Bio je bar toliko pribran i pametan da pljune mi pred a ne na stopala ili, ne dao mu Bog, u lice. Ustao sam polako, trom od manjka sna i raspoloženja. Šakama sam mu obujmio glavu, položio palčeve na čelo, onde, gde plamti um, da ga i na taj način dozovem k pameti te istim lagano klizio duž profila, preko nosa, usana, brade sve do Adamove izbočine, nesumnjivog znaka muškog po rođenju pola. Poput tela i duha, glas mi je bio lenj i tih kao vetrić u toplo, kasno popodne. Nisam imao nameru da ga strašim tim spojem usporenih pokreta i ravnog tona koji budi podozrenje, piri bojazan da, po pravilu, nakon zatišja sledi naročito burna reakcija, žustra oluja sled pospanog letnjeg dana. A ipak, na dlanovima osetio sam kako žustro mu na vratu odskače žila kucavica, kako sav treperi od nakupljenog besa i od straha u očekivanju kazne za izazov koji mi je prosuo pred noge. Nastavlja, ukočen telom i pogledom, da gleda pravo, sada u moje grudi. Odozgo, uprkos gustim trepavicama, vidim kako mu se oči cakle, suze oklevaju da najzad preliju, nežne nosnice poigravaju zajedno sa usnama izvijenim u pali polumesec.
- Oprezno, mali… Zaputio si se stazom duž samog ponora. Budući vešt, mnogo puta izbegao si pad ali na samoj ivici dosad se nisi toliko zaklatio. To što te jebem JE privilegija, takva da može biti i oduzeta a sa njom i sve što podrazumeva. Od najbednijeg, cigara pa do onog do čega ti je, priznavao si ti ili ne, najviše stalo. Moja pička jesi, da ti je sve dozvoljeno - nije. I za daleko manje uvrede slao sam ljude na ortopediju. Kažu da moji uputi specijalisti jako bole. Hoćeš da proveriš!?
Dreknuo sam na kraju. Bio je to jedini i, osetio sam to sa sigurnošću, odista dovoljan odušak ljutnji. Besa mlečnobelih očiju nije bilo.
Nenadova jabučica pod palčevima mi poskočila je na moj vik. Sa visine nisam mogao da je vidim ali zato jesam primetio kako je mali pišnuo u gaće i kako mu se kvrga u istim naglo napela pa stidljivo povukla. Srpski: zagolicalo ga je u preponama toliko da je pustio piš, kita mu poskočila pa smlitavila. Izgleda, kada sam ja u pitanju, da ga telo uopšte ne sluša nego vodi neku svoju, nezavisnu politiku. Kao kod onog lika, pojma nemam - valjda iz neke knjige, koji spontano svršava kad gubi na kocki. Malog to sigurno užasno nervira, čini na se’ ljutim, kao što bi i svakog ko je i odveć ponosan i sa tolikim stepenom samokontrole. Besnim i na mene, takođe, jer ga od dana broj jedan u istoj sabotiram. Ne radim to iz obesti, samo da bih ga, eto, saplitao već zato što stvarno uživam u telesnoj intimi sa njim. Niko mi nije izvukao toliko od putenih sokova, ni na koga mi se patka nije toliko drvila kao na ovog tvrdoglavog lepotana, jebem li mu i seme i pleme kosovarsko. Čak ni na Anu, priznao sam si. Niko, sa druge strane, na mene nije toliko i na taj način trzao kao ovaj balavac. Bilo je dana kada sam mogao da prčim sve što poželim, tresle su se od radosti već na samu najavu da ću da ih razvalim, svršavale mi ludački na kurcu više od sreće no od zadovoljstva i - to bi bilo to. Sledeća ili, povremeno, sledeći. Niko si nije nabijao temperaturu, preznojavao se, drhtao, sa takvim guštvom lizao mi kožu i znoj, gutao me i gutao mi i očima i rupama. Mali mi se, bre, nabijao u vrat i pazuh onih noći kada smo spavali zajedno da snifa MOJ miris! Šta dalje da pričam? Trudio se da izgleda spontano, eto, baš mu se tu našla faca, ali sam ga provalio. Još od kada sam smešten ovde, dobro sam podmazao da mogu da se tuširam svako veče ali dezodorans nisam koristio. Nisam se ni napolju zasipao hemikalijama sem kada moram, kad idem među ljude. Nisam prljav, svaki dan se kupam. Parfemi su ok ali ja od svih najviše volim svoj prirodni, muški miris. Zbog balavog sam promenio rutinu pa sam se umesto pred spavanje tuširao ujutru da može da me njuška kada mu se to već sviđa, voza ga. Njušio bi i lapao on mene, kao pravo kuče upijao nosem, kupao jezikom od poda do plafona kada ga stid i ponos ne bi zadržavali u tome. Kada bi se potpuno prepustio, sebi konačno otvoreno priznao da je pasivni peder.
