom i pokušavam da ravnodušno gledam elemente, jeste kao da štrajkujem glađu, ne baš ubedljivo, kao da iz svog inata, čak bez ikakvog cilja kretanju pokazujem srednji prst, lažući ga da nije suštinsko. Sve pada u vodu čim padne prvi korak, ali upravo od njega, izgleda, u stanju sam da se beskonačno uzdržavam.

Mladi zeleni luk i mleko koji se besno gledaju u mraku stomaka.

Na ovu dečju vizualizaciju nutricionističkih tabua u mojoj porodici uvek pomislim kad vidim luk i sir, jedno pored drugog (kao u mom tanjiru večeras). 

 Vraćam se iz Obone po mraku, sa upaljenom lampom. Slučajno osvetlim svoju ruku i senka pokrije celo brdo na kojem stoji grad.

  Zajedljivost: to može biti stav samo onog putnika koji je zasićen putovanjima i putopisima, onog ko se naputovao ne zato što je hteo da se nagleda sveta već zato što je bežao od zakona. Anri Kale je u svojoj Švajcarskoj (Rêver à la Suisse) a posebno u svojoj Italiji (Italie à la paresseuse) umoran od putovanja, umoran od mesta. Zato i postaje površan. Bez obzira na humor koji nastaje iz takve pozicije, njegovo razračunavanje sa formom putopisa nije autentično kada u glavi imam umor Emanuela Bova. Zanimljivije je kako se Bov izborio sa svojim umorom od te književne forme u remek-tekstiću Bekon-le-Brijer, gotovo klasične, neutralne teksture, bez trunke ironije. Kad postoji umor od neke forme, uzalud je ići nogom protiv nje zagušiti je glasnim kuresanjem: „Ja pa ja!“ Ne vredi naoružavati se sarkazmom kada treba samo hodati, ćutati i gledati.

„Tvrdim da opis koji zauzima više od deset reči više ne može da se vidi.“(Žil Renar, 16. jun 1896.)

Četiri zvučna klika po tasterima i finalni peti zvuk, na kasi supermarketa. Na šta me to podseća? Ceo dan mi je trebao da se setim. Na kucanje šifre za vrata u prevodilačkom koležu u Arlu.

Nestrpljivi, kad dočeka, neće biti zahvalan. Trudiće se da to ničim ne pokaže. Uživaće kao da zaslužuje. 

 (Reklama za Boga na ulasku u Rol)

09/10 subota

Rol 

  U restoranu Hostellerie u Rolu, na konobaričino pitanje ima li kartu poverenja, gošća vadi čitavu topkicu kartica i kaže: „Tu je negde! Brkljajte!“ (Chinez !)

  Utvrđeno ostrvce u jezeru nadomak Rola. Pomišljam: „Savršeno mesto za groblje!“ Na njemu stoji obelisk posvećen Frederiku de La Arpu, borcu za nezavisnost kantona Vo. Nažalost, tu nije sahranjen.

  Prvi redovi novog Modijanovog romana Chevreuse, u kojima se spominju nasumične, nesređene beleške u svesci, gde nit može da nađe samo onaj ko ih je unosio, s namerom da kasnije raščisti stvari, bio bi mi neodoljiv da istom, istovetnom uvodu nije pribegao stotinu puta, najsvežije što se sećam, u knjizi Herbe des nuits koja je na engleski prevedena kao Black Notebook. Jebeš pisca koji računa samo na prvog čitaoca (ili na onoga ko pati od Alchajmera).

  Reklama za zdravlje u autobusu 721. „Smeh okrepljuje. Smeh nam jača imunitet.“ U pozadini: plava kratkokosa devojka na usporenom snimku umire od smeha nasred neke (švajcarske) njive. 

  „Da ubijete vreme“ (i život sa vremenom, dopisujem ja): to piše na knjižici punoj ukrštenica. Dakle, onaj ko želi da bude prvak u ubijanju vremena ne sme da ga ubije odjednom, već da ga ubija, muči, mrcvari. Ne sme da bude samoubica nego BONVIVAN.

Valeri je u Sveskama više pesnik nego u svojoj poeziji. To mogu bez straha da kažem za njega, onako kako sam se uzdržao da okvalifikujem Kolridža. Štaviše, u njegovom opusu sveske su toliko nadmašile sve ostale realizacije da se mirno može reći ne da su Valerijeve sveske pesničke - već da je njegova poezija sveskasta. (Bez pejorativa.) I pored toga, na njegovu žalost, bolje sveske je napisao Žil Renar. Samo ih je nazvao dnevnikom. 

