#stefan simic

[nhupdates]

Niall in Stefan Simić’s Instagram post -- (06.08.2018)

[balkan-balkan]

Kada ćeš da živiš ako nećeš sada Šta ti još treba, majke ti Kaži iskreno šta više čekaš Da smakneš još 4 kila Da pročitaš još 2 knjige Da ti se vrati ne znam ko Da dođe septembar Da kupiš još… Još… Ma daj Kada ćeš da pokažeš ono što znaš Kada se stvore uslovi Kada dođe vreme Kada se odlučiš Kako da ne… Kada ćeš da priznaš sebi da je to to Da si to ti Da može bolje ali da je i ovo dobro Daleko bolje od većine Dokle ćeš da se skrivaš Spuštaš glavu Odlažeš Obećavaš sebi i drugima nešto A da ni sam ne znaš šta Dokle ćeš da izmišljaš uvek nove poslove Obaveze Probleme Gluposti Samo da ne bi postojao u ovome sada Ti takav Probudi se To deset godina već pričaš Sutra Sutra Sutra A, u stvari, malo sutra Hiljadu sutra ti je već prošlo A sve ono što vredi si stvorio u trenutku U kome si živeo Ne odlaži više taj trenutak Prihvati sebe Zavoli sebe Potvrdi sebe Ne traži razloge da odlažeš To si ti To je tvoja priča I uživaj u onome što si stvorio I što ti je dato Živi malo, živi Gradi svoj život na onome što imaš Što ti je tu A ne na onome što nisi I što možda nikada nećeš biti Za početak izađi iz svog skrivanja Budi iskren prema sebi i drugima Otvori se, pričaj, zaigraj svoju igru I videćeš koliko sve ima smisla Kada sve ono oživi u tebi Sve ono uspavano I kada ništa ne može da ga obuzda

Stefan Simic

[nhupdates]

rrdstefi: Thank you for having me. It was absolute pleasure be on your concert and hangout with you...

[suncenaprstima]

- Stefan Simić, “Pustite nas”

[museums-of-fear]

Jednom ću ti napisati pesmu. Pravu. Iskrenu. Bez čežnje i patetike, bez niskih strasti i skrivenih namera… Zahvaliću ti što si bila uz mene, kada ni sam nisam bio. Neću pominjati ni ljubav, ni suze, ni patnju. Neću pominjati ni prošlost, ni budućnost. Neću pominjati ništa, samo ću ti zahvaliti. Zahvaliću ti što si oko u dolini slepih, što si titraj nade u dolini gluvih, što si nešto u ovom suludom moru ničega… Zahvaliću ti kao što se most zahvaljuje reci zbog koje postoji. Zahvaliću ti kao što se nebo zahvaljuje ptici, sanjar zvezdama, vojnik prvim danima mira… Zahvaliću ti zato što vidiš ono što niko ne vidi, zato što osećaš ono što niko ne oseća… Zahvaliću ti što si uz mene i kada odem. Što me ljubiš i kada me druge ljube. Što si moja i kada nisi. Što ćeš biti sa mnom i kada me ne bude… Zahvaliću ti što razumeš sve moje tuge i radosti. Što praštaš, daješ, poštuješ i voliš. Što si mi prišla na način na koji niko drugi nije… Što me nisi ostavila ni kada sam sam sebe ostavio… Što me uvek nađeš kada me svi zaborave… Zahvaliću ti što mi vraćaš veru u ovaj svet u kome tako često nema ničega… Zahvalio bih ti i sada, ali je prerano. Možda se razočaramo i napustimo jedno drugo. Kome da ide onda ova pesma? Šta ćemo sa njom? Nama tada neće trebati a druge je ionako briga… Bolje je da zaćutimo i da se volimo, nego da pričamo naglas o ljubavi. Bolje da verujemo nego da pričamo o veri. Bolje da živimo nego da pričamo priče o životu… Ne znam još koliko ćemo trajati. Mesec, godinu ili zauvek. Ali znam da i dan-danas, posle svega, pristupam svakom našem susretu sa istim onim uzbuđenjem, kao da je prvi i poslednji. Jednom ću ti napisati pesmu. Pravu. Iskrenu. A ti ćeš znati da uvek imaš gde da odeš i gde da se vratiš. Ko zna, možda je i ovo ta nenapisana pesma u kojoj sve vreme pokušavam da ti kažem koliko te volim…

-Stefan Simić

[somniator-puella]

