Postoji jedna vrsta samoće, što se za dušu uhvati kao paukova mreža, koja je lagano stište, poput zmije otrovnice, u intervalima melanholije i besa koji se smenjuju kao dan i noć, do blagog očajanja.Čovek je okružen ljudima sa svih strana, oni se smešu, vesele se, prave pokrete svojim telima, u blagoj odi radosti, zaborava, kada su srušene sve barijere, kada u pijanom stanju gube vlast nad sobom, kada je utišana svest o propasti svoje egzistencije i smrti.Oni ga tapšaju po leđima, čude se njegovoj ravnoj liniji usta, njegovim izgubljenim i setnim očima, pitaju ga zašto ne da sebi oduška, zašto im se ne pridruži u toj igri kratkog predaha.I baš tada, on je svestan svoje udaljenosti od ovoga ljudskog sveta, svoje divlje prirode, baš tada se budi onaj vuk samotnjak u njemu, postajući svestan dualnosti u univerzumu, da je onaj njegov delić koji ne pripada nigde, koji je prepušten sam sebi.Tada mu se rodila misao u glavi ''Mi nismo jedno mi ne možemo biti jedno.Da smo svi jedna celina, jedno telo, jedna duša, jedan dah, da oni svi zaita postoje samo u mojoj glavi, onda moje srce ne bi ovako krvarilo, onda mi ne bi počivao talog pepela na duši, onda ne bih suzbijao krik očajanja u sebi i poželeo da razbijem njihova srećna lica i da preko njih izlijem tužne, olovne maske.
