#progonstvo

[pleatonitum]

Žigosana,svjedočanstvo progonjene kršćanke

Igrani film o progonstvu jedne kršćanske. Pogledajte obavezno.

View On WordPress

[zapisionevremenu]

Зашто не волим снег

(Или: Да ли је Улица Симеле Шолаје постала једносмерна?)

Српска је група Смак, осамдесетих година певала о томе зашто не воле снег. О белој ноћи, јеку и развејаном гласу, смрзнутом болу, снежном храму, јецању, леденоме сјају и белом шуму и крају:

Бели се кроз ноћ моја снежна лаж као будан сан диже леден рај бели шум и крај

Својим су препознатљивим гласовима, понављали рефрен: Зашто не волим снег, зашто не волим снег... и ушли у легенду југословенског рок-енд-рола. Онако без плана. Једноставно отпевали и направили хит.

За разлику од њих, ја волим снег. И кад пада, и кад покрије брег, и кад не пада, кад га ишчекујем, гледам у небеса и чекам. Снег се може и чекати. И кад га нема, ја га волим. Неко се и нешто може волети, и онда кад га нема или када није ту. Зашто не? Волим шкрипу снега, провлачење испод завејаног дрвећа, шкрипу целца, шушкање прашинастог хладног снега, лепљење мокрог снега  на обућу, грудвање и гутање пахуљица док падају, заслепљеност која ме обузима док гледам у снег који пада... све то волим и недам да ми то неко одузме. То је моје! И тачка.

Да би себи за живота направили споменик или да би добили неко признање, награду, медаљу, а да нисте много шта урадили, најбоље је написати монографију о свом месту рођења. Назвати је мало патетично (чиме се број проданих монографија астрономски повећава) на пример: Мој најлепши град, а наслов направити тако да се у првоме реду појави име града, а у другом реду, као са малом паузом постави реченица Мој најлепши град. Тиме се монографији додаје блистави сјај, који ће омогућити општинским службеницима, велику количину ваше монографије, коју ће сваком приликом поклањати гостима, привредним субјектима (шта ли му је то?), разноразним криминалцима, силоватељима, и утајивачима пореза, који због субвенције локалног фудбалског клуба, важе за значајне мецене у сваком мањем граду.

Како ја сигурно нећу написати монографију о некоме граду, а мој се прилог описима градова, до сада свео на један (и то на Београд), тиража тог есеја, неће надмашити ни просечну тиражу монографије, са могућим насловом „Село моје, лепше од Париза“, што ми заправо и није био циљ  (или мета).

Прогонство је стање појединца, који за разлику од оних који су га прогнали, не живи у свом месту рођења. Прогонство је per se особина појединца, мада се могу и породице, групе или читави народи протерати. Али то се онда зове другачије (сеобе, хумана пресељења или миграциона кретања) и има за последицу, да осећаји појединачног прогнаника и групе нису исти. Извртањем истине о прогону појединца, може се створити флоскула: он (она или оно) се одселио, или вратио у свој завичај. Како је прогнаник већ протеран из свога завичаја, поставља се питање у који се то завичај, до ћавола, вратио. Човек има само један завичај, а по тврдњи познатог филозофа и професора, који је на моје питање о могућности битка без завичаја, филозофски одговорио: „Да је човек без завичаја, човек без суштине, као прашина.“  (Цитат цењенога филозофа, преносим у целини). Дакле, ако човеку узмемо завичај, или му лепо, једну ноћ пре објаснимо да је боље да се лепо покупи, па се врати у свој завичај,  који му ми онда одредимо, на пример тамо где су му деда и бака некада живели, а он (она или оно) тамо нема више никога, узимамо му суштину. Образованији од нас би рекли битак, али останимо при суштини. Дакле, лепо се будућем прогнанику објасни ситуација, појасни му се чињеница, да ово  што у овим тешким тренуцима чује, говори му најбољи пријатељ, комшија или црни враг, а да он то, што ће бити сутра – са обавезном примедбом, да ће бити гадно, не зна,  и да ово што му он каже не сме никоме рећи  - јер ако неко сазна!...Јадна ли му мајка. И процес одузимања суштине човека је завршен. Врло једноставно. Може га провести, свако, па чак и они који о суштини немају појма, али знају шта ће бити сутра.

