Ona i On
Sama, zbunjena i zgažena novim porazima, Ona je želela da pokuša nešto novo. Želela je samo zagrljaj, toplinu...da je neko razume. Da zna da će moći da zaspi i probudi se voljena, ili je nasmeje Njegova poruka. Upustila se u novu pustolovinu, svesna i negativnih ishoda koje je sama u sebi gazila i nesmotreno gurala pod tepih.
On je doputovao izdaleka. Samo dve nedelje je imao da se vrati u domovinu i seti se starih dana, da popije nekoliko piva sa starim prijateljima, da izgrli majku, da se ispriča sa sestrom... sve to, za samo dve nedelje. Onda je upoznao Nju, i posvetio joj gotovo svaki delić svoga vremena. Nije mu bilo bitno što je tu još jako kratko.Želeo je tu devojku više nego išta u tom trenutku, a Ona...Ona i dalje nije bila sigurna šta želi.
Divno avgustovsko veče. Njih dvoje u šetnji kraj jezera. Moglo je to biti najromantičnije moguće veče, ali ne! Ona se nije dala. Blistala je ponosna, puna sebe. Niko nije znao koliko je na njenoj duši te večeri bilo tereta. Njena spoljašnjost je odavala egocentričnost i svi su mislili da je samo to u pitanju. Ona se, zapravo, plašila novog poraza. Plašila se da se preda njegovom zagrljaju, jer je znala koliko je u tom trenutku krhka i slaba. Znala je da, ako samo dozvoli da je jednom poljubi, već će imati želju da On ostane tu, iako to nije moguće. Neopisivo joj se sviđao. Tako prelep, crn...
U jednom trenutku je stao. Rekao je : "Neću se pomaći sa ovog mesta dok ne dobijem ono što i ti i ja želimo!"... Okrznula ga je svojim usnama i zalepršala haljinicom po mračnom šetalištu. Nastavila je dalje da hoda, dok je On stajao ukopan u mestu. Želeo je da to veče bude njihovo, zvao je kod njega, zvao je bilo gde...! Samo da budu zajedno dok ne ode. Odbila je. Sve je odbila.
Došla je kući, zarila glavu u jastuk i dugo plakala. Prvi put, nakon toliko vremena, plakala je zbog drugog muškarca. Konačno su joj stare slike bledele iz glave, a tu se već urezivale nove, bolnije, koje kao da slute veću težinu nego one prethodne. Nije znala šta Ona to radi, zašto je tako postupila, ali znala je da tako jednostavno mora. Zvao ju je sutradan, dan pre nego što će otići. Ostao je sa drugovima. To veče se nisu mogli videti. Svi su bili previše pijani da bi se udostojili vožnje do nje.
Rešila je da ode na aerodrom i u oči mu poželi srećan put. Želela je da i dalje bude jaka i hladna. Na aerodrom je stigla pre njega. Kada je stigao, prvo je videla njegov kofer. Znala je da ide, ali je tek tada postala svesna toga da će kroz samo manje od časa on otići iz njenog zagrljaja... da će se narednog jutra probuditi, a on će biti hiljadama kilometara daleko. Disala je sve teže. Očiju punih suza i dalje se trudila da ostane dostojna svojih principa koje mu je danima proklamovala.
I bolelo je, previše je bolelo sve to. Nekontrolisano je počela da ga ljubi. Predali su se poljupcima, izgubili pojam o vremenu... Seli su na klupu. Dugo su se gledali, pravo u oči. Držala je njegove karte u rukama. Iste one, koje će ga odvesti od nje. Vrhovima prstiju je prelazila preko njegovog lepog lica, a On je držao za ruku, ljubio i mazio po kosi. Ljudi i vreme, sve je prolazilo pored njih. Na ovom svetu su postojali samo njih dvoje. Još nekoliko minuta. Morao je da krene.
I nije smela da zaplače. Tek tada ne. Grlio ju je i molio da bude dobra, da će se uskoro ponovo videti. Poslednji put je poljubio i samo izustio: "Čekaj me, vredeće". Ona je samo nepomično stajala, ukopana u mestu...u jednom trenutku izustila: "Stani!" ...ali dovoljno bolno i tiho. Dovoljno kasno. Nije stao, nije je ni čuo...
Trebala je ponovo da oseti taj zagrljaj kroz dva meseca. Živela je od tog dogovora, za te dane. I ti dani su, polako ali sigurno došli. Odjednom se On promenio. Došli su dani kakvih se najviše bojala. Novi poraz. Noćima se kroz bol protezao njegov lik u njenim mislima. Nikada On neće saznati koliko je bola ispunilo njeno srce. Ušunjao se tu, a onda nestao, postao drugačiji. Samo žensko srce može to da oseti, kada nekom gotovo pokloni sebe, a ne vrati se ni pola. I težak bude svaki sekund, svaki uzdah. Noći postanu duge, jutra nedokučiva...
A Ona? Njoj se uvek sve iznova dešava... Živi najlepši ljubavni film. Priušti sebi najromantičnije trenutke. "Hej, uštini me, ponovo sanjam?", često je znala da poviče u tim momentima. Zaista je bivala u najlepšim zagrljajima, pod najlepšim nebom sveta. Sve zvezde su na trenutak umele da budu njene. Svi poljupci sveta satkani na njenim usnama. Umela je ona da se preda trenutku, ali je trajao gotovo jednako dugo kao i svaki lep film. Narednog trenutka bi ostala sama, osmeh bi menjale suze, a zvezde vlažni jastuk.
Danas na njenom licu nema osmeha, a ni tuge. Ona hoće da kaže: "Vrati se. Budi mi ono što si nekada bio. Seti se šta si rekao na odlasku"... opet je nadmašila sama sebe. Po ko zna koji put u životu, donela je istu odluku da će ostati isti onaj kameni egocentrik, jer će samo tako njeno srce biti zaštićeno. Iznova. Možda jednom i uspe da ostane dosledna obećanjima datim sebi.
I dok svi oko nje misli da je hladna, bezdušna, niko ne shvata da Ona tako mora. Mora, jer shvata da kada najviše ima, isto toliko može da izgubi. A ne ume da gubi. Njeno srce je previše slomljeno za tako nešto...
Ona je samo jedna od mnogih devojaka što svakoga dana prolaze kraj vas. Na prvi pogled deluju tako gordo i ponosno, ali, samo one znaju kakav teret nose na duši. To je njihov štit za krhko srce koje kriju iza spoljašnje čvrstine.