VIRAGO

ENFP, Sagittarius Sun/Moon, Aries Rising, 7w8 if you want a friend slide into my DM @llviragoll ly all

[llviragoll]

hii ive seen your moodboards and i love them!! it would be really cool if you were inspired by my friend and i’s dynamic, but its ok if you arent! im a leo sun, libra moon, sag rising, virgo venus INFJ and my friend is virgo sun, scorpio moon, scorpio rising, leo venus ENFP <3

Hii thank you so much!!! I really hope I got it right! And also to anyone else requesting I wanted to ask you to please specify if you want to be represented by any gender of the spectrum! So I can get more specific.. I hope you understand! And If I got something wrong within the aesthetics please feel free to write me so we can make another one! And to you my dear Leo I hope you like the aesthetic I made! Have a wonderful day! xoxo

[stevenrogered]

You guys already have a captain skating out there with you. 

[cvetam-plavo-blog]

Posmrtni marš klovnova

Kad umrem bar sam siguran: niko se neće dovući da mi pljune u lice.

Svi ćete mi odjednom biti prijatelji i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem: mrtvi ljudi nisu zločinci, nisu gadovi, nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji način da se ode bez pozdrava, bez obećanja, na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu. Odlaskom se znatno dobija: plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima na malo finijem papiru i svako vas čita, čita, kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba ili premijera u pozorištu. Ako to mora da bude u nekakvu jesen, - neka bude. Zemlja ne menja boje kao trava i vetar. Zemlja uvek miriše samo na presne ljude uporno, metar po metar, uporno, grudvu po grudvu, zemlja je gluvonemo zgrušano veče sasušeno i tamno kao pokojne lude. Zemlja je veliki san o pticama krtica i zvezdama crva otečen, i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen, - u redu, neka bude. Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke pa su dlanovi lišća ranjavi i krti, a mostovi tegle na leđima topli vetar što prve kiše najavljuje. I ako već svi odlaze po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora, učiniću to odjednom, ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti, nestpljiv da doživim taj mrak što mi se u zenice strmoglavljuje. I smeškajući se, a neću objasniti zašto se smeškam i šta osećam dok mi se u raznobojnim klikerima očiju hiljadu svetlosti menja. Morate već jednom shvatiti: ja samo na sebe podsećam ovako pijan od snova i proklet od poverenja. Posle mene slobodno dišite i vi sa rukama od crepa, i vi sa rukama od kolača. I prelamajte se u bezbroj nijansi od crneod bele, - nikad me nećete stići jer bio sam drukčija prizma. Ja sam ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača prvi uspeo da patentiram pod istim rednim brojem osmeh zanosa i cinizma. Ja sam ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije prvi išao da onjušim oblake i prvi se namršten vratio. I sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe nego proći milione kilometara u svojim grudima. Inače, bio sam pomalo vanbračno zaljubljen u vetrenjače i stanične restoracije i pošteno sam, čini mi se, platio, kiriju što sam živeo međ ljudima. Nije mi žao što sam ispao naivan kao dimnjak - sanjalica koji za života čeka da ga proglase za vulkan, iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar put oblaka i ptica. Ja sam večito cvetao plavo i to bez razloga plavo kao jorgovan u blatu ispred kasapnica. Ja sam mislio: dobro, razmrskajmo usijane čelenke o zid, možda će se iz toga izleći nekakvi dani. Ja sam mislio: dobro, sve grobare na baštovanski kurs, možda ćemo naučiti na kosti da kalemimo cvet. Sad mi zbilja više ničega nije žao i neću urlati ni sliniti u rukav ako sutra neko ko bude pozvan da nišani - na mene prstom ne nanišani. Pljujem ja pomalo na vas, nadmeni budući. Da se nismo ovako prljavi grizli i parili, da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili i sanjarili, voleo bih da vidim na šta bi ličio vaš okupani, puderom posuti, razmaženi svet. Kad umrem, samo će mi biti žao ptica, jer sve vreme sam sanjao letove, pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značenja. A vi se nasmejte kad spuste u raku velikog klovna i njegove nerazumljive svetove umorne od životnog šegačenja. I neka sve prođe bez molitvi i rodoljublja. Uličarkama donji veš od kaluđeričkih riza! Nisam bio ni ikona, ni vojnik, ni gradonačelnik u provinciji kome bone decu vaspitavaju. Cirkusi su bili moja najveća ljubav moj najveći patriotizam, i rađao sam se kad su ginuli, a umro kad vaskrsavaju. Vi možda shvatate: bio sam tu da vam prstom na usni napišem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah. Bio sam razapeta čelična žica između bivših koji sve lepo veruju i budućih koji u svemu traže trik. Po meni je igrala balerina sa amputiranom nogom i kišobranom u ruci, i svima vam je zastajao dah. Kažite hvala što se nisam prekinuo i zgrušao vreme u crven krik. Hoću da čujem taj aplauz kojim ste dlanove raskrvarili pod ogromnim šatorima neba naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju. Jer pošteno je, na kraju krajeva, razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali, iako su mogli da siđu u publiku i da za svoje pare psuju i obožavaju. Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće, - neka bude. Belo od kiša proleće je tek okrečena fabrika etiketa na granama ispod kojih idemo.Zalepite mi usput na čelo jedan list i ništa više, - ako se razumemo. Ostalo može da ostane kao i kad sam disao. Neka se lepršaju suknje i marame. Nek neko nekom zariva nož u vrat, i neko nekom i dalje šapuće: draga. Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo i diskretno udaljio i u slivnike prospite svaki drugi smisao. U desetoj sam leteo na mesec. U dvadesetoj sam leteo na grudobrane. U tridesetoj sam odleteo dovraga. Na kraju: ne umivajte me, molim vas. Maramicom mi pokrijte lice ako vam smeta moja budalasta maska. I čegrtaljke u šake, a onda: orkestar, molim jedan sasvim tihi jecaj! Upalite sve ulične svetiljke i reklame neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska. Zar ne primećujete, gospodo i dame, da smo u smrti opet nekako samo deca. Vama će od našeg poslednjeg kikota utrnuti rskavica u zglobovima, a to je, ustvari, naša poslednja naivna šala, poslednja salva crnog snega po vašim licima sivim. I ko zna, možda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje grobovima, a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo ovde negde u travi, ovde negde u lišću, ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi. Miroslav Antić

