i to bi dovoljan šlagvort da se približim i uključim u razgovor. Usput, tek da nešto radim s rukama, počeh da prebiram po kamarici Reči i misli.
Žena se podbočila baš pred knjigama i posle mog ljubaznog “Samo malo”, nastavila da drži slovo:
― Nema, kad ti poezija uđe u glavu, ― i tad se okrenu, kao da je za stolom pa mora da se zagleda u lice svakom gostu ponaosob, i pogleda me ― stalno si u oblacima!
― A šta se desilo? ― guknuh.
― Ništa, bila jedna tako, sva na svoju ruku, pisala poeziju, i sad izgubila oba roditelja u šest meseci... i ne zna kud će...
Kakav biografski sažetak! “O kobnim posledicama poezije!”
― Ja sam to stalno govorila ― nastavi podbočena žena ― svi koji pišu i čitaju poeziju su pomalo čvrknuti.
― Potpuno se slažem, ― rekoh, na šta se ona saučesnički nasmeja. Upitah retorički ― Ma ko još danas piše poeziju!
― Ja to znam najbolje: toga se čovek reši sa pubertetom ― klimnu Bilja za tezgom ― i ja sam pisala pesme sa dvadeset godina, kad nisam znala gde mi je glava...
Obe žene su se sad obraćale meni.
― ... ali onda dođu brak, muž, muževljevi roditelji, deca, ljubavnik... stvarnost... Dočekaš se na noge i nema više poezije...
To je, dakle, poezija. Moraću ovo da citiram kad mi neki novinar zatraži kratku definiciju.
― A gde je bolje, Biljo? ― odjednom se usudih da upitam ― Je li bolje na nogama ili sa poezijom, u oblacima?
Bilja se iščvrlji, pogleda me sa poluosmehom, kao da hoće da kaže da takvo pitanje ona sebi više odavno ne postavlja.
Zaista ― kakav glupav, anahron, tragikomičan prizor koji je zaslužio svaki podsmeh: pesnik koji je prešišao petnaest godina!
Trenutak ranije, na hrpici tankih knjiga naiđem i na svoj Jeretički dativ. Ležao je na vrhu kamare u paketu s knjigama Ranka Pavlovića i Nadije Rebronje koje su se pojavile u istom kolu. Celo kolo je bilo blago zagovnano.
Otvorim brže-bolje da potražim posvetu: avaj, prva stranica prazna! Mora da ih je neko drpio s Poveljinog štanda na Sajmu. Ili neko od onih staraca u bakandžama koji posle promocije mole za besplatni primerak.
― Koliko su?
Prodavačica je odjednom prestala da gleda kroz mene. Sto. Daj bože, pomislih, da je neko na prodaji moje intelektualne svojine zaradio i dvadeset dinara ― kada ja nisam. Klimnuh i zahvalih se: znam da ću sutra, ako me bude uhvatilo pijačno ludilo, izmuvati sve tri za sto.
Ovakav susret sa svojom knjigom sigurno nisam zamišljao kad sam prvi put otišao na Zemunski buvljak. Sad kad sam zaista nabasao na nju, samo sam rekao “pih, stotka!”
Jesam li postao previše otuđen ― površan ― ili ne daj bože, profesionalac?
― Hajde da u to ime ― rekoh Bilji i koleginici ― uzmem jednu nepoetsku lektiru.
Prevrnuh kamaru treći put i izvukoh Bunjinovog Gospodina iz San Franciska.
Dočekaše me osmesi uvažavanja. Kad pružih pedeseticu, samo što me ne presretoše ovacije.
Osetih se nelagodno: kao čovek koji stoji na svojim nogama.
