Jutros, na dan promocije, ispalila me frizerka. Obišla sam deset salona dok nisam našla slobodnu devojku. Nedugo potom, drugarica mi je javila da ne može doći. Zatim je muž javio da će kasniti. Nisam bila nervozna ili neraspoložena, to je dan moje svečane promocije, videću poznata lica ljudi koji su došli da me podrže i sve će biti okej. Na kraju, videla sam poznata lica, ali niko nije došao baš zbog mene. Niko moj, pa ni muž, nije stigao da čuje divan govor profesorke Vladislave Gordić Petković o mojoj knjizi. Muž na kraju jeste stigao, kao i nekoliko lepih vesti, ali na kraju svega imala sam taj slatko-gorki ukus uspeha koji je proživljen bez najdražih. Ne zameram nikome ništa, niti imam sindrom američkog deteta koje plače jer mu nisu došli na priredbu. Ali da sam bila tužna, jesam. Tako je slično bilo i kada sam završila prvu godinu studija sa desetkom, ali i kada sam diplomirala. U najvećim uspesima si, kao i u najvećim tugama - sam. Srećna sam zbog mnogih koji se raduju zbog mene i žele mi dobro, i pamtim svaki gest podrške. Zato ovo i pišem, ne da bih izazvala sažaljenje, već da bih podsetila na značaj zdrave podrške i velikih gestova koji su vama, možda, mali, a drugima mnogo znače. Delite tuđe male biznise na društvenim mrežama, otiđite na tu promociju, kupite proizvod. Budite tu za nekog, a pogotovo za najdraže. Budite tu u njihovim velikim trenucima, bili oni srećni ili bolni. Budite prisutni. Pojavite se. Znači.
#zivot #život #misli (at Matica srpska) https://www.instagram.com/p/CQOp7qSJWun/?utm_medium=tumblr