Neobična, a opet nekako ipak bliska diskrecija Asgara, mog iranskog kolege. Tek sada, za večerom, saznajemo da je pre nekoliko dana, vozeći bicikl, pao i povredio ruku. Iste večeri, na zahtev žena, spontano je sat vremena svirao sitar, nijednom se ne požalivši. U prvo vreme boravka, vrata sobe stalno su mu bila otvorena. Kad sam ga pitao iz šale je li to vetri sobu, on se nasmejao, iako se prethodno žalio na slabo grejanje. Tek skoro pred upravnicom saznajemo da mu se vrata teško zatvaraju. Je li ta neobična mešavina stoicizma i oklevanja nešto tipično za stanovnike Tabriza, ili je takav samo moj Persijanac, Asgar? (Na persijskom: „Mali“). 

  Prosečna cena nove knjige u Švajcarskoj iznosi 20 franaka. Paket drva za grejanje (u kartonskoj kutiji) od 15 kila – 10 CHF, a na popustu u Coopu čak sedam.

  U Iranu, kaže Asgar, odavno, još i pre revolucije 1979, prestali su da proizvode papir već ga uvoze. Uglavnom iz Indonezije. Uvozom rukovodi „papirna mafija“ koja s vremena na vreme podseti vladu na obavezu da obeshrabruje svakoga kome padne na pamet da se bavi takvim biznisom. Potplaćena vlada onda kaže: „Ionako nemamo dovoljno šuma, bolje nam je da kupujemo“. Nestašice su česte. Izdavači su u neugodnoj situaciji. (Da ne spominjemo kupce papirnih maramica.) Odmah mi je palo na pamet Solenino pitanje od pre neki dan: zar siromašnije države nisu manji zagađivači? Eto dokaza kako „ekološku“ poziciju može da zauzme korporativna desnica. Šta pričam: eto modela za njeno preuzimanje!

„Sreća nas pretvara u razmetljivce.“ (Buvije, Poisson-scorpion)

[posetabuvijeu]

04/10-06/10

varvarin u evropi

04/10-05/10

ponedeljak-utorak

Lavinji-Obona

  Nedeljnik Le matin dimanche u ponudi je i na seoskim autobuskim stajalištima. Pomislim da su novine besplatne a onda vidim nalepnicu „Plati ako si čestit“. Koncept me je podsetio na mioničkog voskara, koji je na svojoj radnji ostavljao širom otvorena vrata, pa su ljudi sami ostavljali novac za sveće.  Teško mi je to danas da zamislim. Zvuči mi kao detinjstvo sveta u koje bi bilo mučno vraćati se. Ali ni Ljuba voskar ne bi napisao „čestit“ crno na belo. Bilo bi ga sramota. A kamoli „Sanduče pod video nadzorom“, kako takođe stoji na ovom samouslužnom kiosku. Iznad ovih upozorenja, sitnim slovima piše: „Lice uhvaćeno na delu dužno je da plati kaznu do 100 franaka, sumu koja će biti uložena u sredstva za nadziranje, i može biti izloženo krivičnom gonjenju“. U šta li će gonjenje biti uloženo? Posle ove izjave, koja, ubeđen sam, čak i Švajcarcu ubija želju za novinama, ispostavlja se da slogan novina, kao za inat, glasi „Tačka gledišta menja sve“. 

  Pisac sedne za sto i kaže: „Evo, sad ću da napišem nešto po svom nahođenju, koristeći svoje životno iskustvo, mimo knjiških izvora.“ Pa dobro. To je, na prvi pogled, plemenita želja: da se ispriča svoja priča, svojim rečima, crpeći uglavnom iz onoga što nam je ostalo u ušima, iz usmene tradicije, iz porodične istorije. Ali takav eksperiment gubi svaki smisao ukoliko se ponovi, ukoliko se i neki naredni put, najesen, tik uoči književnih nagrada, ispostavi u drugačijem pakovanju. Tako autobiografija postaje autofikcija. Handke je briljirao u neprekidnom ponavljanju istih, „spontano“ izabranih detalja, i Ani Erno, i Anri Kale, a o Modijanovoj korporativnoj amneziji da i ne govorim. Tako biva kad prebiranje po svom životu postane unosan posao. Najveća opasnost je pritom izvesna proizvoljnost imaginacije. Pisac se možda oseća tesno u svojoj istoriji, pa traži šupljine u kojima će nešto i da „izmisli“.  Mom sluhu samo Agota Krištof ne zvuči hirovito u izboru detalja iz lične istorije. Ali pre svega zato što je svoju priču ispričala samo jednom. I to sažeto! Ta škrtost budi poštovanje. A ko hoće da živi od pisanja, da zarađuje od prepričavanja svog života, molim da prvo sebi na čelu napiše „Dosadan“. (Ili još bolje: dosadan za pare.)