...ко да ме питају, шта ће бити сутра Кад прође љубав ова наша јутра...

Тако се будиш, долазиш себи, возиш се кроз познате и непознате крајеве. Песма те враћа у прошлост. Музика је једина, која омогућава повратак у прошлост. Никаква техника ни квантна физика. Опростите господине Целингеру, у прошлост се путовати може само кроз музику. Хенда! Зна ли неко оне његове старе песме? Није ни битно, музички уредник је већ променио и надоместио песму, другом песмом, а ти се и даље возиш и будиш:

Друкчије навике, друкчији људи Далека тутњава воза Понекад судбина сирово суди Конобар, још једна лоза

Једним погледом додирујем тугу сећања опет се буде ја више не смем да гледам низ пругу возови раздвајају људе

Песник српске фекалне поезије, храпавим гласом, жали за нечим.  Ваљда је и њему неко узео његов Чачак, па тугује. Кажу да је на концерту у граду ... певао држећи избушену униформу хрватског бојовника у једној, а у другој руци лобању. Као Хамлет – бога му! Кажу...! Да ли је то била лобања оног истог човека, који је пре десетак година, певао песму о два динара, никада нећемо сазнати, као ни то да ли је то истина? Ни то да је град, ког сам означио са три тачке, град у ком си неколико пута био. Леп град, леп је то град. Уопште није ни то важно. Уредник музичког програма неке локалне станице, након рекламног џингла поново пушта песника на ултракратким таласима:

Проводим прилично сиве дане нигде белине ни сјаја фале ми келнери из моје кафане фале ми дрипци из краја

Назад у малени, прљави град, прљави град...

Возиш се и певаш, не као Бора, али тебе нико не слуша, па није ни важно. Отварају се слике из албума сећања, оне које не можемо уништити, нити нам их могу запалити. Ту су, па биле лепе или не. Ту су, па листајте и сећајте се прошлости.

Одлазак, како га прогнаници касније називају није лак. Једно се време о томе не размишља. Ту си и у реду је. Важно је да тамо ниси. А кад се вратиш, онда ће рећи, да није у реду да ниси био ту, док су други били ту. Ћутиш и гледаш. Размишљаш, али си довољно паметан да ништа не кажеш. Сетиш се Матије, па као у парастосу лагано у себи запеваш:

А ко год одлучи да путује Мора кренути једног дана А кад год крене Кренуће у оно доба У које увек неко креће од куће Обично у недељу Кад си и ти кренуо

И то тако да те нико не чује, завршаваш своју панахиду, јер не певаш лепо и не певаш песме, које би да они чују, ни на њихов начин, нити се од твога гласа некоме леди крв у жилама, нити својем песмом утерујеш некоме страх у кости, не певаш о градовима кроз које пролазиш у бесмисленом пловидби која нема циља. Јер, само је пловидба важна. Стихови се не завршавају речима:

„... и Градишка Стара... Кроз Имотски камиони журе Возе Црнце Францетића Јуре...“

и тако да их и не примећујеш. Ни њих ни друге, који би да запевају,

„...нож, жица...“

А барем једном да се не насмеју и да отпевају људски,... али не иде. Песма се пева и смех иде уз песму.

„Sie will es und so ist es fein So war es und so wird es immer sein Sie will und so ist es Brauch Was sie will bekommt sie auch“

И већ си на другом брду, другој планини и питаш се куд си кренуо. У двоумици: повратак, растанак, долазак или одлазак, поново седиш у металном оклопу, оплахује те тиха музика, правиш три бесмислена круга по улицама свога детињства (Drei sinnlosen Runden), криомице пушташ сузу, о којој никоме не говориш, тајиш своје тужне погледе и питаш се, да ли је Улица Симеле Шолаје постала једносмерна и већ се пењеш према врху планине, иза које престаје прошлост. Кањоном Угара провлачиш се, и сретан си, да си и ту реку једном видео, одувек си се као дете питао, гдје је то, шта је то, а ниси се усудио питати одрасле. Камен, шума и шума. И онда опет камен. А онда ливада, али нема људи. Ту и тамо срушена кућа на којој пише:

Дрхте руке, око Бањалуке!