#prodajasadnica

[rasadnik-kalem-konjuh]

Rogač šljive

Veb sajt: www.kalemkonjuh.rs

Zaraženi plodići se deformišu, postaju bledozeleni, dobijaju nepravilan oblik, izdužuju se i krive, podsećaju na plod rogača 

Pojedinih godina, naročito kada u precvetavanju zahladni i okiša, šljivi veliku štetu može da nanese gljiva Taphrina pruni, prouzrokovač bolesti zvane rogač šljive.

Parazit se razvija na plodovima, ređe na letorastima. Prvi simptomi se uočavaju neposredno nakon precvetavanja. Zaraženi plodići se deformišu, postaju bledozeleni, dobijaju nepravilan oblik, izdužuju se i krive, podsećaju na plod rogača (otuda i ime bolesti).

Oboleli plodovi se brže razvijaju od zdravih, unutrašnjost im je sunđerasta, ne formira se koštica, a mogu biti dva do tri puta krupniji od zdravih. Krajem proleća takve plodove prekrije sivasta prevlaka, koja prerasta u nekroze. Vremenom plodovi pocrne i otpadnu. Gljiva nikada na zaražava listove.

Zaštita od ove bolesti počinje prskanjem nakon opadanja lišća a nastavlja se do pred otvaranje pupoljaka, u februaru ili martu. Koriste se preparati na bazi bakra koji uništavaju spore gljive, koje su prezimile na grančicama. Sledeće prskanje je u precvetavanju, kada otpadnu dve trećine kruničnih listića. U tom periodu šljiva je i najosetljivija na tafrinu. Delotvorni su fungicidi na bazi hlortalonila, kaptana i sličnih aktivnih materija.

Dobar efekat na smanjenje infekcionog potencijala za narednu vegetaciju ima uklanjanje i uništavanje zaraženih plodova sve do berbe.

S. Malinović

[rasadnik-kalem-konjuh]

ZAŠTITA DUNJE OD BOLESTI I ŠTETOČINA

Veb sajt: www.kalemkonjuh.rs

BOLESTI DUNJE

Dunju napada više bolesti iz grupe mikoza i bakterioza. Najčešće su: monilija (trulež plodova), pegavost lišća, pepelnica dunje, posmeđivanje lišća i bakterijska plamenjača.

Monilija (trulež plodova)

Ovu bolest izaziva gljiva Sclerotinia cydoniae, Monillia neans.

Parazit se u proleće razvija na mladom lišću, odakle ga insekti (najviše pče1e) prenose na tučkove cveta i tako zarazi mlad plod, koji se ubrzo sasuši i mumificira. Ovako sasušeni (mumificirani) plodovi ostaju na granama vrlo dugo, najčešće sa po 1-2 suva lista.

Sa ovih mumificiranih plodova u toku leta zaraza se prenosi na razvijene plodove, koji počinju da trule. Trulež se naročito brzo razvija na ozleđenim mestima, bilo zbog uboda insekata ili nekog mehaničkog oštećenja. Zaraženi plodovi dobijaju mrkocrnu boju i počinju postepeno da se suše. Oko mesta zaraze javljaju se pepeljaste gomilice od konidija, koje su više-manje pravilno raspoređene u obliku koncentričnih krugova. Bolest često sa zaraženih plodova prelazi i na rodne grančice.

Mere suzbijanja: Najefikasniji način suzbijanja ove bolesti je preventivno prskanje.

Pored prskanja u jesen je potrebno pokupiti zaraženo lišće, vrhove gran-čica, mumificirane i trule plodove, spaliti ih ili duboko zakopati.

Pegavost lišća dunje

Ovu bolest izaziva gljiva Mycosphaerella cydoniae, koja na lišću prou-zrokuje okruglaste sivkaste pege, oivičene zonom tamnije boje. Ovako obo¬lelo lišće otpada pre vremena, što znatno smanjuje ukupnu asimilacionu po¬vršinu.

Takođe napada i mlade plodove, koji se ubrzo suše.

Mere suzbijanja: Prskanjem određenim preparatima i sakupljanjem i spaljivanjem obolelog lišća i plodova.

