„Bez tebe zauvek ću plakati.”
„Ljudi se vole dok su živi”, tako si govorila... U testamentu si izričito tražila malu sahranu u krugu najbližih, iako je na stotine ljudi zbog toga bilo ljuto na tebe jer si ih na stotine dotakla, a nisu stigli da kažu: hvala. I zbogom. I svet je danas na velikom gubitku.
„Bogu se ne moli u crkvi, Katarina, Bog ako je Bog, čuje i kad stanemo pod prozor i sklopimo dlanove, a znaš li koji ljudi su mu najdraži? Bog najviše voli one koji nekad posumnjaju u njega, po tome zna da je njihova vera iskrena.”
Pitala sam te jednom: šta je smisao života? Odgovorila si - da puno čitaš, da imaš prave prijatelje, neki hobi koji te ispunjava, da pomažeš ljudima i da budeš slobodna... Ali to moje pitanje je najzad bilo suvišno. Svako ko te je znao, znao je da ti si taj smisao živela. Svakog dana.
Jednom si spasila život devojke od koje su i lekari bili odustali.
Uvek si branila slabije, za njih se zauzimala. Svakome si govorila šta misliš i nikoga i ničega se nisi plašila.
Pisala si članke u Politici, a kad su te zabranili, pisala si pod pseudonimom!
Svakog dana makar jednoj osobi ulepšaj dan-
Umela si da pročitaš nešto dirljivo u novinama i da plačeš dok mi prepričavaš. Onda bi makazama taj članak isekla i zalepila ga u neku svesku ili okačila na zid sobe. Mrzela si telefonske razgovore -- oni su samo da se dogovoriš oko viđanja ili javiš neku vest -- želela si da zagrliš ljude i gledaš ih u oči. Naučila si me kako se grli tako da se tvoje srce i srce osobe koju grliš dodirnu.
Roditelje si izgubila rano, oca sa četiri, a majku sa 18 godina. Shvatila si da na ovom svetu imaš samo sebe; brinula si o mlađem bratu sasvim sama. „Rado, jedino obrazovanje te može izvući iz siromaštva”, tako je govorila tvoja profesorka u srednjoj školi i ti si onda završila fakultet, što je za ženu u to vreme bila retkost.
Nisi se nikad razvela, tad nije bilo dozvoljeno, ali prvi put kad te je povredio, ošišala si pletenice koje su ti dolazile do kukova i obrijala glavu. Govorila si posle da si bila prva pankerka Dorćola, ali to je bio samo tvoj bunt. Nisu te razumeli, pogrešno su te procenjivali na prvu, ali to te nije brinulo. Na to si i računala, a čim bi progovorili sa tobom, zauvek bi bili promenjeni.
O, kako sam se samo svađala sa tobom! Umela sam svašta da ti kažem, a i ti meni, posle bi došla za mnom, zagrlila me, ponosno poljubila u kosu i rekla: „Obožavam te što si mali inadžija! I uvek mi odgovori, tako treba! Uvek mi se suprotstavi.”
Želela si da imam svoj identitet, želela si da se borim za sebe i da se po svaku cenu izrazim i bila si ponosna na mene zbog toga. Čak i kad se ni malo nisi slagala sa mnom.
Jer ono što mi je bilo važno, bilo je važno i tebi, kada bih, recimo, prepisivala na papir tekstove pesama koje volim i tražila da ih naglas čitamo, ti bi ostavila sve u trenu, sela pored mene i analizirala ih sa mnom.
Zbog tebe sam zavolela knjige. Vodila si me u knjižaru blizu tvog stana, a prodavačice su te obožavale, pa bi nam davale besplatno knjige na čitanje, da ih vratimo u prodavnicu kad završimo. Neke su nam i poklonile! Sve da bi samo nekoliko minuta porazgovarale sa tobom! To je bila tvoja magija.
Volela si vrapce („zato što su borbeni i neustrašivi!”), svako jutro si im izbacivala mrvice od hleba umesto da ih baciš u đubre.
Kada sam se odselila u Irsku, slala si mi pisma svake nedelje, a kad sam se vratila u Beograd, nastavila si da ih šalješ povremeno, iako smo bile udaljene samo pola sata.
Znala si da uživaš u sitnicama, u nekoj pesmi koja te dirne, u biljkama, u zracima sunca. Umela si da me nerviraš insistiranjem da i ja uživam, ja sam uvek bila u nekom svom svetu, s glavom u oblacima i večito u razmišljanjima, a ti kao da si mi govorila „nije tu život! Dođi, ovde je život. Oseti ga!”. Jer, ti ga jesi osećala, nisi imala ništa spektakularno, a živela si kao da jesi, kao da je nešto najspektakularnije. Za tebe je i bilo.
Kada si se razbolela i završila u bolnici, molila si nas da te izvedemo odatle. Rekla si da su ti tu umrli majka i brat i da znaš da ćeš i ti umreti ako ostaneš. Ali kako da te izvedemo? Doktori kažu, imala je moždani udar. Mora da se oporavi. Molila si nas, mesecima, a mi mesecima iz straha da te ne izgubimo nismo smeli to da učinimo. Ti se ničega nisi plašila, čak ni smrti. Izabrala si je kada si uvidela da tvoj život više ne bi bio isti. Ti, koja više ne bi mogla da živiš po svojim željama, po svojim principima i svoj smisao, odabrala si odlazak i jedan poslednji put me naučila važnu lekciju.
Nikada, nikada ti neću to oprostiti. A još više, nikada ti se neću moći dovoljno zahvaliti na svemu.
Nedostaješ svakog dana i tako će biti dok se ponovo ne sretnemo, a sigurna sam da hoćemo, nekad, negde... Znaj, ni ovde nisi nestala - jer TI, to jednostavno ne možeš.