   Kada bi on imao sto hiljada čitalaca, svet bi bio bolji (Herman Hese o Robertu Valzeru, 1917) Nije li nešto slično Danijel Dragojević rekao za Mišoa? Bilo kako bilo, ne slažem se s njima, ako su iskreni. I jedan i drugi (i treći zapostavljeni pisac) postali bi vulgarna moneta, uprošćene vrednosti za masu, kao što su danas njihove čitane kolege. A da ne spominjem koliko bi, u tom „boljem svetu“, bilo nepodnošljivo čuti lament: „Kad bi Ferante/Vidojković/Knausgor bili čitaniji...“

  Nisam uzeo gutljaj piva otkako sam u Švajcarskoj — šest dana? — a sad sam ga sebi priredio u Oboni, u čast završenog prevoda Nepismene Agote Krištof. Poslednjih šest poglavlja preveo sam za maksimalno dva sata. Kada sam skinuo masku u Café du Commerce, dok sam puštao da konobarica pažljivo razmotri moj sertifikat o vakcinaciji, pogled mi je bio spušten, kao od stida. Tek pet minuta posle odobrenja da ostanem, usudio sam se da se pomaknem, da razgledam salu i plafon. Prijatno su me iznenadili. Do tog trenutka, reklo bi se, nisam smeo da postanem svestan kompletnog ambijenta. Pogruženost drugorazrednih građana! Pravi povod da otvorim Bova. Ali prava nagrada za završenu prvu ruku bilo je pešačenje po kiši: najpre Putem do vinograda, potom Putem do kanala, malom strmom stazom za pešake, jasno odvojenoj od saobraćajnica, pored pašnjaka na kojima su zveckajući pasla neobično čupava goveda, ukopana u strmom terenu, i za nepunih pola sata sporog hoda bio sam u Oboni, gradu mesara i biciklista, za koji insistiram da bude transkribovan u ženskom rodu.

  Naročito se u prevođenju danas treba boriti protiv politički korektnih obrazaca, svih onih parenteza, kopula, sitničavih dopuna, automatskih sufiksa i korekcija, za kojima najčešće posežemo nesvesno — jer kada zatvorimo oči, kad začepimo uši, u glavi spokojno šumi medijski novogovor, ubeđen sam da njega sanjamo. Svaki pisac, a posebno prevodilac, dužan je da postupno i savesno iskorenjuje svaku spontanost, sve što mu dune da uradi “po osećaju”. Jer današnja spontanost normalizuje, kroti i uspavljuje izvornu brutalnost našeg jezika, i ne samo našeg, već i onih autora koji su pisali u nekorektnim, slobodnim vekovima.

   06/10 sreda put za Ženevu 

  Voleo bih da živim u gradu koji se zove Vinograd! 

  Pošto je Ikea u blizini stanice u Alamanu, na njoj je izričito zabranjen ulaz sa kolicima za kupovinu. Zabrana je obeležena na čak četiri mesta, češće od brojeva koloseka. Dizajner se potrudio: stilizovao je kolica na tri različita načina, u slučaju da su neki putnici likovni bukvalisti. 

  Čovek koga bi Handke sigurno nazvao seoski idiot ulazi na stanicu sa kesom u kojoj je prazna boca koka kole, vuče se sa spuštenim pantalonama kao upišan, gledajući bezazleno oko sebe, kao da još nije u svom elementu. Maločas, u autobusu iz Obone, sa bocom u rukama, veoma usredsređeno je svirao vazdušne bubnjeve, prekrštajući ruke, kao bubnjari na svadbama, pevušeći neku hard-rok solažu. Omelo ga je samo to što je morao da ustane. Sada okleva da nastavi sešn sa samim sobom jer ga ometa agent bezbednosti u vagonu, pa tiho prebira po svojoj flaši, guleći etiketu. E taj stid mi pokazuje da uopšte nije lud.

   U Ženevi me nisu primili u dve kafane; u jednoj jesu, onoj pored buvljaka Plenpale, odakle sam dotrčao bežeći od kiše, sa Renarovim Dnevnikom u rukama. Rešio sam da im se odužim tako što ću ručati. Koji sat kasnije, vlasniku bistroa Chez Lili, nedaleko od železničke stanice, bilo je strašno krivo što ne može da me pusti unutra. Najpre me je detaljno uputio kako da zatražim švajcarsku propusnicu, a potom na svakih pet minuta izlazio u baštu da se žali. Našao je kome će! Ako mu dođe inspekcija i vidi nevalidni sertifikat, moraće da plati kaznu od 10.000 franaka (valjda nije rekao 100?). Sertifikat, zatim, mora da ima svako ko prolazi kroz Švajcarsku, makar i kratko. Interesantno je što se na njegovo izdavanje čeka se najviše sedam dana. (Primedba od 13. oktobra: još ga nisam dobio.) Eto kako se strahovlada stvara na zapadu. Primećujem uzgred, bez imalo zlobe, da su oni koji me izvode u baštu uglavnom imigranti. Tako i konobarica iz kafića Les recyclables kod ženevskog Karitasa, Afrikanka koja jedva natuca francuski. Želim, čisto da bih razmrdao stvari, da joj odbrusim : „Smem li, iako sam nevalidan, da dobijem internet?“ Ali ona me ne razume dovoljno da bi se uvredila. Moj protest zbog aparthejda pretvorio se u ljubazni tik. Napuštam baštu upravo kao građanin drugog reda koji zahvaljuje što su se prema njemu, barem na kratko, ponašali kao da je pripadnik prve klase.