Pepelnica dunje

Ovu bolest izaziva gljiva Podosphaera oxyacantha. Napada mladare i lišće stvarajući na njima sivkastu prevlaku, koja se lako otire. U toj prevlaci se kasnije javljaju mlada telašca, koja na Iišću i mladarima ostavljaju os etne tragove, zbog čega se lišće u većini slučaj eva suši. Gljivice prezimljavaju u otpalom lišću.

Mere suzbijanja: Zaražene mladare treba saseći i spaliti, kao i sasušeno - zaraženo lišće. Preventivno dunju treba pred cvetanje i posle precvetavanja prskati odgovarajućim hemijskim sredstvima.

Bakterijska plamen jača (Erwinia amylovora Burill.)

Bakterijsku plamenjaču jabučastog voća (jabuka, kruška, dunja i mušmula) izaziva parazitska bakterija Erwinia amylovora Burill. Bolest potiče iz Severne Amerike, gde je zbog ogromnih šteta koje je pričinila u nekim oblastima SAD-a i Kanade, bilo napušteno gajenje dunje i jabuke. U Evropi je nije bilo sve do 1957. godine, kada je otkrivena u Engleskoj. Od tada se naglo proširila u mnoge zemlje sveta (Danska, Poljska, Holandija, Belgija, Nemačka, Francuska, Turska, Kipar, Kina, Koreja, Vijetnam, Meksiko i Novi Zeland). Nažalost, 1990. godine otkrivena je i u našoj zemlji (Panić, Arsenijević, 1996).

Parazit napada sve delove dunje: najpre cvetove i lišće, a zatim letoraste i mlade plodove, a nisu pošteđeni ni deblje grane, deblo pa čak i kora. Simptomi bolesti su vrlo karakteristični, te se lako uočavaju.

U proleće, 2-3 nedelje posle cvetanja, cvetovi najpre postaju mrki, a potom postaju crni i suše se. Obolelo i osušeno lišće ne otpada, već ostaje na granama. Slično se ponašaju i oboleli letorasti. Prvo venu, dobijaju mrku a zatim crnu boju i izgledaju kao da su zahvaćeni plamenom. Otuda i naziv plamenjača. Parazit prelazi na debele grane i plodove. Mladi oboleli plodovi pocrne, smežuravaju se i ne otpadaju sa grana.

Na zaraženoj grani prve promene se vide na kori na kojoj se uočava¬ju površine mrke boje, koje postaju mekše, nabubrele, nabrane i ispucale. Oboleli delovi se suše i ljušte. Na njima se kao vrlo karakterističan simptom javlja pastirski štap i kapljice bakterijskog eksudata, u kom obliku bakterije prezimlj avaju.

U rano proleće s kretanjem sokova aktivira se i bakterija, koja zahvata sve veće delove biljnog tkiva, a često i celu voćku. Parazit se brzo raznosi posredstvom bakterijskog eksudata i uz pomoć insekata (pčele, ose, mravi, bumbari i dr.) i čoveka (prilikom rezidbe) na razne delove dunje. U biljna tki¬va prodire kroz stomine otvore lišća i mladih plodova, kroz lenticele grana, kroz otvore nektar skih žlezda cveta, kao i kroz povrede i rane.

Širenje bolesti pospešuje vlažno i toplo vreme.

Mere suzbijanja: Ova bakterija za sada se ne može suzbijati hemijskim merama borbe jer ne postoje efikasni baktericidi. Da bi se usporilo i sprečilo dalje širenje bolesti potrebno je uvesti stalnu kontrolu plantaža dunje, kruške i jabuke, rasadnika i zabraniti svaki uvoz obolelih sadnica kao i distribuciju sadnica i podloga sumnjivog porekla.

U voćnjacima, naročito zaraženim, veoma je važno da se suzbijaju svi štetni insekti, jer su ujedno i prenosioci (vektori) bakterijske plamenjače.

Ako se zaraza pojavila, širenje zaraze se može suzbiti i zaustaviti sa¬mo energičnim i higijenski ispravnim uklanjanjem obolelih grana i njihovim spaljivanjem.

Međutim, uvek treba imati na umu da u područjima gde se pojavila, Erwinia amylovora ostaje trajno prisutna i uvek može napasti iznenada i neočekivano. To praktično znači da voćari moraju stalno sprovoditi higi¬jenske mere u voćnjaku i da u svakom trenutku moraju biti spremni da trenutno intervenišu i suzbiju njeno širenje. Ove higijenske mere zaštite su veoma bitne, jer se bakterijska plamenjača ne može suzbiti hemijskim sredstvima zaštite.

