Noćas je neki brod isplovio iz svoje luke, neki je posle toliko vremena uplovio. Neko se noćas vratio kući, nekoga je ljubav u suzama ispratila na brod uz molitve za mirno more. A ne zna da je more nemirno samo kada duva vetar. Ljudi takođe, samo uz vetar postaju nemirni. Kada ih nešto tako jako pomeri sa mesta protivno njihovoj volji, a ljute se na nemirno more, ne shvatajući da su isti. Ima taj jedan trenutak ujutru kada izlazi Sunce, i isti taj trenutak onda kada zalazi, kada se više ne vidi razlika između neba i mora, nema jasne linije. Ništa ih ne deli. Nebo primi boju mora, more boju neba, jer mu se toliko divi. I tako ne znajući gde je početak jednog i kraj drugog, vode ljubav tiho, uz najlepše uzdahe na svetu. Dok ne izađe Sunce, i dok ih ne prekine Mesec, koji se svake se svake noći rađa i svakog jutra iz tolike ljubavi prema Suncu umire iznova, samo da bi Sunce sijalo.
On je tu, on je taj trenutak neba i mora, a život sa njim smena Sunca i Meseca. On je tu sa svim mojim snovima koje čuva u zadnjem džepu svojih pantalona. Smeje se, ne zbog sebe koliko da me svojim osmehom nasmeje. On je svetionik, i ona najsjajnija zvezda koju mornari gledaju da im pokaže put. On je ona nada mornara u mirno more, i da će ga žena voleti isto kada se vrati kao i kada je otišao. On je mir. Njegov zagrljaj je dom kome idem onako uzbuđena, kome trčim, uz suze sreće.
Dok spavam u njegovom zagrljaju, ne želim da je poslednji put nikada u ovom životu. Poslednji put bi bio kao kada prvo pročitaš poslednju stranu knjige, kao kada ti se jede čokolada u nedelju posle ponoći, kada nemaš gde da je kupiš, a sutra već nećeš imati taj osećaj želje za čokoladom. Kao kada zakasniš na poslednji let za Beč da je zaprosiš na njen rođendan, sutra više nije isto. Kao kada odeš, vratiš se i očekuješ da bude isto, nikada ne bude. Ili kada si nekome vetar, ne nemirno more, vetar, jer i najmanji vetar uzburka more, bez njega mir bi bio sve za šta bi more znalo.
Zato ni jedan zagrljaj neće biti poslednji, zato jer nikada nećemo jedno drugome biti vetar. Ni mirno, ni nemirno more, ni sigurna luka, niti mesto gde ćemo spustiti sidro. Nikada nije ni bilo važno šta jesmo jedno drugome, uvek je mnogo važnije bilo ono što nismo. A jedno drugome nikada nismo bili vetar.