 U povratku s buvljaka, sasvim slučajno nabasam na knjižaru Rameau d’or. Tu nailazim na čitav raf posvećen jugoslovenskim književnostima. Međutim, tu nisu samo izdanja L’Age d’homme, glavnog izdavača naših književnosti na frankofonim prostorima. U pozadini, kad se ukloni istaknuti red, nalaze se i knjige na srpskohrvatskom, slovenačkom, makedonskom. Uzimam Izabrane pesme Čarlsa Simića, neotvoreno Nolitovo izdanje iz 1983, prilazim kasi i spuštam je na pult bez reči. Fini mladi kasir uzima knjigu, okreće je sa svih strana. Uzdržavam se. Želim da otkrije sam da njegova knjiga nema zabeleženu cenu. Nema čak ni one na poleđini, one stare, u stotinama dinara. Dopuštam sebi da beknem: — Knjiga je na srpskom. Moja intervencija naglo prekida pretragu po elektronskom katalogu. — Vidim... Nema cene. Moraćemo da se dogovorimo. Računam na vaše poštenje. Knjiga je izuzetno vredna... Već se smeškam. — Znate, moje poštenje možda nije najbolji kriterijum, jer se kalilo na buvljim pijacama. Dovoljno je da vam kažem da se upravo vraćam sa Plenpalea. Tamo sam pazario Dnevnik Žila Renara za 15 franaka. I to usred kiše! Inače bi sigurno koštao 20. Preko puta mene, na najvažnijem mestu u knjižari, stoji čitava polica posvećena dnevnicima, sveskama, memoarima. Prodavac klima, ne čudi se, pa i dalje okrećući knjigu, dodaje kroz masku: — Pa evo izvolite, recite šta mislite... — Pet franaka! — prekidam ga. — Ufff!  Konačno čujem prodavčev pravi glas, kakav mu se otima verovatno i kod kuće, posle dobrog ručka. — Nadao sam se da ćete ponuditi barem deset. Ipak je knjiga stara. I on, dakle, ume da čita brojeve na poslednjoj stranici. Zašto lepo na vreme nismo proterali arapske cifre iz svojih knjiga i osmislili neke čistoslovenske? Možda bismo tad više trgovali nego ratovali. — Ne mogu da dam više od pet. Moram vam usput priznati da je ta cena za mene kao Beograđanina i povisoka. Ali, kako da vam kažem — naprasno shvatam da moram da zaradim tu cenu — za mene je već bilo oduševljenje što sam naišao na toliko knjiga na srpskom. Mislio sam da se samo Vladimir Dimitrijević bavio srpskom knjigom u Švajcarskoj. Moj sagovornik se razvedri. — Pa na pravom ste mestu. Ova knjižara i jeste pripadala Vladimiru Dimitrijeviću.

Noćas sam u Lavinjiju, završivši jedno poglavlje razgovora sa Dimitrijevićem (koje je zabeležio Žan-Luj Kufer) ostavio sebi pribelešku da obavezno potražim njegovu knjižaru u Ženevi ili Lozani. I gle, ulazim pravo u nju. Znao je Dimitrijević gde da je otvori. Na pljuvomet od Plenpalea. — Kad sam je otkupio od njega — nastavlja dakle direktor, ne obični prodavac — nasledio sam skladište puno slovenskih naslova. Iznenađenje za iznenađenjem. Trebalo je, vala, i za sebe, kao što za sve na Zapadu važimo, da ostanemo Slaves. Ali sad je kasno. Nešto drugo me tu mnogo više zanima od nepostignutih bratstava i jedinstava. — Pretpostavljam — dodajem podmuklo — da ste ovde izneli samo jedan deo iz tog skladišta. Direktor me pogleda, otprilike, želeći da mi kaže: „Ej, dripac! Nemoj da očekuješ da ćeš za pet franaka dobiti tu ulaznicu“. Požurim da ga odobrovoljim. — Znate, odseo sam u Lavinjiju, a na nahtkasni mi se nalaze razgovori sa Vladimirom Dimitrijevićem. Štaviše, možda ću se ovih dana sresti i sa njegovim nastavljačem, Markom Despotom iz izdavačke kuće Noir sur blanc, koji vodi „Dimitrijevu biblioteku“, njemu u čast. Direktor klima, i dalje držeći Čarlsa u ruci. Cena pada, ali hoće još neku referencu. — Da ne mislite da sam običan torbar (što uzgred budi rečeno jesam), prošle godine sam objavio knjigu o beogradskim buvljacima, Ništa nije ničije. Trenutno sam na rezidenciji. I veoma bi mi značilo da bacim pogled na ono što je Dimitri čuvao u svom podrumu. Jer znate, te knjige se danas u Beogradu mogu naći samo na buvljacima. Ova egzotična poenta je upalila. Ili je čoveku dozlogrdilo da me sluša? Bilo kako bilo, Frederik, kako mi se ubrzo predstavio, u tom trenutku mi je pružio Čarlsa kroz pult uz reči: „Hajde, neka bude vaša cena!“ Izlazeći, izmamio sam mu obećanje da će mi ovih dana, kada u knjižari ne bude imao mnogo posla, pokazati Dimitrijevo skladište. „Naravno, zanima me samo uvid, iz čiste radoznalosti“, dodajem pucajući od zahvalnosti, želeći da zvučim kao dobroćudni kulturni entuzijasta. Ali obojica već trljamo ruke jer znamo da će pasti trgovina. Ipak, na meni je mala prednost. Fredi iz Zlatne grane je najpogodniji soj za čerupanje: naslednik koji ne zna šta bi sa nasledstvom. Možda, doduše, misli da je konačno dočekao kupca? 