Zaraza se najpre javlja na jednoj grani, sa svojim tipičnim simptomima.

U zavisnosti od uslova (meteoroloških i dr.) ona se može širiti brže ili sporije.

Zadatak voćara je da zaražene grane energično ukloni i spali. Uklanja¬nje obolelih grana se vrši rezidbom najmanje 30 cm ispod obolelog mesta (ako su grane tanje), odnosno 50-100 cm kod debljih grana. Ako su obolele grane celom dužinom do provodnice, potrebno je izvaditi i uništiti celo stablo (bez obzira koliko je rodilo i šta se time gubi).

Zaražene grane koje se uklanjaju treba odmah po odsecanju stavljati u traktorsku prikolicu i odvoziti na određeno mesto van voćnjaka, na spaljivanje. Odsečene obolele grane nikako se ne smeju bacati na zemlju, pa zatim sakupljati, jer se tako zaraza brže širi. Takođe, mora se voditi računa da prilikom rezidbe ne dolazi do otpadanja sasušenih listova, jer se i na taj način zaraza brže širi.

Pri izvođenju ovih operacija korisno je da radnici nose zaštitnu odeću od plastičnih materija, koja se kasnije kao i prikolica i alat za rezidbu lako dezinfikuje.

U zaraženim voćnjacima, pre početka zimske rezidbe, potrebno je prvo ukloniti sve zaražene grane, a potom obavljati redovnu rezidbu.

U rezidbi između stabala mora da postoji jasna granica kada je reč o upotrebi makaza. Makaze se moraju dezinfikovati posle svakog orezanog stabla, a pri Uklanjanju zaraženih grana i posle svake odsečene grane. Za dezinfekciju alata može se koristiti 10% natrijum/hipohlorat ili neko drugo dezinfekciono sredstvo.

Posle obavljene zimske rezidbe, u periodu do faze "mišjih ušiju" neophodno je izvršiti preventivno prskanje nekim baktericidom (bakarni preparati kombinovan i sa 1% mineralnim uljem ili statner). Takođe je neophodno pravilno dezinfikovati i sve veće rane posle uklanjanja zaraženih grana, tako što se naprskaju ili preliju dezinfekcionim sredstvom, bez dodirivanja i trljanja po njima.

Zaražene voćnjake, posle ovih tretmana treba kontinuirano pratiti. Ukoliko se pravilno, energično i redovno izvode sve ove higijenske mere zaštite, bakterijsku plamenjaču nećemo uništiti, ali ćemo znatno ublažiti štetne posledice njenog prisustva.

ŠTETOČINE DUNJE

Dunju napada veći broj štetočina, a kao najopasnije su sledeće:

Breskvin smotovac (Lasperyesia molesta)

Ova štetočina napada plodove dunje tokom celog leta do pozne jeseni, izazivajući crvljivost i otpadanje plodova i do 80%. U mesu ploda dunje razvija se veći broj gusenica (često i više od 10), koje za razliku od jabukinog smotovca ne ulaze u semenu kućicu, već u mesu prave velike šupljine ispunjene crvotočinom (izmetom). Izlazni otvori su uski, ali pored toga kroz njih u plod prodiru prouzrokovači truleži plodova (Sclerotinia cydoniae). Ova štetočina ima 3-4 generacije, što može izazvati velike štete na du-nji. Napad je jači ukoliko se u blizini gaji breskva.

Mere suzbijanja: Breskvin smotovac dunje suzbija se prskanjem krajem maja i polovinom juna (dva prskanja) i polovinom jula i početkom avgusta (dva prskanja). Nekih godina je potrebno izvesti još 1-2 dopunska prskanja.

Jabukin smotovac (Lasperyesia pomonella) Ova štetočina napada plodove dunje i izaziva njihovu crvljivost, slično kao i breskvin smotovac, ali u predelu semene kućice, sa znatno širim izlaznim otvorima. Kroz ove otvore prodire i dalje se širi gljiva Monillia sp. koja izaziva trulež plodova. Smotovac se javlja u dve generacije: prva krajem maja i početkom juna, a druga polovinom jula i početkom avgusta.