- Čuješ li šta te pitam, pederčino šiptarska, katolička!?
Sebe, pitao sam koje ga je omalovažavanje najviše zapeklo, ono na seksualnoj, nacionalnoj ili verskoj osnovi? Koje će ga okinuti da najzad pukne? Polako, miševi, nisam baš toliko đubre. Mali treba da mi bude zahvalan na tome što ga školujem. Ko kapira, kreker za njega. Ko ne, moje saučešće.
Do tada sav crven u licu od sabite jarosti, u trenu je pobledeo kao smrt pa su pune usne iz polukruga saževši se tek u crtu, poput posekline, izgledale još modrije, oči što plutaju u suzama koje je odigao ka mojim još plavlje. Tirkizne… šta li je smislio sadaaa…aaa…aaa…
Kolenom me je krvnički opalio po familiji pa ni malo nežnije gurnuo na krevet iza. Pao sam na bok te izvrnuo se na leđa instinktivno savivši kolena i uhvativši se za prepone da zaštitim već ulupana jaja od novih milovanja. Seo je na ivicu dušeka, oslonio podlakticama na moje grudi i ruke što su sezale da pokupe žumanca, nadneo se licem nad mojim od bola skroz izobličenim. Dok sam u agoniji brojao sazvežđa, on je zasiktao, nezainteresovan čujem li ga uopšte ili ne, svoju dugo pisanu ispovest a moju optužnicu.
- Ja sam, bre, Srbin… pravoslavac… patriota i… i nemoguće je… ne mogu da budem… nema šanse… nisam…
Isprekidani uzdah napeo mu je koš grudi, tvorio mesta za svu bol koja se u njih sjurila. Glava mu je zadrhtala, mišići ruku i vrata onemoćali, svoje čelo položio je na moje. Čuo sam kada je bez glasa, tek dahom zajecao, osetio kada je najzad zaplakao. Najkrupnijim suzama sada je on umivao mene, lice onog kojeg do srži mrzi i do iste obožava, jedinog, pa kakvog god, čoveka tu da svedoči pasiji rastrgnutog mu bića, njegovog demona i sveca, kušatelja i zaštitnika, uništitelja i spasioca istovremeno i naizmenično. Poslednju reč pustio je kao da se sa dušom pozdravlja.
…peder.
U toliko “ne” umotano priznanje ipak mu je donelo bar trenutni smiraj. Proći će mali još kroz mnogo kriza bolne samospoznaje i, ako bude pametan, prihvatanja. Staložio se polako, odigao, nastavio da sedi, da posmatra vlažnim očima tužioca moje još uvek zgrčeno lice.
- Još bole muda, je li, ćale? Opušteno. Znaš već, sigurno ti nije prvi put da ti neko razdvoji blizance, boli neko vreme pa prođe. To što sam ti umutio jaja nije ništa spram onog šta si ti meni uradio. I mene je bolelo, boli i tek će - ko zna koliko. Znam da možeš da me pošalješ kod svetog Pere zbog ovoga sad ili, kada ti se ćefne, uostalom. Dva puta si zamalo to učinio, sećaš se? Pitaj Boga šta te je zaustavilo. Pitaj ga i kako nisam skrenuo nakon ta dva puta dok sam mislio - plači, majko, odo’ ja mlad. Više me nije briga. Uzeo si mi telo, uprljao, iskvario, istrgao iz moje da staviš ga pod svoju vlast. Tebe više sluša nego mene. ‘Eeej… gade matori… već prvo veče si me silovao. Iskoristio si moj jedini porok, jedinu radost ovde u kavezu da me navabiš na još veće zlo. Da bi osigurao uspeh, postigao da postanem tvoja… hmm, kako si beše rekao… istinski nezasita kuja uvek gladna kurca, zabranio si mi da drkam i, još podlije, držao bez svršavanja sve dok ni najveći čistunac ne bi odlepio od zagorelosti i pustio se po principu “daj šta daš”. Potpuno si me navukao na pederluk, mamu ti jebem bolesnu! Šta me streljaš pogledom, koj’ kurac?! Rekoh ti, ubij me ako hoćeš, više me nije briga. Uzeo si mi telo, uzeo si mi dušu. Jebote, počinjem da hvatam sebe kako razmišljam - slušaj sad ovo - o nama! Malopre te bukvalno molim da me jebeš, ‘eeeej… ubij se, Nenade! Bez tela, bez duše šta mi znači i ovo jedino što mi je ostalo? Je l’ to jebeni život kad sem njega ništa drugo nemaš? I to što sam rekao nije najgore. Još manje je važno vređanje, dranje, pljuvanje, šamaranje. Prošao sam sito i rešeto, otupeo na te za mene sitne grubosti. Na kraju, s obzirom gde smo to je podnošljivo, malo zlo kad znaš šta sve ovde može da te snađe. Najgore od svega, sotono vatikanska, je to što si me ubacio da mislim kako možda ja zaista jesam jedan od njih, od onih koje najviše prezirem, mrzim iz dna duše, više nego Šiptare, ustaše i Ciganšture zajedno. Od onih zbog kojih jesam ovde pošto sam ih mlatio do krvi i nesvesti. Da mislim da možda jesam peder ustvari, da ramišljam o tebi, da se lepim za tebe. A kada si i to postigao… šutiraš me od sebe ko tuđe kuče! Bože… koliko ja tebe mrzim!
