Kazu da je ljubav slepa, pa i ne znam, ali osoba koju sam smatrao za moju najvecu ljubav kao da i jeste. Voleh je svim srcem, dok god da sam bio sa njom osjecao sam se kao da sam u oblacim, srecan nasmejan. Nasmejao sam je milion puta, ne da bi ona mislila da sam duhovit, vec zato sto je imala najlepsi osmeh na svijetu. Sama pomisao da je neko povrijedi , da je izgubim bila je za mene previse teska, pa bih je zagrlio cim bih je vidjeo, pozelivsi da uvijek bude dobro. Bila je u svim mojim zeljama, od bogojavljenske zelje do zelje koju pozelim vidjevsi zvijezdu padalicu. Da li sam rekao da je volim, da, ali i njoj kada sam to rekao ne dobih odgovor, vec samo pognu glavu i ja u njenom oku vidjeh onu prazninu koju je imala kada sam je upoznao, koja me je privukla, i koju sam zeleo da popunim srecom i ljubavlju. Plasilo me je to , znao sam da voli njega, ali ja nisam odustajao dugo i dugo.Ali jednog dana kada mi je svega bilo dosta, dodje ponos da uradi svoje, prekinuh da joj se javljam, ljut i besan jer nisam mogao da vjerujem da ne umije da cijeni sve sto sam radio za nju, i da mi ne uzvrati bar trunku moje silne ljubavi . Ne zeljeh da ostanem ni prijatelj sa njom , u glavi mi je bila jedna misao, zaboravi je ..
Nadao sam se da ce se vratiti, jer osobe koje te vole kad tada se vrate , ali ona ne , zato jer me nije volela.
Sreo sam je prije neki dan bila je srecna, neko je ipak bio uporan i uspio je popuniti tu prazninu u njenim ocima. Ne rekoh joj srecno , ta fraza mi je otrcana, rekoh joj: “ Zavoli nekoga ko tebe volii upola kao ja , to ti je i vise nego sreca, bleso moja ” ..
titsay
origamiaround
prguitarman
yousharknotpass
stormborns