Mere suzbijanja: Najefikasnija mera borbe protiv ove štetočine je prska¬nje dunje preparatima radi uništavanja gusenica pre nego što se ubuše u plod.

Zelena lisna vaš (Aphis pomi de Geer)

Ova vaš napada uglavnom mlada stabla dunje. Javlja se svake godine u brojnim kolonijama. Štetu pričinjavaju na taj način što sišući sokove iz lišća i mladara prouzrokuju kovrčanje lišća a mladari prestaju da rastu. Prezimljava u vidu jaja, iz kojih se rano u proleće, s kretanjem pupoljaka, ispile mlade vaši, koje napadaju tek izbile listiće, sišući sokove. Ove vaši u toku vegetacije razviju 8-10 generacija, a mogu biti krilate i bez krila. Krilate vaši preleću na druga stabla i šire zarazu. U jesen, ženke obe vrste vaši snesu 1-5 jaja, koja prezimljavaju i tako se nastavlja ciklus razvića

Mere suzbijanja: Suzbija se zimskim i letnjim prskanjem.

PROGRAM ZAŠTITE DUNJE

Za uspešnu i kvalitetnu zaštitu dunje potrebno je obaviti 6-8 prskanja, zavisno od vremenskih uslova u tekućoj vegetaciji

Prof. dr Evica Mratinić

[rasadnik-kalem-konjuh]

KIVI - Sve o uzgajanju kivija i sadnji

Veb sajt: www.kalemkonjuh.rs/sadnice_kivija.html

Kivi (aktinidija) je višegodišnja listopadna biljka puzavica, dugih letorasta na kojim su spiralno raspoređeni veliki tamnozeleni listovi. Izgledom je slična vinovoj lozi. Relativno je mlada voćna vrsta. Počela se gajiti u Novom Zelandu pre 50-ak godina, pre 20-ak u Francuskoj, a nakon toga u Italiji i Grčkoj. U Srbiji seuglavnom gaji na okućnicama. Podaci ukazuju da u intenzivnim zasadima ova voćna vrsta u punom donosi oko 20 t/ha. 

Agroekološki uslovi za gajenje kivija

Temperatura

Tokom zime, u periodu zimskog mirovanja, on može kraće vreme podneti i temperaturu od -10 °C. Ali s početkom vege­tacije otpornost na hladnoću naglo pada, pa temperature od -1,5°C za vrlo kratko vreme mogu prouzrokovati štete. Mladi izdanci u proleće vrlo su osetljivi na hladnoću, pa kasni prolećni mrazevi nanose pri­lične štete. Neobrani plod može takođe stradati od jesenjeg ili ranog zimskog mraza.

Voda

Kivi traži mnogo vlage tokom sezone rasta, pa je nužno na­vodnjavanje u područjima s neravnomernim raspore­dom padavina uz nisku relativnu vlagu vazduha i visoke letnje temperature.

Zemljište

Zemljište mora biti dobro drenirano, neutralne reakcije. Za gajenje su nepo­godna teška zemljišta, koja nisu ocedita ili pak imaju povišen pH i visoki sadržaj aktivnog kreča. Budući da se koren kivija uglavnom rasprostire plitko, u dubini ukorenjavanja zemljište treba biti dobro obezbeđeno hranivima.

Izbor položaja za podizanje zasada kivija

Mladi nežni izdanci naročito su osetljivi na vetar, zato kivi treba saditi na položajima zaštićenim od vetra ili se podžu vetrozaštitni pojasevi.

Priprema zemljišta za sadnju kivija

Na predviđenom terenu potrebno je prethodno istražiti hemijsko-fizička svojstva zemljišta na osnovu kojih se utvrđuju potrebni meliorativni zahvati i đubrenje. Teren se mora očistiti i poravnati kao i rigolovati. Predviđene količine mineralnih đubriva potrebno je ravnomerno rasuti po celoj površini, a potom je uzorati na dubinu 40 cm. U zasadu kivija obavezno je postavljanje odgovarajuće arma­ture pre sadnje ili nakon završene sadnje u prvoj godini.

