Znam da si đubre i znam da svo moje dostojanstvo nestaje kao prah u oluji, samim tim što pomislim na tebe. I ne biram ja ni da patim, ni da se sećam, ni bilo koji deo ove priče koju sada živim. Sve mi ovo izgleda kao neki neplaćeni dug koji moram da plaćam proživljavanjem uspomena kroz sećanja koja me obuzimaju, celu. Sećam te se. Sećam te se kad prolazim kraj pošte. Sećam se sunčanih dana i neprospavanih noći koje sam provodila pišući ti pisma. Sećam te se u snovima, u sanjivim jutarnjim trenucima - dok još ne mogu da raspoznam šta je san a šta java, i da li sam te izgubila ili je tvoja ruka još uvek u mojoj. Sećam se svih nevinih stvari poput plišanog medvedića kojeg sam ti poklonila. Noćima sam ga grlila i držala u naručju, želeći da ostavim trag sebe na nežnom plišu tog neživog bića, sve to kako bi u nekoj tamnoj noći možda, taj trag ostao na tvojoj koži, dok si grlio mog medu. Snažno sam ga grlila noćima, prislanjajući ga na svoje grudi, želeći da sa tim malim stvorenjem pošaljem i svoje zagrljaje, pune čežnje.. kako je to samo bilo blesavo, davno, nepovratno.