„Videli su da sam kvalitetna, da sam vrlo čista. Brzo sam naučila ono što su mi rekli da uradim. Još nemam ugovor, ali...“ (u vozu iz Ženeve, devojka sa snažnim istočnoevropskim akcentom. Ne, ipak je Španjolka. Kako sam stereotipan u svojim zaključivanjima).

  „Zahvaljujući vam na razumevanju, želimo vam srećan put...“ Automat dodaje „na našim linijama“ (sur nos lignes), a ja čujem „ako stignemo“ (si on arrive).

  Kakva uzvratna poseta Nikoli Buvijeu! On je pedesetih pošao na istok, danas bi se reklo, potpuno nepromišljeno, verujući da će usput zaraditi za hleb, što pisanjem što sviranjem. To danas na svim meridijanima zvuči kao naučna fantastika, a tek u Iranu i Avganistanu, na koje se namerio. Vanevropski dođoš sa Istoka, sedamdesetak godina kasnije, u njegovu postojbinu polazi potpuno zbrinut, pelcovan, odobren, ispeglan. Niko ga ne bi pustio da je planirao nepredviđenost, a da ne govorim o tome da mu usput niko ne bi ni pružio jabuku niti savio cigaretu, ili ga častio na bilo koji simbolični način kao što su maloazijske kamiondžije Buvijea. Od stranca svi traže blagovremenost: na vreme nabavljene kreditne kartice, karte za prevoz, kartice „vernosti“, sertifikate. Današnji varvarin u Evropi, dezorijentisan je u istoj meri kao Buvije na Balkanu. Ali je sluđeniji i otuđeniji od njega. Ovde neće naići ni na kakvu spontanu ljudskost kao ravnotežu, izuzev na buvljim pijacama. I dok mu pođe za rukom da se navikne na opštu neosetljivost, dok nauči da na nju ne obraća pažnju, i dok kucne čas da se vrati u svoju postojbinu, ispostavlja se da je i tamo sve otuđeno. I kod kuće je primljen kao klijent, a ne kao građanin.

  Sva sreća, postoji Sveti Žan Renar: „Kada živimo intenzivno, sasvim sigurno načinjemo i tuđe živote, koji u isti mah neminovno jenjavaju.“ (18. januar 1896).

[posetabuvijeu]

nikada nisam rekao da

02/10 subota  Lavinji

 Sofi, upravnica zamka u Lavinjiju, napisala je na oglasnoj tabli TEL CHATEAU. Natpis je propraćen telefonskim brojem. Ali ja sam na prvi pogled, pogrešno, što mi se, šta da radim, često dešava, skraćenicu TEL shvatio kao pridev: Takav zamak. Odmah sam uzeo marker, strpljivo sačekao da se kuhinja isprazni, i tik iznad Sofinog obaveštenja, pazeći da se rukopis ne razlikuje od njenog, napisao: „Tel patron“. Tabli sam prišao tako uigrano kao da su mi grafiti uža struka. Ali to nije bio samo gest štrebera-uličnog anarhiste. Bio je jedinstven primer memorije tela. Ono je, po svoj prilici, dobro upamtilo sličan (i slično neodoljiv) pokret od pre deset i kusur godina u vračarskoj kafani Drvo javorovo. Tom prilikom, u društvu prijateljice Stanke, nisam izdržao da na vrata sa natpisom sluzbene prostorije (sic) ne nalepim kvačicu iznad slova Z. Ona će tu kasnije ostati godinama. Doduše, to je možda bio instinkt korektora, ili, kako bi mlađe, korporativne generacije rekle, „konstruktivna kritika“. Ovo, u Lavinjiju, bio je čisti ispad pisca, pisara, sa olovkom, kome se prohtelo da na tabli ubuduće piše: „KAKAV GAZDA, TAKAV ZAMAK“. (Intervenciju niko nije primetio. Tim lepše.) 