Izbor podloga kivija

Kivi se najčešće razmnožava ukorenjavanjem zrelih i zelenih reznica. U proizvodnji postoji i kivi proizveden kalemljenjem na sejanacu. U nekim zemljama proizvodnja kalemljenjem sadnica kivija zauzima važnije mesto nego proizvodnja ukorenjenim reznicama. Kao podloga za proizvodnju kalemljenjem služi sejanac gajenih sorata kivija. Rasadnici služe se najčešće sejanacom sorte Bruno. U sadnji se može koristiti bilo koja sadnica prema načinu proizvodnje, a jedini uslov je njen dostignut razvoj (kvalitet).

Izbor sorata kivija

Kivi je na našim prostorima nova kultura, a može se reći da je nova u intenzivnom gajenju i u svetskim merilima. U proizvodne zasade uvedene su sorte »ženskog cveta« i 2 sorte »muškog« cveta. U svetu se u eksperimentalnim zasadima, a negde i u proiz­vodnji, osim tih gaje i neke novije sorte. Uglavnom su to mutacije sorte Hayward.

Izbor uzgojnog oblika kivija

Dvostruka pergola (T-sistem) - Uzgojni oblik koji se najčešće primenjuje u zasadima kivija. Pre početka oblikovanja uzgojnog oblika, potrebno je postaviti armaturu koja se sastoji od T-stubova i tri reda pocinkovane žice. Sadnica se nakon sadnje prikraćuje na dva pupoljka, iz kojih će po­četkom vegetacije izbiti dva letorasta, od kojih gornji usmeravamo uz pomoć potpore, a drugu prekratimo na 20 - 30 cm visine. Prekraćen letorast neko vreme služi kao rezerva glavnom. Kad više ne postoji opasnost od loma glavnog mladara, potpuno se ukloni pomoćni izdanak. Pergolu oblikujemo na visini 190 - 200 cm, pa do kao i visine uzgajamo glavnu mladar. Uz dobru agrotehniku u prvoj godini do kao i visine dobijemo prav i jak mladar. Sadnja zasada prema tom sistemu gajenja obavlja se na razmaku od 3,5 - 4,5 m, a između redova i 5 m u redu.

Vreme i tehnika sadnje kivija

Sadnja kivija obavlja se tokom zime ili početkom proleća pa se preporučuje priprema terena u leto odnosno u jesen prethodne godine, a meliorativnu đubrenje i duboko oranje pre sadnje. Sadnji zasada kivija prethodi kolčenje redova i sadnih mesta. Zatim se kopaju jamići toliko duboki i široki da se u njih nesmetano može postaviti sadnica i malo stajskog đubriva.

Održavanje zasada kivija

Budući da je kivi biljka koja se plitko ukorenjuje, u zasadima se ne primenjuje česta obrada zemljišta. Ako se primenjuje obrada zemljišta, ona mora biti što plića, tek tolika da omogući nadzor nad razvojem ko­rova i čuvanje vlage u zemljištu, pazeći da se ne ošteti korenje. Na težim zemljištima kivi daje najbolje rezultate kad se zemljište stalno drži i neguje zatravljeno. Kivi, kao povijuša, sklon je namotavanju oko naslona, da bi se to izbeglo, u prvoj godini mora se izvesti nekoliko pinciranja (obično 3) glavne letorasti. Pinciranje se izvodi otprilike svakih 60 cm, odnosno kad se letorast u svom vršnom delu počinje naglo uvijati pa na nekoliko centi­metara imamo 3 - 4 uvijanja. Pinciranjem se taj deo ukloni, a iz vršnog pupoljka će se nakon nekoliko dana pojaviti novi izboj. Tim zahvatom na kraju godine dobije se ravna i dovoljno jak letorast kao osnova budućeg debla.

Rezidba kivija

Postoje dve vrste pupoljaka: mešoviti pupoljci koji daju vegetativne i generativne organe pa vegetativni pupoljci daju samo vegetativne organe. Dakle, kivi donosi rod na izdancima iz mešovitih pupoljaka, a iz vegetativnih pupoljaka pojav­ljuju se izdanci na kojima nema cveta, pa ni roda. Zimska rezidba obavlja se u vreme mirovanja, u našim uslovima u januaru ili februaru. Najpovoljnije vreme rezidbe je 20 - 30 dana pre početka vegetacije. Osnovna svrha rezidbe je ostavljanje najpo­voljnijeg broja jednogodišnjeg rodnog izdanaka i nerodnog izdanaka kao i onog kojim će se izvesti zamena glavne produžnice. Broj ostavljenih pupoljaka zavisi od sorti. Zelenom (letnjom) rezidbom nastoji se odstraniti 70 - 80 % od ukupne mase koja se reže tokom jedne godine. Letnja rezidba ima za cilj provretravanje krošnje kako bi se omogućilo prodiranje sunčevih zraka do letorasta. Tokom jedne godine obično se izvode tri zelene rezidbe. Prva se izvodi u aprilu ili maju, druga nakon cvetanja, pre intezivnog rasta ploda, a treća rezidba obavlja se početkom avgusta ili ranije.