Malom je definitivno stalo do mene. Ne bi mu se, do tada smirenom dok recituje mi optužnicu, oči ponovo napunile suzama kod poslednjih rečenica - već samih po sebi značajnih više nego svo ovo moje teoretisanje koje ste imali nesreću da čitate. Da je gejčina, skontao sam skoro pa u startu. Samo mi je potvrdio ono što sam mislio i u praksi se uverio. Da je vremena… Da je vremena - šta?! Koju mater fantaziraš, Aleksandre? Nek’ je lep ko Apolon, nek’ je bistar, ponosan, odvažan toliko i tako i to još u tim godinama da mu se - 'ajde, priznaj si - diviš, da zna kako treba sa tobom kao baš niko pre… 'Alo! On je muškarac! Ne možeš da ga ženiš. I koga to, kada to poželiš nekog da - forma je nevažna, bitno je značenje - oženiš, omužiš? Trebalo je sebe a ne njega da pitaš: je l’ ti dobro?
Treba ovo saseći dok još ima vremena. Boleće mene, boleće njega pa će zarasti. Šta je alternativa? Nema je. Našao si gde, u koga i, najgore, kada da se…
- Šta da ti kažem, mali? Ima i istine u tome što si napričao no to je isključivo tvoje gledište i, bar zato, nije baš sve tako. Šta više, neke stvari su totalno pogrešne ali sa tobom nema svrhe ubeđivati se. Na kraju, opušteno. Istrpećeš me još _ dana a onda - ćao.
- Ne kapiram.
- Idem.
- Gde… ideš?
- Idem odavde. Odslužio sam svoje.
Ustao je lagano, odšetao do i seo na svoj krevet. Bled kao krpa. Ovo mora da ga je konačno dotuklo. Sve predhodno izrečeno, ma koliko krupno, odstupilo je u drugi plan. Jebi ga. Živote, kurvo. Nije ni meni baš svejedno, da budem iskren.
- Lepo… Blago tebi… Idem sad da ispušim jednu da…
- Batali to govno, sedi tu da porazgovaramo.
Jedna svetla misao, još uvek neoformljena, nejasna, blesnula je u daljini, na horizontu mog tmurnog raspoloženja danas, predhodnih dana.
- Nema šta više da se priča. Daj mi cigare.
- Nemoj da si toliko tvrdoglav. Sedi tu da razgovaramo. I čekaj… kad’ si pre ispušio dve pakle, jebote?!
- Nemoj da si toliko smor. Napolju sam pušio paklu dnevno.
- Pa, kad si majmun!
- Boli tebe kurac za bilo kog osim za sebe. Ne foliraj. Plivaš u parama a štekaš se za paklu, cicijo!
- Jebale te cigare!
- Daš paklu bez da kenjaš, matori? Da ili ne?
Izvukao sam boks, pocepao ga da uzmem jednu ali nervozan rastrgao sam ga nevešto pa su mi sve paklice popadale iz šaka.
- Evo ti! Na! Napuši se! - dreknuo sam nakon što sam uzeo drugi pa mu ga ceo tutnuo u ruke.
- Sve ih izduvaj, idiote! Otruj se ako 'oćeš! - doviknuo sam mu.
I jeste.
pixelskylines
prguitarman
baratheonpilled
discoholicmusic
