why? @impossible-is-necessary - Tumblr Blog

Think we're the only planet with life? 350mp quality. Remember to download to your phone and zoom in. Gets even more beautiful. Yes this is a nebula, yes I know there’s no life in a nebula. Of course these are not real photos. Duh!

deseos-de-la-via-lactea

by autumnalwood

zinziee

Pisem tebi jer ti ne postojis i nikad neces postojati. Pisem jer me boli. Boli me svaki deo mog tela i svaki deo moje licnosti. Pisem tebi jer me ti jedino razumes, ti si uvek tu, a opet nisi. Ti me poznajes, a opet ne poznajes. Poznajes me jer pokusavas da nadjes spokoj u meni, unutrasnji mir, ali zasto me teras da svaki put kad osetim spokoj nanesem sebi bol? Ti uzivas u tome, uzivas u svakom mom bolu, svojim pipcima sisas iz mene svaki momenat srece. Teras me da volim da boli, teras me da se naviknem da boli. I onda da se zapitam da li je normalno da boli, da osecam u isto vreme prazninu i slobodu? Svaki put na vrhuncu moje moci nanosis mi osecaj patnje. Stojim pred tvojim gnevom koji zivi u meni, umires i opet se radjas nikad jaci.

#ljubavni citati #tekstovi #tekst #srbija #balkan

Tebi.

I tako, proslo je sve, prosla je nasa prica . I zapravo ne znam sto ti ovo pisem jer ne osecam nista prema tebi ali ipak placem. Ne placem ja jer tebe nema, ne placem jer mi nedostajes, ne placem jer sam tuzna ili povredjena, ne placem zbog izgubljene nade. Zapravo ni sama ne znam sto placem. Jednostavno je proslo sve i tek na pocetku kad se zavrsilo mislila sam da necu moci da prekinem da razmisljam o tebi, osecala sam bes, osecala sam da sam povredjena, da to nije kraj, osecala sam da ces se vratiti, da ces se javiti, da ces me moliti. Toliko sam puta u glavi prelistavala razne price, zasto se sve desilo tako brzo, kako je moglo da se desi, kako si mogao i kako sam na kraju ja mogla? I mrznja i zelja za tobom u jednom momentu, osecam bes pa kajanje. Ostavio si me tad samu da se borim sa svojim demonima a navikla sam da si tu. Mislila sam da necu moci da nastavim nikako, jedva sam sastavljala kraj sa krajem. Najvise je bolela praznina, uvek si ti bio tu i uvek sam mogla na tebe da se oslonim, uvek si mi pomagao, savetovao me i onda sve nestane. Ostala sam sama. Samoca je to sto me ubijalo, plakala sam svako vece, mrzela sam sve srecne ljude oko mene, gadili su mi se. Mrzela sam sebe, postala sam totalno nestabilna, nesigurna u sebe pre svega. Suze su bile jace od mene. Svako mesto, svakao osoba, svaki pokret me je podsecao na tebe. I onda odjednom nista, prekinem da razmisljam o tebi, prekinem da placem, prekinem da te volim i mrzim, osecala sam kao da si neki stranac, poznanik ili izmisljenja osoba iz moje glave, kao da te uopste ne poznajem. I onaj najgori momenat kad mi se place a ne mogu, nemam zbog cega. Dolazili su i prolazili drugi. Nisam ja u njima trazila tebe, ceznula sam da osetim emocije koje sam osecala prema tebi, da me neko gleda kao sto si me ti gledao jer znam da te emocije postoje. Ali svaki put kad naidje neko mozda i zanimljiv osecam strah, jednostavno ne mogu da se prepustim, ne mogu da dopustim sebi da osetim, plasim se da opet predam celu sebe i da opet budem povredjena. Nekako, nisam verovala da "vreme leci sve rane" ali shvatam da ono ne leci ono razara svako secanje, svamu emociju i svaki dozivljaj. Vreme protice i jos sam sama i jos tragam i znam da cu tragati jer znam da postoji. Ja ne zelim tebe, zelim nekog, da moze da me oseti, da mogu da ga osetim. Da oseti moje postojanje, svaku moju emociju bez izgovorenih reci, zelim nekog da me shvati, da me ne osudjuje da me prihvati ovakvu kakva jesam, da njemu budem najbolja, da se zbog njega trudim. To je poslednje cemu se nadam i znam da postoji - D. D.