Navodnjavanje kivija

Kivi je biljka koja ne podnosi sušu. U zasadima se primenjuje sistem navodnjavanja »kap po kap«. U prvoj godini do­voljna je jedna kapaljka po biljci. U drugoj godini doda se još jedna izlazna cevčica s kapaljkom, a u kasnijim godinama, ako je po­trebno, dodaju se još dve. Drugi često preporučivani načini navod­njavanja su rasprskivanje iznad krošnje (kišenje) i primena rasprskivača na visini 60 cm iznad zemljišta.

Đubrenje kivija

Za prve dve godine preporučuje se svaku biljku u zasadu đubriti individualno azotnim đubrivom pre­ma načelu - manje, a češće. Prve godine 30 g uree razdeli se u 3 - 4 puta i primeni na 1 - 2 m2 oko sad­nice tokom vegetacije (ako se zasad navodnjava, onda od marta ili aprila do avgusta). Druge godine udvostruči se đubrena površina i količina đubriva. Treće godine već se može đubriti cela površina, i to u dva obroka (npr. 25 kg/1000 m2 uree u martu, zatim 12 kg/1000 m2 uree u maju). Za aplikaciju su pogodni uređaji kojima se mogu uneti i primeniti đubriva pomoću sistema za navodnjavanje.

Berba kivija

Plodove kivija treba brati kada dostignu fiziološku zrelost. Dosta je teško odrediti vreme berbe jer se na plodu s spoljne strane ne događaju promene kao kod kod drugih voćnih vrsta. Optimalno vreme berbe je od kraja oktobra i u prvim danima novembra. Plodovi se beru u drvene sanduke (gajbe) i čuvaju u kontrolisanim uslovima (hladnjačama).

Izvor: I. Krpina; Voćarstvo; 2004.

[rasadnik-kalem-konjuh]

SMOKVA - Sve o uzgajanju smokve i sadnji

Veb sajt: www.kalemkonjuh.rs/sadnice_smokve.html

Smokva je jedna od najstarijih kultiviranih voćnih vrsta na svetu i pripada porodici dudova (Moraceae). Prema pronađenim fosilnim ostacima, zaključeno je da se smokva gaila mnogo pre pšenice i ječma i time predstavlja prvi primer organizovane poljoprivredne proizvodnje. Potiče iz Male Azije, između istočne Turske i severne Indije. Životni vek stabla kreće se od 50 do 70 godina. 

Ekološki uslovi za gajenje smokve

Temperatura

Smokva je toploljubiva (termofilna) voćna vrsta. Otpornost smokvinih stabala na hladnoću u većoj meri zavisi od zrelosti njenog drveta. Tokom mirovanja vegetacije može izdržati temperature od -15 °C iako ne podnosi duže vreme temperaturu ispod -10 °C. Uz navodnjavanje i temperaturu od 35 °C smokva daje izvrsne proizvodne rezultate s visokim kvalitetom plodova. Starije, dozrele grane smokave sadrže manje vode (dehidrirani su, pa ne može doći do pojave leda u ćelijama). Bogate su smolom i skrobom, sastojcima koji predstavljaju odličnu zaštitu od mraza.

Voda

Smokve rastu na nepristupačnim, krševitim položajima gde plodonose bez ikakve ljudske brige, no to ne znači da joj se ne mora osigurati dovoljna količina vode u pojedinim fazama vegetacije. Za gajenje smokava potrebno je oko 800 mm padavina godišnje. Budući da ima vrlo dobro razvijen korenov sistem, relativno dobro podnosi sušu i gajenje na nekultivisanim terenima. U potrazi za vodom koren se prilagođava strukturi zemljišta i matičnom supstratu, prodirući čak i kroz pukotine stena. Ipak, u savremenim zasadima s ugrađenim sistemom kap po kap korenov sistem se razvija u plitkom sloju zemljišta iz razloga što tamo nalazi dovoljne količine vode.