  Kao što uvo na keca registruje ženski glas, tako odmah prepoznaje i ženski kašalj. Ili mi se sluh previše izoštrio u ovom polupraznom zamku, snu svake potlačene klase? (Još koji mesec pa će taj divlji sluh da izumre i da se pripitomi.)

  Staro ime za Ženevu za koje saznajem od Buvijea: Piogre. „Poslati nekog u Pjogr“ i dalje znači prognati ga na kraj sveta. Samo Švajcarci, izgleda, imaju pogrdna imena za rodne gradove.  (Zvuči, zar ne, kao Beograd?)

03/10 nedelja

skok u Lozanu

   Otkud toliko strašila na ulicama gradića Denan? Nije valjda da su ih u tom gradu izmislili? Iskaču iza svakog ćoška, kao u nekom avetinjskom zabavnom parku, a mogu da se kladim da su nepodnošljiva noću. S druge strane, nijednog strašila u poljima i vinogradima. Koga onda plaše kad ptice nisu pretnja? Dokone namernike kao što sam ja?

  Švajcarski vozovi su opet pokretne čitaonice. Student u vozu za Lozanu lista priručnik za nemački, a žena preko puta otvara školsko izdanje Životinjske farme, šareno od bukmarkera, i počinje prstima da se preslišava. Da sam neko i nešto u preduzeću CFF, najpre bih dekretovao da se smanji brzina u izvesnim vozovima, onima koji polaze posle predavanja na fakultetu: čisto da bi se izbeglo mučno zanošenje na koje se ovih dana cela Švajcarska žali. Kada se kriterijum stabilnosti ispuni, instalirao bih u svakom vozu, u jednom zasebnom vagonu, po biblioteku. Umesto restorana! Nek bude prosveta umesto usluge. Najlepše je čitati na prazan stomak.

  U švajcarskim ugostiteljskim objektima srpski digitalni sertifikat ne može da se očita. Za to, avaj, nije kriva srpska administracija. Stvar isključivo zavisi od aplikacije koju odgovorna lica koriste za proveru. Njihova fleksibilnost je, pritom, veoma individualna. U pekari u Lozani, i to u nedelju, konobarica se zadovoljila time da sama, svojim očima, pročita uverenje o moje proklete tri doze. Nije prošlo pola minuta, nonšalantno me je upitala „Šta želite?“ Ali zato u jedinoj kafani u Lavinjiju (koja se i zove Café de Lavigny) šankerka me ne pušta unutra zato što njen program ne registruje moj QR-kod. Džabe upućivanje na drugu aplikaciju, džabe ukazivanje da u enterijeru nema nikoga! Greška je sigurno kod NON-EU stranca, jer „prošli su mi i Nemci i Francuzi...“ Šalje me, dakle, na terasu i ne trudeći se da pročita dokument na kojem su pomešani ćirilica i engleski, sklanjajući se spontano u frankofonu ksenofobiju. Jedva čekam da izađe na vetar i da je upitam: „Imamo li mi Srbi, iliti Vanevropljani, pravo na švajcarski internet?“ (Odgovara, nimalo zbunjena: „Naravno“. Prokleta uslužna reč. Izbaciću je iz svog rečnika. Treba da učim od Bova, koji kaže: „NIKADA NISAM REKAO DA.“)

  Francuski Švajcarci očito lude za strašilima. U Lozani dominiraju mehaničke lutke. Gde god da se nalaze u gradu, poput onih koje pripovedaju istoriju kanona Vo, u samom centru, kod katedrale, ograđene su šiljcima koji služe za proterivanje golubova. Zauzvrat, na figurama nekih nacionalnih junaka, na primer kod trga Sv. Franje, stoje izvajane ptičje figure. Verovatno ćemo jednog dana na osnovu tih kipova i saznavati da su ptice nekad postojale.

 Kada u Švajcarskoj vidim golo žensko rame, uglavnom kod (svežih) imigrantkinja, pomislim : „Evo plodne ženke“. U Srbiji ga gotovo ne registrujem. Švajcarski kontekst je prezakopčan. I time erotičniji.

