Prva ljubavi, sledeci put ne okreci se..
Znam da je kasno, ali ipak, nemam mira. Ne ocekujem da odgovoris na ovu poruku, jednostavno sam ti morala reci ovo. I ne, ne zanimam me kome ces sve reci da sam ti pisala, samo moram izbaciti ovo iz sebe. Ti ne znas sta zelis. Ili mozda znas, a nisi siguran. Srecan si sa njom i postujem to. Ne smeta mi ni truncice. Ali sam primetila nesto sto drugi nisu. Znas da sam ovisna o Tumblr-u i tamo sam citala o tome kako su ,,oci ogledalo duse", tj kako te iste odaju. A odale su te. Znam da nisi svestan toga, mozda nesvesno to radis. Ali koliko puta me nisi pogledao kada sam prosla? Ne znam te. Nije bilo vremena da se upoznamo. Ali cim smo progovorili, i sam znas, imala sam osecaj kao da se znamo vec duze vreme. Nekako sam s tobom bila opustena, a to nisam bila, vec duze vreme. Setila sam se kako je bilo pre odlaska u Beograd, stalno nasmejani devojcurak, lako sam se durila, ali sam zbijala sale i iste primala na svoj racun. A prestalo je, promenilo me odsustvo od bliznjih, tamo sam sva ozbiljna, retko se iskreno smejem. No, bilo mi je lepo, stvarno, ne znam zasto smo pokusali nesto vise. ,,Previse za prijateljstvo, premalo za ljubav". Ovo vreme koje nismo pricali, tesko je. Bilo bi lakse da si mi rekao kakvim glupostima su ti punili glavu, mozda i nisu bile gluposti. Ja znam da nista lose o tebi rekla nisam, stojim iza toga. Kad bi mi rekao samo sta su ti pricali.. Ali nebitno, poenta svega ovoga jeste da shvatis koliko bih cenila da imam nekog kao tebe u uzem krugu prijatelja. Ne zanimaju me tudja misljenja, nikada nisu. Da, previse osoba bi me osudjivalo kad bih ti i ,,Cao" na ulici rekla, ali iskreno, ovaj zivot prvi put zivim i volela bih da izvucem maksimum iz njega. I ne, ne kajem se nicega, ni na tren. Sem toga, sto nisam uspela da ti dokazem koliko sam zapravo iskrena i sto nisam uspela da te naucim kako moras ispitati situaciju pre osudjivanja.