Zemljište

Smokva zahteva plodna, rastresita i lakša zemljišta. Dobro se adaptira (prilagođava) na različite tipove zemljišta zbog tolerantnosti na sušu, zaslanjenost, hlorozu (žutilu pri nedostatku gvožđa) i aktivni kalcijum. Naročito dobro joj odgovaraju aluvijalna zemljišta, dolomit, krečna zemljišta i crvenice. Optimalna vrednost pH se kreće između 6 i 7, 8.

Priprema zemljišta za sadnju

Priprema zemljišta sastoji se od ravnanja terena, uklanjanja suvišnog kamenja i panjeva, duboke obrade i osnovnnog (meliorativnog) đubrenja. Cilj je poboljšanje plodnost zemljišta sve do dubine širenja korena budućih sadnica. Sledi razmeravanje parcela, između njih putne mreže, pa zatim redova i obeležavanje sadnih mesta u redu. Zatim se kopaju jamići za sadnju dubine 40 cm i širine 50 cm na rigolovanom zemljištu. Ukoliko se radi o zemljištu koje nije duboko orano, onda su dimenzije sadnih rupa nešto veće. Pri izbacivanju zemlje iz jame, potrebno je pripaziti da se ne pomješaju oranični, površinski sloj i dublji sloj (mrtvica), jer se trebaju vratiti a da ne zamjene položaj u profilu. Pre podizanja smokvinih zasada, u više navrata, tokom tri godine, treba sprovesti kalcifikaciju i to unošenjem kreča u zemljište u količini od 2-3 t/ha.

Razmnožavanje

Smokva se može razmnožavati na tri osnovna načina:

Reznicama - odrvenele reznice uzimaju se s matičnih stabala od sredine januara do početka februara. Dužine su 20-ak cm i nije presudno da im se ostavi i vršni pupoljak. Čuvaju se u vlažnom pesku, u trapovima u kojima se temperatura kreće oko 5 °C. Ostaju tako do proleća kada se ožiljavaju i premeštaju u kontejnere ispunjene komercijalnim supstratom ili kvalitetnim plodnim zemljištem, gde se ostavljaju godinu dana kako bi se što bolje razvile do vremena sadnje na stalno mesto.

Kalemljenjem - kod smokve se obično primenjuje okuliranje (na budni i spavajući pupoljak) i kalemljenje u rascep.

Semenkama - sejanci su obično neujednačeni po porastu, rodnosti, kvalitetu plodova, razvijenosti korenovog sistema i sl. Imaju duži nerodni stadijum, pa vrlo kasno daju rod (tek za 8-10 godina).

Izbor sorata

Prema boji plodova razlikuju se tri grupe: zeleno-žuti plodovi, ljubičasti i purpurno crni. U gajenju je proširen velik broj sorata smokava koje se međusobno razlikuju po kvalitetu plodova i čitavom nizu osobina važnim za preradu (Miljković, 1991.). Uočeno je različito reagovanje pojedinih sorata na ekološke uslove, zato se prešlo izboru sortimenta za svaki proizvodni region.

Izbor uzgojnog oblika

Smokva u slobodnom gajenju teži piramidalnoj kao i manje-više raširenoj formi krošnje. U gajenju smokve koriste se prostorni uzgojni oblici kod kojih su grane raspoređene u svim pravcima. Najčešći uzgojni oblici su piramida i vaza.

Vreme i tehnika sadnje

Pre sadnje, sadnicama se skrati korenje. Koren kratko namoči u posudi sa smesom ilovače i goveđeg stajnjaka. Na tako pripremljenu i postavljenu sadnicu stavlja se sloj zemljišta koji pokrije koren i nagazi na način da ne ostane većih vazdušnih šupljina, vodeći računa da sadnica bude postavljena na dubinu do koje je bila i u rasadniku. Na sloj zemljišta iznad korenja dolazi đubrivo, a na nega preostali deo zemljišta. Đubrivo ne sme doći u direktni kontakt s korenovim žilicama. Nakon obavljene sadnje zaliva se činije (uzdignuta brazda u obliku kruga oko sadnice), koje se oblikuju nakon površinskog zatrpavanja sadnih jama. Razmak sadnje, odnosno gustina sklopa, zavisi od bujnosti sorte i podloge, uzgojnog oblika i plodnosti zemljišta. Optimalan razmak između redova je 6 m, a u redu između sadnica 4-5 m.