Prosto se oseti kod žene da je dugo bila sama. Koliko god delovala zanimljivo i privlačno, koliko god to prikrivala i trudila se da ostavi utisak voljene i poželjne, sam taj osećaj nesigurnosti stvara kod muškaraca neku odbojnost. Slično je i sa muškarcima koji nemaju dugo nikoga. Kao da im na čelu piše – neće me niko, nebitan sam, bezvredan, dosadan. Oseća se onaj nedostatak samopouzdanja, prerano zaljubljivanje i preterana idealizacija koja ne vodi nikuda. To žene posebno osete, iako navodno traže nekoga samo za sebe, imaju šesto čulo da nanjuše mušku samoću i isključenost iz ženskog sveta ili iz sveta uopšte. Kao i preteranu glad za ženom koja se, vremenom, pretvara u patologiju. Kako samo funkcioniše ta muško – ženska privlačnost? Ne traži se ono što je potrebno, nego ono što svi traže. Izgleda i u ljubavi vladaju tržišni zakoni gde su svi rangirani i svako ima svoju društvenu vrednost. Koliko divnih usamljenih žena tone neprimećeno a seku se vene za onim koje nisu u stanju da se posvete duže od jedne neprespavane noći. Tako i muškarci, koliko je onih koji su gurnuti na stranu, i pametni i privlačni i zahvalni i spremni da se daju i vole dok oni najglasniji okreću deset, dvadeset oko malog prsta. Koliko god civilizacija napredovala kao da i dalje vladaju životinjski instinkti alfa mužjaka i ženki. Trči se za onima za kojima svi trče, dok ostali, kakvi god da su, stoje po strani, u čudu, zato što ih niko neće i ne vidi. Ljude ne vole odbačene, posustale, poražene, zato se svi predstavljaju važnim, uspešnim, popularnim, traženim, poželjnim... Dok je prava priča najčešće nešto sasvim drugo… Ali koga uopšte zanima nečija prava priča? U izlog se ionako stavlja spoljašnje pakovanje, savršeni dizajn a šta ima unutra i da li nešto uopšte ima, ma koga briga za to.

Stefan Simić

[zbrkamisli]

Možda je ona bila jedina koju sam voleo Ne znam kako, ne znam zašto Ali sa drugima je to mnogo kraće trajalo Kao slab alkohol koji te jedva uhvati Više umišljaš da si opijen njime Nego što te stvarno drži Svi oko mene su mi uništavali sliku o njoj Govorili su da je nezanimljiva, sva nikakva, nedovoljno lepa Spašavali su me od nje Kao što zavisnika spašavaju od supstanci kojima robuje Ona je bila moj nikotin koji me opsedao Iako je nikada nisam probao do kraja Nije mi se dala iako se davala mnogima To je bio način da me drži uz sebe Nisam je ni približno imao koliko sam imao druge A opet sam je voleo Voleći sve njeno Zamišljajući je u hiljadu bludnih noći Bolji seks u životu nisam imao A jedva i da sam je video golu Bilo je u međuvremenu stvarno finih devojaka Koje bi svako iole normalan odveo pred oltar Ali ja nisam normalan I nije za mene oltar Plašim se svake obaveze koja traje duže od dva dana Lako mi je da obećam nešto Teško mi je da živim sa tim i ispunjavam Stalno bih negde da idem, nekome Samo sam pored nje mogao da se smirim i ostanem Samo što ona to nije znala Uverena da i nju neko, negde čeka A taj neko nikako da se pojavi Danas smo sami oboje Usamljeniji nego ikad Ali nam ne pada na pamet da se javimo jedno drugom Ona ne bi da kvari sliku koju je stvorila o sebi A ja ne bih iznova da kvarim svoj život Neke ljubavi je najbolje ne doživeti do kraja Kako i sam, pored njih, ne bi doživeo svoj kraj

Stefan Simić

[zbrkamisli]

Kada me zaboli imam potrebu da ti kažem samo jedno Voli me, ništa drugo I budi tu Ne ostavljaj me Tada mi nije do saveta Sve ih već znam napamet Nije mi ni do priče Sve smo već toliko puta rekli Samo budi tu Tvoje prisustvo Glas Lepota Dodir Ne gledaj na sat I ne pričaj kako te neko čeka Kako žuriš, negde, nekome Samo budi tu Da mogu da osetim tvoje biće Ramena Tvoj miris Da mogu da stavim ruke ili glavu U tvoje krilo I da ćutim Znajući Da u kosmosu postoji neko ko je sa mnom Sa kim dišem zajedno Hoću kada te gledam Da vidim da si uz mene Hoću kada te slušam Da čujem da me razumeš Hoću kada te grlim Da znam da me osećaš A ne da si tamo negde, sa nekim Ne odrađuj ovo naše što imamo Ne shvataj to kao moranje ili obavezu Nemoj Ako je tako Onda idi... Ako je isto kao i sa drugima Onda budi sa drugima A ne sa mnom Moram da verujem da smo drugačiji Bolji Posebni Jer ako nismo onda smo prokleto isti I naša patnja je ista I naša sreća je ista Život i snovi Ako je tako Onda bih mogao da budem sa bilo kim I ti bi mogla da budeš sa bilo kim A ja to ne želim Želim ono najlepše A i ono drugo Da dam tebi Ako misliš da to svako zaslužuje Misli to slobodno Samo znaj da ti i ja, onda, ne zaslužujemo jedno drugo

Stefan Simić