  Postoji nešto što me dubinski iritira u smeškanju kod Francuskinja, čak i s ove strane Ženevskog jezera, čak i kad su naturalizovane. To nije osmeh. To je nekakva beskrajno produžena grimasa, sladunjava maska radosti, koja smrdi na mondenštinu, ili koja je smrdela kada je usvojena, a u međuvremenu je postala tik koji se ne može odstraniti sa lica. U mom selu to se zvalo: „mnogo mi se keziš!“ Kad to samozadovoljno prenemaganje uočim, a dovoljne su sekunde, osim što počnem da cupkam očekujući ili da je smeni grimasa nezadovoljstva ili da mi nestane iz kadra, prvo pomislim: manipulatorka! (Ili barem: ona koja je od manipulatora učila!) 

  Reč TARBUR, beleži Buvije, na avganistanskom persijskom znači i „rođak“ i „neprijatelj“.

[posetabuvijeu]

01/10 petak Lavinji-Etoa-Ženeva

proleter primadona

Na kupki suseda Asgara iz Irana, s kojim delim kupatilo, razumem samo natpis TEARS FREE. 

  Dok spremamo doručak, Rozi, koja je u Rovoltovom zamku u Lavinjiju provela i septembar, pristiglim prevodiocima odaje da u zamku inače, kad služi kao rezidencija za pisce, ordinira kuvar, koji sprema i poslužuje sva tri obroka. Prevodioci se, izgleda, shvataju kao nezahtevni proleteri kojima je dovoljno da obitavaju u luksuzu. Ali neka se ne zanose: svoju hranu nek donose i spremaju sami. (Iako želim, iz sveg srca želim, da sebe predstavim kao primer proletera-primadone, nije li to prednost u odnosu na one što sede na gozbama? Odmah mi je sinuo natpis na jednoj kafani iz Bovovih Mojih prijatelja: „Možete doneti svoju hranu.“)

  Hodam nogama, pišem rukom, hvala! 

  U švajcarskim selima neprocenjive su velike česme, nalik onima kakve su postojale u prošlom veku u seoskim dvorištima ili varoškim trgovima po Srbiji. Ali za razliku od srpskih, švajcarske česme imaju ogromna korita i ne moraju da se pumpaju polugom. Iz njih neprekidno kulja voda koja preliva korito. Nemoguće je odoleti želji da pokvasite ruke. Pešačeći od Lavinjija do Etoa, prošao sam pored nekoliko takvih česmi. Zašto mi je, pred jednom na obodima sela, na pamet pala Petrovaradinska tvrđava? Tamo su, kada je festival Egzit uveo svoju valutu, zavrnuli sve česme koje su šetačima bile na raspolaganju. Da bi prodavali svoju vodu za tokene. Ove švajcarske niko niti odvrće niti zavrće. Iz njih samo kulja. To nisu česme nego izvori. (Iste večeri, od Asgara i Rozi, koji uglavnom razgovaraju na turskom, potvrđujem intuiciju ovog tekstića. Izvorno, „česma“ i znači „izvor“ , i na turskom i na persijskom.)

  Solen, koja me je odbacila do Ženeve, postavlja mi krajnje logično pitanje: „Zar u vašoj zemlji, koja je siromašnija od Švajcarske i Francuske, ekološka svest ne bi trebalo da bude veća? Zar onaj ko ima manje para samim tim ne troši manje goriva?“ 

  Neko ko voli megalomanska poređenja između nacija rekao bi pred ovim prizorom: „Vidiš, bre, koliko su Švajcarci ipak velikodušni! Objavili su knjigu Rêver à la Suisse, taj izrazito antišvajcarski putopis jednog francuskog novinarčića, Anrija Kalea, i ne samo da su je objavili, turili su je u izlog jedne od boljih ženevskih knjižara. I nek mi posle neko kaže da Švajcarci ne praštaju! Makar i 70 godina posle smrti!“ (To bi mogao da bude samo Švajcarac.)

 Nedaleko od ulice Karuž u Ženevi, radnik švajcarskog JKP-a (ne, to nije javno preduzeće, to je ipak DDO) izlazeći iz kamiona ispušta hemijsku. Traži je nervozno oko točka, na sedištu, na stepeniku, a ja mu, tek zasevši na terasi kafića Šest ćufti, doviknem: „Još napred! S druge strane vrata!“ On me ne registruje, biće da mu ne pada na pamet da bi neko iz kafića mogao uopšte da mu se obrati, ali me zato čuju gosti za susednim stolom i negodujući iskreću vratove ka meni. Ja se ne zbunjujem, viknem još jednom: „Toplo! Toplo!“, sa istim neuspehom, i iako tome uopšte nisam kumovao, kamiondžija uspeva da je nađe.

  U tramvaju osamnaest, na putu za aerodrom: devojka obučena samo u tetovažu.