Održavanje zasada

Nakon sadnje, sadnica se prekraćuje s ciljem formiranja određenog uzgojnog oblika, a kada stablo pređe u reproduktivno doba, svake sledeće godine orezuje se u cilju održavanja kondicije stabla i osiguranja visokog prinosa. Najčešće se izvodi kombinacija zimske i letnje rezidbe. Vrste rezidbe kod smokve su: proređivanje (uklanjanje izdanaka do osnove), prekraćivanje (skraćivanje dužine izdanaka) i savijanje (dovođenje izdanaka u odgovarajući ugao razgranjenja u odnosu na osnovnu granu). U uslovima navodnjavanja za rane sorte rezidba se obavlja posle berbe, a kod kasnih sorata u maju.

Pri prvom đubrenju, tokom jeseni (ili odmah nakon berbe) u zemljište se unosi kompleksno đubrivo NPK s malo azota, a više fosfora i kalijuma. Unosi se i stajsko đubrivo ali svake treće godine. Pri drugom đubrenju, u rano proleće, đubrenje se izvodi s UREOM 46%, dok se u trećem unosi KAN 27%.

Đubrenje

Meliorativnom đubrenjem unosi se stajsko đubrivo tokom rigolovanja i to u količini od 40-50 t/ha. Na siromašnim zemljištima unosi se 600 kg/ha fosfora i 700 kg/ha kalijuma (2300 kg/ha NPK 5:20:30), dok se na srednje i dobro obezbeđenim zemljištima s hranivima spomenute količine đubriva smanjuju. Naime, mala količina azota potrebna je iz razloga što pospešuje rad bakterija koje vrše mineralizaciju zaoranih biljnih ostataka. Tokom jeseni đubrenjem se unosi organsko, odnosno stajsko đubrivo.

Navodnjavanje

Nedostatak vode uzrokuje pucanje plodova kao i razvoj gljivičnih oboljenja. U novije vreme za zalivanje smokvinih zasada koristi se sistem kap po kap. Sistem je ekonomičan jer je jeftin, voda ne otiče s površine, isparava u neznatnim količinama, ne narušava se struktura zemljišta, ne stvaraju se uslovi za nastanak pokorice i snabdeva se samo zona oko smokvinog korena. Negativne strane su u pogledu začepljenja kapaljki, oštećenja koja čine glodari i sunce jer su cevi načinjene od polietilena.

Berba

Iako stabla smokve rano rode, s privrednog gledišta značajan rod možemo očekivati tek između 5. i 7. godine njihovog gajenja. Najveći deo ubranih plodova konzumira se u svežem stanju. Berba se obavlja od juna do oktobra i to u nekoliko navrata zbog neravnomernog dozrevanja plodova. Plodovi se beru s peteljkom i nemaju sposobnost dozrevanja nakon branja. Berba se obavlja u rukavicama kako bi se sprečio kontakt ruke sa smokvinim mlekom (beli sok u peteljkama plodova i listova) koje iritira kožu. Najbolje je brati u ranim jutarnjim satima kada nema rose.

Smokve se slažu u plitke gajbe u kojima se nalaze ulošci s mestima za svaki plod odvojeno, tako da se onemogući njihovo dodirivanje, a time i kvarenje. Čuvaju se u hladnjačama na temperaturi od 0-4 °C i relativnoj vlažnosti vazduha od 85 %. U takvim uslovima uspešno se mogu očuvati 15-21 dan.

Plodovi smokava koji će biti korišteni za sušenje moraju biti potpuno zreli jer tada sardže najveću količinu šećera. Mogu se sušiti na suncu ili u sušarama. Pre sušenja smokve se sumporišu da bi se sprečila pojava plesni, gljivica, bakterija i larvi muva ili se uranjaju u morsku vodu.

Izvor: Doc.dr.D. Vego, Doc.dr.I. Ostojić, N. Rotim, dipl.ing; Smokva; Mostar, 2008