#ultravioletna

[ultravioletna]

💃

[ultravioletna]

emocije na off, more na on

(šalim se naravno, emocije su uvek na on ali dajte sebi predah ako osećate PREVIŠE)

svi smo u nekim kriznim godinama kad ne znamo ni gde je levo, ni desno, pa slobodno dajte sebi oduška, ne morate znati kako da sredite život tako mladi

greške su okej, a leti se svaka greška prašta

cheers to that 💃💃

[ultravioletna]

Koliko puta vam se desilo da prođete pored nekoga i osetite taj miris - pa vam se vrate svi trenuci sa osobama koje su tako mirisale? Recimo, miris je ono što najviše pamtim. Parfeme koje je moja baka koristila danas više niko ne koristi i nakon nje, nikada više to nisam ni osetila. A volela bih, makar i na tren da mi zamiriše na nju. Isto je i sa dekom. Mirisi, parfemi.. sve to igra veoma važnu ulogu kada su uspomene u pitanju. Setite li se starih ljubavi, bivših prijatelja, setite li se svega onoga čega više nema? Ili, pak, lepih trenutaka sa vama dragim osobama koje su još uvek tu? Znam da o tome ljudi često ni ne misle, ali ja redovno osetim to u vazduhu i setim se tog nekog trenutka.. neke sreće za koju sam tada mislila da je prolazna. Ali pamti se.. Sve se pamti. A uz miris - sve to jače ostavlja tragove na našoj koži. O svemu tome sam pisala u Ultravioletnoj 2, a ako te interesuje da pročitaš više, zbirke možeš da poručiš porukom. 💜🍬

[ultravioletna]

Uvek je važnije prvo voleti sebe, pa onda druge. Nemojte to shvatiti na teži način. Nekada se dajemo celi ljudima koji se ni mrvicu ne daju nama. Svi po jednu kartu za ljubav prema sebi! 🌷🧚‍♂️🌺

Ovo je odlomak Ultravioletne 2, a ti mi u komentaru napiši da li se slažeš sa ovim? ☺️

[ultravioletna]

❤️

[ultravioletna]

"Naruči čaj, doktorka. Taman kao krv, dolazim." i to je bila ona rečenica u seriji koja me je slomila. Znaš da obožavam turske serije ali ta jedna je bila nešto drugo. Nisam je gledala jer sam, eto, volela da gledam nemoguće ljubavi. Gledala sam je jer nisam smela nikome da priznam da sam u glavnom liku, onom čoveku slomljenom od sudbine, nevoljenom i čoveku van svog vremena - videla tebe. Mada mi se mesecima pre toga nije dešavalo da mi uopšte padneš na pamet, tih si se dana vrteo po mojim mislima, opet si rezervisao sve sobe u tom hotelu a ja sebi nisam mogla da dam odgovor na pitanje - je l moguće? ne, stvarno, je l moguće to? I onda te sledeći dan vidim u prolazu i dobro poznat pogled mi kroz staklo automobila uputi osećaj smirenosti. Ništa više. Ni klecanje kolena ni lupanje srca, ni teško disanje. Samo mir. Da li je to bio onaj trenutak kada se čovek pomiri sa sobom i činjenicom da ono što je prošlo više ne može da bude tu ali ne znači da je ostalo u lošem sećanju. Imala bih ti ja svašta reći. Tonu papira iskoristiti za sva pisma koja bih ti poslala. Verovatno i ti meni. Ali smo ipak izabrali tišinu. Da je jednostavnija - nije. Ali je donela mir oboma. Onog trena kada oboje odlučimo da više ništa nije vredno niti jedne naše rečenice, to je tren kada ozdravljenje počinje. I ono je počelo pre par godina. Izgleda da bolesnici nisu u potpunosti odgovorili na terapiju, možda su je i naglo prekinuli ali su se zasigurno osećali bolje - za to nije bilo nikakve sumnje. Ali molim te, ako još uvek čitaš nešto što bih pisala, pogledaj crno belu ljubav. I ako se dogodi da me uskoro viđaš ponovo, znaću da si je pogledao. Mi se jedino kroz ekranizovane ljubavi možemo privući. Jer nam niko nikada ne bi poverovao šta smo sve osetili i preživeli. "I čaj je na mukama, jer je goreo na vatri..." Teodora

[ultravioletna]

[ultravioletna]

O BAŠTI

zavoleo si ponovo cvet koji tek niče i dosadilo ti je da vadiš korov iz naše bašte ti si samo, jedno veče prolazio pored jedne kućiće napravljene u rimsko doba i video si baštu za koju još uvek misliš da je bila Cezarova jedno jutro si mi samo ostavio poruku na velikom ofarbanom kaktusu "ne znam hoću li se ikad vratiti, a bilo bi sebično od mene da tražim da u to veruješ" nikad više nisam zalivala baštu ni zasadila cvet ni stavila kaktus pored prozora do tvog radnog stola nikad nisam tvojim roditeljima rekla zašto si otišao "obećao mi je jednu posebnu vrstu koja se nalazi samo u Indiji zato ga nema ali ne brinite vama će doći" i nikada nisam otvorila cvećaru kao što smo planirali ostao je jedan mali buket u uglu tvoje sobe bio je baš onakav kakav si želeo da bude samo je na cvetu bio zakačen mali detalj papirić sa one dve reči koje sam obećala da ću ti reći kad za to dođe vreme izgleda da sam zakasnila ili ti je samo naša bašta postala monotona pa si u drugoj našao utehu a u vezi sa tim, kad ona bašta u tebi čitava uvene nije važno ko će je ponovo vratiti u život jer cvet nikada ne zaboravlja onog ko ga je bez vode i sunca ostavio. TEODORA