Razmišljam da li je moguće da sam našla onu pravu ljubav u 22. godini, i čime sam je ja to zaslužila... I zašto su neke devojke oko mene tako daleko od toga. I onda shvatim. Naravno da sam zaslužila. Brinula sam o tuđim osećanjima. Koliko god narcisoidna i sujetna bila u nekim trenucima i fazama života, uvek sam razmišljala o tome kako će se osećati druga strana. Bila sam iskrena. I direktna. Nisam htela da trošim nečije vreme, da dajem lažne nade i zadržavam nekoga uz sebe samo zato što je meni tako lepo i zato što mi to diže ego. Nisam htela da trošim ni svoje vreme. Prošla sam ja i zaluđivanja, i čekanja, i “nije on za tebe” momke, ali od trenutka kada bih shvatila da bi neko za mene mogao biti toksičan - odlazila sam. Dosta mi je i moga otrova. Zašto ga širiti na nekome nemoćnom, ili primati tuđi? Zašto, kada to nije poenta veze? Pokušavala sam, ali od trenutka kada bih shvatila da “to nije to”, raskidala sam. I nije mi žao. A znam da nije ni njima. Čoveče, dejtujem od svoje petnaeste godine, i ovih sedam godina nije ni mnogo ni malo iskustva. Mnogo njih nađe ljubav posle 10, 15, 20 godina dejtovanja. Ali koliko od tog vremena potroši u vezama koje se vuku, razvlače, rastavljaju i sastavljaju? Koliko vremena potroše na nekog jadnika koji je tako očigledno zaljubljen u njih, a one su tako hladne prema njemu? Koliko vremena na onog bivšeg koji stalno zove i stalno se vraća, a nikada se ništa ne menja, i uvek dolaze nova i nova razočaranja, koja tako odbijaju novu ljubav? I dokle tako? Znam da sam ja rekla dosta. I bila sama. Zaista sama. I zato sada, sa njim, nisam sama. A ne, zaista nisam uradila ništa posebno, niti sam bolja od drugih.
Stvar je jednostavna: reći dosta. A kada ćete vi reći dosta? I kome?