[ambrosia-sweetness]

Bosonoga pesma

1.

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crn. Zavoli me, kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru da napravim jun. I nemam obične sreće. I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća, a grešno mi je smešno Ako me neko čačne u ove oči plačne, nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim klikere lepe, prozračne.

2.

Podeliću sa tobom sva moja šašava zdravlja. Zavoli moju senku što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja. Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan.

Izađi iz tog detinjstva kao iz starih patika. Zavoli moj osmeh,dubok kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo. Pod vrelim tabanima rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

Miroslav Mika Antić

[slovopletilja]

1.

Ti si jedina nahranila svu moju glad

sa ono malo mesa i sna.

Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju

i dlanova.

Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa

i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.

Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove

na horizontalama tvog dna

i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju

i stanova, i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.

Ovo je gore nego molitva.

2.

Reci mi sad, kada već prošlo sve je:

časi bolni i dani dragi, lepi;

kad novi bol se starom bolu smeje;

od reči tvojih kad duša ne strepi –

reci, da l’ te je moja

tuga bolela

nekad, kad sam te mnogo,

mnogo volela?

Reci mi sad, kad me ne voliš više;

kad ti se prošloj ruga nova sreća;

i kad se dana koji nekad biše

duša ti samo kad me vidiš seća –

reci, da l’ te je moja

radost bolela

jednom, kad nisam više

tebe volela?

3.

Ja nisam tvoga kova

tebi se samo čini,

nisam iz tvojih snova

breza na mesečini.

Ti želis da se vratim

u tvoju ljubav setnu,

da tvoju dušu shvatim

i da me čuvas sretnu.

Ne treba meni nežnost

ni tvojih reči svila.

Zar mogu da se vratim

gde nikad nisam bila.

4.

U žarko crvenoj mahovini brijega

već se zapliće jesen.

Zatišje jezera raste iz polusjena.

Što ću učiniti ako ne dođe onaj

kojemu dadoh svoje srce?

(A ja mu dadoh srce kao pticu ne misleći ništa, začuđena.)

S tamnih polja dopire šapat noći.

O, srce moje! Ne slušaj šum trava.

U tugu će te odvesti.

Pogledaj:

voda je nestalna.

1. Epilog, Mika Antić

2. Po rastanku, Desanka Maksimović

3. Breza na mesečini, Duško Trifunović

4. Prva ljubav, Vesna Parun

[ellesreids]

big fan of whatever they had going on

[elles-greenaway]

ELLE GREENAWAY 1.22 | The Fisher King: Part 1

[tootiredtobekind]

me if being obsessed with older men was illegal

[obscurescholar]

"In a time of deceit, telling the truth is a revolutionary act."

— George Orwell

[reveuseinflorence]

"Perhaps one did not want to be loved so much as to be understood."

- George Orwell, 1984

[shisasan]

November 14, 1905 Rilke and Andreas-Salomé: a love story in letters (1897-1926)

[somewordsarebiggerthanothers]

[remanence-of-love]

[remanence-of-love]

[appleinducedsleep]

Thomas Hardy, Tess of the d’Ubervilles

[zoya-nazyalantsov]

ap lit memes ya ya

[ellisnightingale]

“Novembers are for softest sleep when skies are dark and grey. They do not mind the time you keep when night looks much like day. They do not mind the rain that falls so warmly down your cheek. ‘Rest easy now’ is what they’d say if months knew how to speak.”

— Ellis Nightingale

[cryptidbrunette]

been sleeping all the time. gets dark by four pm around here