She's never where she is. She's only inside her head.

Лице вечите Химере

[metamorphesque]

Young Couple from Rusadla, Alphonse Mucha

[shisasan]

To eat raspberries (I just ate a cupful) is to live.

July 3, 1964 Anne Sexton: A Self-Portrait in Letters First published: 1977

[literaryvein]

L. V., exhumed writings

[lacetulle]

Elie Saab | Fall/Winter 2026 Couture

[petaltexturedskies]

"I asked Chat GPT" — well, I asked Mother Nature and she said your brain and soul are rotting inside of you.

[petaltexturedskies]

Wendy Cope, June to December: Summer Villanelle

[wandering-italy]

Mosaic covered alcove.

Mausoleum of Galla Placidia. 5th century

Ravenna

Jan 2017

[flowerytale]

William Shakespeare, from “Henry V”

[miss-m-calling]

“kad me vide, muškarci pomisle s ovom ćemo lako prvo žena je drugo ne popravlja šminku na kraju se ispostavi drugačije ali o tome nek oni pišu pesme”

— Vitomirka Trebovac, “Ljubavna” (Dani punog meseca)

[miss-m-calling]

“polako je hodao zemljom da je ne povredi.”

— Vitomirka Trebovac, “Pesma od zemlje” (Dani punog meseca)

[miss-m-calling]

mogu sve a ne moram ništa to je stara zamka i ja sam danas posle jake kiše kao ova nabujala reka što usred grada hoće da izađe iz svog korita.

Vitomirka Trebovac, "Zamke slobode" (Dovoljno je malo sunca)

[flowerytale]

William Shakespeare, from “Henry V”

[groficaodlandsfelda]

[mothprincess]

Edna St. Vincent Millay, from “Afternoon on a Hill,” Collected Poems

[monowisworld]

margot robbie and jacob elordi in wuthering heights (2026)

[miss-m-calling]

Ispod, dole, dve reke. Veliki Dunav je vodio Savu dalje, sa sobom. Pogled na to će uvek biti dovoljan. Ovaj grad će zauvek imati bar to.

Srđan Valjarević, Dnevnik druge zime

[miss-m-calling]

2. januar [2005.] - nedelja Volim kad je grad pust. Lepo je. Kad nema mnogo ljudi. Tada možeš lepo da ga gledaš, taj grad. Jer, kad je mnogo ljudi, onda ne vidiš grad. A ovaj grad je lep, i to vidim u 17.30, lepo je prljav i mali, zapušten i olinjao, ima u njemu baš mnogo onog što se zove levo-desno i onog gore-dole, baš dovoljno toga, tih pravaca, ulica, i ima dovoljno i zelenog i dovoljno sivog, i nešto manje drugih boja, ali ipak ima dovoljno svega, pa kroz sve to kad prođeš i spustiš se na reku, bilo koju od dve, vidiš ga lepo, još lepše, sa svim onim starim visokim kranovima i dizalicama, dobar je, izmrcvaren, ali dobar, nije on kriv, nije on birao sastav ljudi, koji su dolazili i odlazili, nije on birao ovakav svet, jedino onaj koji mu je odavno izabrao da ga jednom baš ovde ljudi naprave, baš na ovom mestu, i da bude baš ovakav, ne baš srećan grad, ali sasvim, sasvim dobar i dovoljno lep, e taj je znao razlog svemu tome.

Srđan Valjarević, Dnevnik druge zime