U februaru smo sjedili u kafiću u kom nikad nisam bila. Pričao si mi o sebi, a ja sam slušala i gledala u tvoje oči. Imaš tako lijepe oči. Prije nego sam krenula kući, u tvom autu, poljubila sam te po prvi put. Kući sam se vratila sa leptirićima u stomaku.
U martu smo pričali u kasne sate, do jutra. Pričao si mi o svemu. Kako volim kad mi pričaš. Tako lijepo pričaš. Ali ja ne volim prazne riječi i ne volim laži. Kada si mi rekao šta zapravo od mene želiš, shvatila sam da je to bila prva istina koju si dotad izgovorio. Te noći sam zaspala u suzama.
U aprilu sam našla nekog novog, nije bio kao ti, imao je lijepe oči, a nisu ličile na tvoje, i lijepo je pričao, isto kao ti. Bože, zašto nisam shvatila koliko ti liči.
U maju je bio moj, imali smo sve ono što smo mogli imati ti i ja. Ili sam bar ja tako mislila. Nisam nikome rekla da ponekad zatvorim oči i pravim se da je ti. Ali on nije ti.
U junu si odlučio da se vratiš u moj život, da se praviš da mi nisi slomio srce. Ne znam da li je on znao, i da li se pravio da ne zna da i ja lažem, kao i on, kao i ti.
U julu sam shvatila da ste isti, vas dvojica, istog kroja. Možda sam ga zbog tog i htjela. Možda negdje u dubini, znala sam da je i on kao ti, lažov. A ja ne volim laži. Zbog toga je on ostao u julu.
U augustu smo bili mi, na zadnjem sjedištu tvoga auta, smijala sam se jer smo bili mokri do kože, i prolazila sam ti rukama kroz kosu. Gledaš me, kako imaš lijepe oči. Lažeš me, ali barem si tu.
Tu si, ti si tu. U augustu ti i ja. Samo mi. I tu ćemo i ostati na zadnjem sjedištu tvog auta, držiš me tako čvrsto, po zadnji put. Samo mi.
