✉️ @anjaperovic - Tumblr Blog

Isečak iz mog 1. romana ‘Pod mojim noktima’

tebi ovo znači više nego meni

rekao si mi

okrenuo si se

i nikada više nisi bio isti

kako uopšte mogu da volim takvog poput tebe

pitam se jedanaesti put ove nedelje

a tek je ponedeljak

kako je moguće da želim onog koji me ne želi

vratila sam se sto koraka unazad

opet trčim u pogrešnom pravcu

za muškarcima koji nisu vredni jednog mog koraka

možda želim da se okreneš i da me saslušaš

hoću da te slažem još jednom

da si ti meni još manje bitan nego ja tebi

da te mrzim

da nikada ne bi mogao da me imaš

možda sa sledećom nedeljom naiđeš i ti

i tad te skroz odjavim

ovo među nama nikada nije ni bilo stvarno

igrao si se s mojim egom

a to je igra u kojoj nikada ne gubim

ne veruješ u sredine

ne ponašaš se kao neko ko zna za meru

kada piješ onesvestiš se

kada me dodiruješ ne znaš za granice

kad odlaziš odlaziš na duge periode

pokušavaš i mene da svrstaš u neku od svojih kategorija

crna ili bela

šta sam ja za tebe

pokušavaš da me ocrniš

a ja nikada neću biti crna

biću siva

pomalo poremećena

na granici svega što znaš postojaću ja

žena koja je preglasna za tvoj ukus

koja se ne izvinjava

ali ume da se smiri i stane

koja danima žali a ne zna ni šta

lagaćeš sebe i večeras da nema tu ničega

i da gora od mene nije postojala

ali ja sam tako siva, ljubavi

kako to ne uspevaš da vidiš?

i najgora i najbolja

i ona koja bi te volela i koja bi te ugušila

jednog dana ćeš me videti kakvu jesam

a da li ćeš mi prići ili pobeći ne znam

ja se tvojih boja ne plašim

a strašno su umrljane

i postaješ fleka na skeneru mog mozga

zamuljan i osakaćen

skoro kao ja

ne zanima me

govorim dok mi se suze kotrljaju niz obraze i padaju na hladne pločice u tušu

ne zanima me

govorim dok odlazi negde gde ga ni komšijski psi ne prate trčeći

ne zanima me

govorim dok je on na potpuno drugom kraju Beograda i razuma

ne zanima me

ona odavno spava na njegovim grudima

ja se nisam ni računala

moje ime rimuje uz svoje ali ga precrtava svakog prvog u mesecu

ne zanima ga

ne bi me ni saslušao

možda bi se nasmejao kada bi ovo pročitao

ne zanima ga

ja sam najgora žena koja hoda gradom i njegovim mozgom

nikada nećemo biti stvarni

sve je bio deo sinoćnog sna

možda večeras ne legnem

ako se ne uspavam neće ga biti

sve će se završiti

i neće me zanimati

plaši me kad se zaljubim u muškarce koji ne zaslužuju da o njima pišem

Nisam bila srećna. To za mene nije bio kompliment već etiketa. Ja sam bila životinja koju je držao pet kilometara udaljenu od najbliže kuće i puta, jer se životinje ne vode na porodične večere. Životinje se ne pokazuju društvu. Životinje služe da se na njima iskali bes, da se iz njih izvuče krik koji se čuje do prvih komšija, a onda se zatvore u kavez dok vlasnik ponovo ne oseti želju da se poigra s njima. Prvi put, jasno i nedvosmisleno, pročitala sam mu sa lica nešto što me je zamrzlo u mestu. Nije to bio bes. Bilo je to gađenje. Prezir prema sopstvenoj potrebi za nečim toliko sirovim i neukroćenim kao što sam ja. Stajala sam tamo, gola i ponižena, shvatajući da ja nikada neću biti "žena" u njegovom rečniku. Biću samo zver koja mu glođe kosti dok on sanja o nekom drugom, čistijem svetu.

Isečak iz romana

nikada nismo sanjali niti pričali gde bismo otišli

nismo maštali o putu, spakovanim koferima i pasošima

nije nas puno zanimalo strano tlo

nas je ovo naše podnosilo sasvim dovoljno

voleli smo samo jedan svemir

koji se sakrio u par ulica oko kneza

nedostaješ mi u ovom smešnom gradu

ti si mi otkrio sav njegov šarm - da noćima ne spava

da je poput tebe, ubrzan i nepredvidiv

ponekad pravi smarač

za mene si ti onaj grad u koji se uvek vratim

i kad prođem ceo svet uzduž i popreko

ono si mesto koje nazivam domom

Napisano 2019.

u drugom zivotu, sada

mozda smo se tamo negde daleko zaista smirili

i umeli jedno s drugim

ti si bio manje tvrdoglav a ja manje bolesna

ti si umeo da mi obrises suze sa obraza a ja sam bila zena kakvu zasluzujes

tamo negde daleko, na mestu koje ne umem ni da zamislim, znam da smo uspeli

bili smo srecni i nisu nas pokosile teske sudbine, zli ljudi i sopstveni ego

sigurna sam da cujes moj smeh bar jednom u mesec dana jer tvoj i dalje ne jenjava u mom secanju

i posle skoro jedne decenine, pamtim

i znam da cu pamtiti zauvek

jos ko zna koliko dok skroz ne uspem da te isteram iz glave, dok ne prestanem da se svadjam sama sa sobom smisljajuci sta bi ti rekao i koji argument bi mi jeftino prodao

jednog dana mozda i uspem da te zauvek obrisem ali to nece biti lep dan

uvek sam verovala da hoce ali zasto bi bio

ti si bio moj razlog za zivotom i nekako, s godinama su se nase uloge zamenile

hvala ti sto si mi pokazao da ljubav postoji

makar i ocajnicka, jeziva, nasilna, krvava i odvratna

jer je to jedina koju sam ikada osecala

znam da si sumnjao u mene svakog trenutka ali zaista nisam umela bolje

i mozda smo negde drugde srecni ali sigurna sam da te tamo volim najvise podjednako kao ovde

imala sam prazan novcanik, 14 godina, mislila da ceo svet ceka da se ja pojavim

i verovala sam u nas

mnogo je tesko imati 22 i ne verovati ni u sta

nadam se da si dobro i da barem uspes da sanjas makar i u znoju

jer ja tebe nikada ne vidim ni sklopljenih ociju

a zaista bih to zelela

cisto da ti jos jednom kazem da te v…

a onda mogu da nestanu svi svetovi u kojima smo se pronasli

🤍 31-1-26

the things we leave behind

ne volimo se već godinama

ti znaš verziju mene koja ne postoji još od srednje škole

ja sve više verujem da ne znam ni jednog tebe

uvek si bio dobar lažov

ali pre 8 godina si me prvi put dodirnuo

podigao na sred ulice

postao prvi koji je ikada došao do mene

trčala sam iz škole, plakala i smejala se više nego ikad pre

osećala te istinski, nevino i dečije

bila je sreda a ipak petak

i kao da nikada pre tog dana nisam bila srećna

Trending Blogs

Recently Viewed Blogs

✉️