Nevolja pisca koji sedi za radnim stolom sa vrelom kafom u rukama počinje baš tada, kada shvati da je ubio svoju inspiraciju. On sedi i njega više ne zanima ni sama činjenica da pije samo hladan nes, a ne tursku kafu, koju sada bez ikakvog ranijeg upozorenja, drži u rukama. On masira slepoočnice i shvata da mu je i pogled na svakidašnje ljude koje sreće kada izađe iz stana - postao stran. Ne razume zašto je komšinica izabrala da se ofarba u plavo i zašto onaj mali pas uporno laje iako zna da ga niko neće izvesti u šetnju. Bezvoljni pisac prinosi šolju vrele turske kafe usnama, miriše je i sam se grozi toga što oseća. Ali on u tom trenutku ne oseća kafu, ne oseća taj miris koji mu je toliko smetao ranije. Nije siguran kako se osećaju pisci koji mirišu na leš sopstvene inspiracije ali je siguran da on upravo tako miriše - kao da mu je na trosedu pored lampe već danima sedela probodena u srce inspiracija, raspadajući se malo po malo nakon svake kiše koja bi zadesila prozor ovog nemilog sada već bivšeg pisca. Kakav bi to zaista pisac bio kada bi mogao da ubije svoju inspiraciju? Zločinac, kriminalac,bre,ej! Ali on toga više nije ni svestan. Ispija tu odvratno smrdljivu kafu do dna, sve sa talogom je popije i više ga ne ostavlja u šoljici čekajući da mu inspiracija gleda u šolju. On ju je ubio. Umalo da zaboravi. Baca šolju kroz prozor s namerom da pogodi nekog stranca ali mu to ne polazi za rukom i miran i potpuno hladan odlazi do police sa knjigama uzimajući svoju sopstvenu. Onu koju je pisao 2 godine, 325 dana, 16 sati i 20 minuta. Ovog puta je gleda i više ništa ne oseća. Nije siguran da su to uopšte njegove reči, da je ovaj font slova bio onaj koji je tako brižno birao onih dana kada je rukopis nosio u štampariju. “Šta je, dođavola, ovo? Kakve su ovo skalamerije i bljuvotine?” postavlja sebi to pitanje dok prinosi upaljač strani sa posvetom “Osobi koju ću večno voleti.” Koga ću bre voleti? Koga sam voleo uopšte? Zbog koga sam ja ovo pisao..? Ne razume sopstvene misli. Posmatra sve one reči, kao da nisu njegove. Izgovara ime koje se provlačilo kroz celu knjigu više puta i shvata da ne prepoznaje o kome je reč. Kao da mu je neko na glavu prosuo dugu sivih boja, pa one u boji nikada više video nije. Tako je bilo i sa njenim imenom. Bilo je bezbojno. Pali stranicu za stranicom, dok na kraju nije zapalio celu knjigu i bacio je kroz terasu. “Eto, nekome će možda poslužiti za potpalu, biće ovo hladna zima.” Vraća se u sobu i ponovo seda za radni sto. Otvara dnevnik u kome je zapisivao sve misli o osobi koju je, kao što rekosmo malopre, želeo da voli večno. Mastilom kruži po hartiji, prevrće očima, gužva i baca papire u kantu za smeće. Reči ne izlaze. Samo prava, ravna linija, kao kada srce stane. Pa da li je moguće to, zaista, nakon toliko godina i toliko sramežljivih ali divljih i jakih osećanja, da on ne može da se seti imena osobe o kojoj je pisao..U njegovoj duši nastaje muk, sobu izjeda mrak a on katancem zatvara dnevnik i baca ga u kamin da izgori.
“Neka, bolje da i ti meni ceo izgoriš, pa makar i pod ključem i katancem, nego da neko ikada pročita i sazna priču o piscu koji je ubio svoju inspiraciju…samo…ni sada a ni nikada verovatno neću znati, da li je ono na mom trosedu bio leš samo moje inspiracije….ili je to zaista bilo telo jedine žene koju sam voleo toliko da je doživim kao svoju inspiraciju.”
U tom trenutku mu neko zvoni na vrata, onako sluđen i pogubljen, ipak srećan što je zatvorio poglavlje svog života jer je shvatio da više nema razloga da piše, zar ne, ubio je svoju inspiraciju, o čemu bi pisao, otvara vrata i lice mu postaje lice meduze.
“Gospodine, uhapšeni ste zbog ubistva.”
“Kakvog ubistva?! Koga sam ja to, zaboga ubio? Ubio sam samo svoju inspiraciju i ni toliko, ja sam sada pisac u penziji!”
“Gospodine…ubili ste jedinu osobu,
jedinu ženu,
koja vas je ikada doživljavala
kao čoveka
kao pisca
a ne kao životinju kakva jeste.”
Stavljaju mu lisice na ruke dok se on mirno predaje shvatajući
da je sve ovo vreme bio usamljen i bez inspiracije
jer je zaista, onaj leš na trosedu, bilo telo žene koju je proboo kroz srce.
“Zašto ste to uradili?”
“Rekla mi je….
rekla mi je da više ne želi da bude u mojim knjigama.
Rekla mi je….znate…
da je ona sada tuđa inspiracija i da više ne želi da bude moja.
I nisam ja ubio nju…
ona je time ubila pisca u meni.”
Govori on, dok se otima i vadi pištolj od policajca koji je pokušao da mu stavi lisice na ruke.
“Ja sam prema tome, mrtav čovek.”
Ispaljuje sebi metak u glavu.
I to je to.
Tako je umro pisac koji je ubio inspiraciju. Jer je jedina ona odbila da bude baš to - njegov motiv za život.
Laku noć, pišče bez inspiracije.
ultravioletna
baratheonpilled
janainaart
blakekathryn
yousharknotpass