Pobegla bi od ljudi negde gde linija koja razdvaja more i nebo deluje kao kraj sveta.
Ne bi nosila prtljag, otišla bi bez pritiska i stega, u jednoj lelujavoj plavoj haljini koju bi svakako na prvoj divljoj plaži svukla sa sebe i odbacila je kao što zmija odbacuje svoju košuljicu.
I ne bi razmišljala kome to treba da pošalje razglednicu jer nekada davno, tamo u prošlosti koju je i napustila i u kojoj je sve te ljude i ostavila, kada joj je najviše trebalo niko nije poslao ništa.
I tako, bez ikakvog zadrža, ležala bi na plaži ne stideći se Sunca koje joj pogledom prži nago telo i ne sklanjajući se od talasa koji je strastveno obgrle kao da žele da je uzmu k sebi.
I u tom trenutku bi znala da je napokon stigla tu gde pripada. Ne među ljude i buku, stid i sramotu, ne ni među predrasude i pohvale.... Tu, među prirodom, tu gde je svoja, bez obeležja ikakve velike modne firme, bez ključeva dobrog automobila, bez pohotnih pogleda muškaraca, bez bespotrebnog moralisanja najbližih...
Tu, među Suncem i morem u najsavršenijoj simfoniji koju svet poseduje, a ne ceni. Baš kao i nju...
