#crnosrce

[desetmladja]

"biću ja u redu

samo me pusti na sekundu

možda par minuta

ako to potraje nekoliko dana,

ne čudi se

slučajno koji mesec

strpi se samo jednu malu neprimetnu večnost

da te prebolim

i zaboravim" - Balašević

[bojesvemira]

Provela sam ovu godinu kao duh, i nekako više nisam sigurna gdje mi je dom.

[desetmladja]

i kako kaže Oliver Dragojević:

,, Prvi put kad san je vidia ja

drugi put kad je otišla

živote moj

dva put san umra

umra za njom"

🖤

[desetmladja]

Posle dugo vremena,

sedeli smo na istom mestu,

jedno preko puta drugog,

pričao si tvojim drugarima naše smešne scene,

svega si se sećao,

ostala sam zabezeknuta,

sećaš se svake moje reči i tvog odgovora....

Naravno nakon toga je sledilo naše klasično

prepucavanje,

u momentu kad sam ti rekla da mi se vise nikad ne

obraćaš,

namignuo si mi i rekao da se ne brineš,

da ćemo oboje izdržati čitavih pet minuta i nakon

toga nastaviti kao da se ništa nije desilo,

toliko malo viđanja a toliko se dobro znamo.

Duše su nam se prepoznale.

[desetmladja]

Ti si meni sve ono najlepše:

bašta puna lala,

prva jutarnja kafa,

pogled na more,

terasa u centru grada,

izlazak i zalazak sunca,

mir i spokoj,

onaj najslađi i najlepši smeh,

suza radosnica,

Pejovićeva pesma,

Beograd,

knjiga posle koje sedim i gledam u zid koliko je dobra.

Ti si meni kao što je Bler Čaku

kao Kerolajn Klausu

kao Hejli Elajdži

kao Lidija Stajlsu

kao Leti Domu

i kao Mia Brajanu

[bojesvemira]

Ne guši me, ne gubi me ja sam jedino vrijedno što ti se ikada desilo

[desetmladja]

Pojavila se ljubav mog života

posle punih 6 meseci

nisam znala kako da se ponašam

kako da obuzdam noge koje klecaju

kako da obuzdam glas koji drhti

kako da obuzdam srce koje kuca glasnije od sveta oko nas

i pomalo ironično...

pitao me je imam li nekoga

odgovorila sam mu da nemam

mislio je da ga lažem

volela bih da ga lažem

volela bih da se nije pojavio

da me je pustio da prebolim.

Od momenta kad sam ga ugledala pa i satima kasnije

oči su bile pune suza

i svaka reč je mogla da me rasplače.

Na televizoru,

odmah posle našeg susreta

počela je Pejovićeva pesma

,,Da si tu"

sva moja sudržavanja su nestala

i krenula sam da se raspadam

na komadiće,

deo po deo mene se rastavljao sa telom i odlazio u zaborav

sva moja snaga koju sam mesecima skupljala nestala je.

[bojesvemira]

Louvre ispod kišobrana

Jao kako bih te šetala tako golu pod kišobranom u sred one sitne kiše, sporim laganim koracima pa da gledam kako ti padaju po grudima i uopšte se ne koncentrišem na put ispred sebe, pa se zaplićem i hvatam za tvoje butine. Rekli su mi da si čudna i da imaš čudne navike jedino čudno na tebi su rupice smijalice koje se nekad pojave a nekad ipak ne i ta tvoja prevrtljiva raspoloženja koja variraju od toga da bi skinula i pokidala sve sa mene do toga da ti treba utočište ispod moga ramena. Znaš posmatraju te čudno, ali dobro ljudima je svaka bila ista ni slična tebi pa sada razmumijem. U tebi stoji nešto neopisivno za ovaj svijet, ti si mali mjesec kojeg bi sakrila samo za sebe ispod ovog prokletog kišobrana. Znaš, vječito si obgrljena nekim strahovima, ti si ona što kada naleti na dokumentarac o zmijama vrisne, naježi joj se koža i opet vrati u prvobitno stanje. Ti si ona što u pola noći trzne rukom, misli da je nešto tmurno ispred nje pa samo nastavi spavati kada shvati da sam ja pokraj nje, samo te svijetlo dodirne. Čudna si ti narav ili ipak nisi ali sve to te čini tako voljenom. Kad kad sebi ponavljam da mrzim te noći kada ne ostaneš tu kraj mene, ja sam bez tvojih priča iz sna prazno biće, kada si tu sa lijeve strane jastuka lakše se i diše. A ovako mrzim zaista tu daljinu, kada ne znam kako si u tom trenutku ne vidim ti izraz tvoga lica, pa me uhvate demoni da razmislim da li pored nekog drugog šetaš tako gola, daleko od mojih zagrljaja. Ali znate kako, ja znam da negdje tamo vrijedi čekati, dok ona ispija svoje tamne akfe u šest ujutro, trči na posao da stigne i ako nikada ne kasni, pa kada se vrati ostavi odjeću na podu kao zmija kožu, često namrgođena prostire veš, mrzi je i da priča dok bi po sniježnim jutrima eseje pisala, izlazila u šorcu i duksu na balkon naslonjena na ogradu gledavši u daljinu hvatala tamo neke pejzaže prošlosti. Neke nebitnosti svijeta njoj su uvijek na um padale. A meni? Njene grudi preko usana, njene butine preko dlanova njeno “hajde ljubi me sada” preko ušiju, i njeno golo tijelo preko kavnas platna. Pa bože dozvoli joj da nađe utočište vječito, petak u maloj ulici gola ispod mog kišobrana, da se udobno smjesti i da joj ljubim benove i tragove munja i gromova. Ništa mi drugo ne preostaje nego da gledam ovaj divni Louvre ispod kišobrana.