 Iznad nanizanih boca u kuhinji zamka stoji sledeće nedvosmisleno uputstvo: „Boce za vodu sa crnim čepom predviđene su za gaziranu vodu. Boce sa belim čepom predviđene su za običnu vodu (l'eau plate). Boce sa čepom u boji namenjene su rezidentima i mogu ih koristiti u sobama ili poneti u šetnju.“ Nezadovoljan sam stepenom cepidlačenja. To znači da u boce s obojenim čepom smemo da sipamo jednako česmovaču i gaziranu? Ili i mešano? Beli aparatić u blizini, moderna verzija seoske česme, nosi još jedno uputstvo, ovog puta delikatnije: „Gazirati samo vodu“.

  „Pošto sam napomenuo da mi se ne žuri“, piše Buvije o susretu sa graničarima na ulazu u Hindukuš 1955, „dobio sam propusnicu odmah“.

[posetabuvijeu]

30. septembar

četvrtak 

Lozana

zabava ocvale buržoazije

— Protozoe su prokariote, ispravno ili pogrešno? Ovako se preslišavaju dve srednjoškolke u vozu za Lozanu. Onu tamnoputu hoću sve vreme da pitam gde je nabavila tablet u koji može da beleži olovkom, i koje je marke, pošto sa svog sedišta, golim okom, ne vidim nikakav natpis. Ali se ne usuđujem.  Onda izvadim svoju svesku i pomislim da će ona, sa začuđenim, radoznalim pogledom pred čudom tehnologije, upitati mene istu stvar.

  FUCK AND FORGET: naslov pisca Kotona, snimljen u erotsko-feminističkoj knjižari Humus, najbolji je prevod mog podlog psalma „Posle jebanja nema hajanja“. Pošto poželim da se raspitam o piscu, izdavačev sajt obaveštava me šturo, koristeći se neobičnim otklonom: „Čini se da je njegovo pretežno interesovanje prostitucija.“

  U šoping lancu Migros ne prodaje se vino. Ni alkohol uopšte. Pošto prostodušno odbijam da poverujem u tu restrikciju, radnica u narandžastom, imigrant, nalazi vremena da mi objasni. Naime, vlasnica lanca zabranila je alkohol jer joj je muž bio pijandura. Ne skrivam oduševljenje podatkom, bučno se zahvaljujem, ali odmah zajedljivo pitam: „A ima li onda kafe i duvana?“ — Ima, naravno — odgovara čudeći se i nastavlja da pakuje robu.

  Na konferenciji Rozi Pinjas-Delpiješ u Lozanskom književnom krugu, svi svoja obraćanja čitaju s lista. I predsednik kružoka, i direktorka prevodilačkog udruženja, i govornica sama. Čitavo veče, mahom starija publika, po uzoru na gošću, gleda preda se. Nije čudo što u toj intonaciji koja skandira sporo kao na parastosu, obiluju reči zahvalnosti. Kad neko ima sam reč na književnoj večeri, bez moderatora, što je po svoj prilici pravilo u frankofonom svetu, i ako mu je povrh toga tema sopstvena biografija koju čita, pripremljenu, nema drugog načina da se taj autoerotski intervju izdrži nego gledanjem u pod. Pogled kruži po sali, tražeći stonogu, papirić, zgodne ženske noge, bilo šta da se zabavi, a pošto uteha izostaje, uši se ježe jer ne mogu da prečuju da je upravo okrenuta izrecitovana stranica papira. Tamo negde ispred, na estradi, zaklonjen pognutim sedim glavama, sigurno leži mrtvac: verovatno vode računa da ga ne okrznem pogledom! Čak i program večeri na stolicama liči na umrlicu. A ceremonija se završava predajom cveća. A možda je ovo što ja doživljavam kao parastos samo zabava onako kako je vidi ocvala buržoazija. Možda je ovo njena vedrina.

Savršena crta koju, na samom početku čitanja, tek slutim u mentalitetu Žana Fortona, još jednog autora koji opsesivno piše o detinjstvu, i zbog koje mi njegov glas već postaje autentičan. Reakcija njegovog glavnog lika na ugroženost nije kukumavčenje ili pretvaranje u siroćila, kako danas uglavnom svaka šuša reaguje kad piše o svojim ranim jadima. On momentalno i prirodno, pribegava niskosti. Iz nje izbija nevoljni humor. „Kad bi ujak Žorž umro, sigurno ne bih patio kao što sam za dedom. Bio bih dva dana dezorijentisan pa bih se navikao. Sa mrtvima je sve relativno. Kad umru, diže se tolika buka. Ali petnaest godina kasnije, ko još misli na njih?“ (iz knjige L’épingle du jeu. Kako da prevedem naslov? Iskobeljati se?)

  Moja večita tajna želja, koja se, interesantno, uglavnom javlja na koktelima posle književnih večeri: da me neko, u odsudnom trenutku, PRED SVIMA, proglasi uljezom. Da me raskrinka i prokljuvi! 

  Sigurno se može biti zaboravljen preko noći.