Понекад пожелим да „вас све” склоним, тако трезвено, у/под окриље свог тела;
да вас окупим, и, скупим, тако темељито стегнем у загрљај,
као симбол и компензацију моје жеље да, сама од себе, собом, из изобиља руина, некако саставим парампарчад зидова свог „дома”,
иако сам много пута ломила руке
гледајући врхове који се по мени обрушавају, озлојеђена и вилена, јер сам себе убедила да сам изнад њих
а прашина ми је упадала у очи.
Но, ја сам увек била изложена у свом кавезу;
Лутка у нечијем излогу, без израза на лицу- и превише трептаја, због којих су ме гледали и из других углова.
Дивљењем кратког даха, брзо одавајући намере препуњене горућом похлепом и насиљем,
с мене тргајући ништавне прње које сам морала да носим, суштина моје улоге била је то.
моја улога ме је остављала огољену.
Бахати ловци би навукли кожу звери и на себе,
ја из ње никада нисам нашла излаз.
Но, лагала бих када бих рекла да сам га тражила.
Напослетку, мене су само пекле очи.
И дан данас их затварам када видим да странац у њима тражи свој одраз.
Излог је ипак, и огледало.
Дакле, ја никада нисам умела да оградим свој „дом” од свих зала што се збивају;
али, схватила сам, да једини мој зид који није пао
Стуб, на који сам, као девојчица, тражила да се ослоним
Како сада да објасним то што желим да вас све наслоним на своја леђа, и сакријем у свом наручју?
Могу ли, болесна, да лечим?