Zavisnik od telefona
Kao i svaka zavisnost, i ova se krije, a mnogo lakše se primećuje kod drugih. Svi govorimo o previše vremena provedenom na mobilnom, ali niko od nas ne priznaje da je na granici zavisnosti. Odlučila sam zato ja da priznam i da analiziram: zašto sam zavisnik od telefona?
Naravno da sam, kao i drugi, povremeno pokušavala da se “ugasim”. Nije uspevalo. Bili su to jadni pokušaji da smanjim vreme provedeno na telefonu i ispunim ga, je li, nečim drugim, korisnijim, ali sve se svodilo na grozničavo čekanje kada će opet doći “vreme za telefon”.
Ako sam odlučila da priznam, neću se pravdati. Neću govoriti kako nije to “baš toliko strašno”, niti ću pisati o drugim, “korisnim” stvarima koje radim. Poenta je u onome što me tera da toliko puta dnevno pogledam telefon - što svi olako nazovemo navikom - ne zapitavši se: šta zaista želimo da vidimo? Za čime tragamo?
Sve dobre vesti koje sam primila poslednjih meseci dobila sam porukom ili mejlom. Bilo koji tračak uzbuđenja, mogućnosti, nade, sve sam to dobila preko telefona. Od poslovnih mogućnosti do manjih ili većih radosti. Najbitnije je ipak sledeće: u maniru deteta, napisaću da u telefonu “žive ljudi”. Poslednjih meseci (ali i ranije naravno) čula sam se mobilnim sa ljudima koje nikada ranije nisam upoznala, a možda nikada uživo i neću. Od njih sam dobila razumevanje kakvo teško nalazim u okolini. Čula sam se sa ljudima koji su daleko, a koji su u sličnoj situaciji kao i ja, pa je to bio možda jedini način da se povežemo. Zbog njihovih reči pomišljala sam “pa nisam jedina” i “sve je to izgleda normalno”. U (samo)izolaciji to je bio izvor razmene, saosećanja, sapatništva, ali i smeha. Naravno da takva komunikacija ima i mnogo mana. Mi smo nekome, i neko je nama na on/off-u, možemo uzeti pauzu kada god to poželimo, i to i radimo, nekad preterujući, zbog čega se druga osoba ponovo oseti nesigurnom, nedovoljno cenjenom, manje vrednom. Takva osećanja javljaju se vrlo suptilno, jer svako ima razumevanja za obaveze drugog čoveka, ali opet, to ne umanjuje sitan bol koji se uvlači u telo i podseća: “nisam dovoljno dobar/a da bih bio/la nekome važan/a”. Kada si nekome važan, uz svo poštovanje vremena i prostora druge osobe, nema tog drastičnog “on/off” efekta. I nema tako radikalnog i nametljivog osećaja da smo sami na svome gotovo svaki put kada se komunikacija prekine.
Pored komunikacije bilo je i mnogo gledanja, naravno. Gledala sam većinom žene, devojke, koje su lepše, bogatije, više kul, žive uzbudljivije živote, i bolje se snalaze u ulozi majke. Nekada je sve to bilo u jednoj osobi, nekada ne. Dovoljno sam ipak stara da to nema toliki uticaj na mene kao pre. Ne dešifrujem na isti način poruke koje primam takvim gledanjem. Znam da postoji mnogo toga iza kulisa, znam da je to samo selekcija odabranih momenata koji najbolje oslikavaju tu osobu, i tako dalje, i tako redom... U poslednje vreme trend je i da se na društvenim mrežama otvoreno govori o problemima, kompleksima, depresiji. Moja “ciljna meta” poslednjih meseci svakako su majke, i u tome sam pronašla mnogo podrške: žene na internetu koje su odlučile da progovore o majčinstvu na način koji nije nimalo lep dale su mi više snage od svih žena u mojoj okolini. Više nade sam dobila od njih, nego od moje majke, koliko god me volela i koliko god imala dobre namere.
Na internetu sam pronašla i grupe ljudi koji poklanjaju stvari, kontinuirano, bez zadrške, bez ustezanja. Svedočila sam velikodušnosti, pristojnosti, čistoj dobroti. A bilo je i takvih ljudi, i takvih stvari koje su posredno činile da se osećam bolje jer bih, potajno i stidno pomislila: “ma dobra sam ja, dobro je meni, čega sve ima”.
Na telefonu je i muzika, uz sve druge izvore gde je mogu slušati. Mogla bih u nedogled da nabrajam šta je ono što tražim i nalazim u telefonu. Mogla bih da ističem dobre stvari koje se često zaboravljaju, dok se neke druge tamne strane interneta i tehnologije uopšte naglašavaju i preko mere. To ipak neće umanjiti činjenicu da je mobilni telefon surovi prijatelj. Ne radi se samo o tome da “život protiče pored nas”. Koji život? Da li je to život koji želimo? Prizor koji želim da vidim neću gledati kroz kameru, osobu sa kojom želim da razovaram nikada neću prekidati gledanjem u telefon, kada uživam u stvarnosti, mobilni mi najverovatnije neće biti u ruci. Ali šta je sa svim onim momentima usamljenosti, izgubljenosti, otuđenosti? Ko će mi pružiti ono što mi daje mobilni? Ko će biti tu? Uživo, pored mene?
Ljudi su se otuđili mnogo pre upotrebe mobilnih telefona. A otuđila sam se i ja. Problem i jeste u tom neprekidnom očekivanju od drugih: zabavi me, oraspoloži me, osnaži me, podrži me, pohvali me, budi tu. Kažu da ono što očekuješ od drugih treba dati sebi. Trenutno, u ovoj fazi života, toliko sam nemoćna da kada bih zagrlila sebe, figurativno i stvarno, želela bih samo što pre da se otrgnem od tog zagrljaja. Uostalom, kome je toliko prijatno da grli sebe? Konektovana na mreži, diskonektovana sam od sebe, i to vrlo malo zavisi od interneta. Treba doći do sebe, i ponuditi sebi ruku, za početak, pa izaći iz tog mraka gde sedimo kao uvređeno dete. Šta je ono što volim, a da je potpuno izvan tog sveta telefona? Volim prirodu, volim grad, volim da posmatram ljude uživo, volim knjige, volim mirise koji bude osećanja, volim... Ima mnogo toga. I to je nešto za početak.
Povezati se sa stvarnošću i povezati se sa sobom mnogo je teži zadatak nego što na prvi pogled može da deluje. Trenutno mi je mobilni surovi prijatelj, posesivan, hladan, ali koji mnogo obećava. Priznajem da idem linijom manjeg otpora. Priznajem da jednu nemoć menjam za drugu, za zavisnost. Priznajem da mi mobilni krade vreme i krade mene od drugih. To je, ipak, jedino što sada mogu, da priznam.
Za početak, osvešćenje. Posle, pitanja. Svaki put kada uzmem telefon u ruke. Šta tražim? Šta želim? Koga tražim? Šta mi treba? A onda, jedan po jedan odgovor. I tapšanje po ramenu za svaki dar koji se pruži sam sebi, bez svetlosti ekrana. Sve dok se ne dođe jednom i do onog famoznog zagrljaja.
Sanja Perić
