neki ljudi čitaju očima, neki srcem...

Uživajte u tekstovima.

[probudime]

Niz noći se polako spušta na moje biće, svuda oko sebe osećam hladan zagrljaj prošlosti i…nema ničega više, samo tupa bol. Tu je prisutna onoliko koliko je dovoljno da bi njeno prisustvo izazvalo nelagodu u želji da se oslobodim njenih okova, besuspešno poricanje reči i slika izgubljenih negde davno, koje se iznova i iznova javljaju… Rađaju se u meni, stvaraju u likovima, mestima i ulicama, oslikavaju na nebu i prelivaju jedne u drugu savršeno lako, predivno, bolno. Ipak, prisustvo te boli koja je postala stalni pratilac sa svojim koferima na mojim grudima i jednim teškim parom ruku na mojim ramenima - tako je stvarno i neporecivo. I shvatam tek sad, ne osećam zagrljaj prošlosti nigde van sebe, samo u sebi. I prokleto je leden…

[probudime]

I sve što pišem, pišem o tebi. Jer sve što imam, poklonila sam tebi. I sada sve moje pripada tebi, a ti ni ne znaš da mi još uvek kradeš san. Nakon svih ovih godina...

[probudime]

Znam da si đubre i znam da svo moje dostojanstvo nestaje kao prah u oluji, samim tim što pomislim na tebe. I ne biram ja ni da patim, ni da se sećam, ni bilo koji deo ove priče koju sada živim. Sve mi ovo izgleda kao neki neplaćeni dug koji moram da plaćam proživljavanjem uspomena kroz sećanja koja me obuzimaju, celu. Sećam te se. Sećam te se kad prolazim kraj pošte. Sećam se sunčanih dana i neprospavanih noći koje sam provodila pišući ti pisma. Sećam te se u snovima, u sanjivim jutarnjim trenucima - dok još ne mogu da raspoznam šta je san a šta java, i da li sam te izgubila ili je tvoja ruka još uvek u mojoj. Sećam se svih nevinih stvari poput plišanog medvedića kojeg sam ti poklonila. Noćima sam ga grlila i držala u naručju, želeći da ostavim trag sebe na nežnom plišu tog neživog bića, sve to kako bi u nekoj tamnoj noći možda, taj trag ostao na tvojoj koži, dok si grlio mog medu. Snažno sam ga grlila noćima, prislanjajući ga na svoje grudi, želeći da sa tim malim stvorenjem pošaljem i svoje zagrljaje, pune čežnje.. kako je to samo bilo blesavo, davno, nepovratno.

[probudime]

Hoću na more, hoću da opet budem slobodna. Hoću tebe, hoću nas...

[probudime]

Još jedno jutro bez tebe. Tužno, istinito. Stvarno, da stvarnije ne može da bude, a opet, sutra će samo da bude prošlost i sećanje u izmaglici; sećanje na još jedno novo jutro u nizu onih za koje sam mislila da su korak blize nekom novom životu što dalje od tebe, sa mislima bez tvog prisustva..

[probudime]

Izašla sam na hladan vazduh dok me obuzimala strašna želja da zapalim cigaretu i oteram misli, ali dani poput tih su bili već odavno iza mene. Hladnoća je grizla moje lice, prste i svaki delić otkrivene kože na mojim ramenima, nemarno ostavljen tako, u žurbi da se pobegne iz kuće, iz zidova...bez jakne, bez para toplih ruku, bez ičije ljubavi. Drhtala sam.

Hodam ulicom i shvatam da oko mene nema nikoga. Zastajem. Osluškujem kako mi telo podrhtava i svoje nepravilno disanje, izazvano vetrom, ledom i nepravdom koja uzima danak ove noći. I svake prošle, i svake naredne...Uzeli smo jedno drugom sve. Vreme, godine, osećanja...pokupili smo srca, strpali ih u iscepane džepove i svako je potrčao svojim putem, zaboravivši da ima srce onog drugog.

Dugo stojim u mestu a onda nastavljam dalje. Shvatam da nisam kriva što on živi u svetu podcenjene skromnosti, a ja sam na drugoj strani, tamo gde samo želim da mu čujem glas....da mu prva kažem "srećan rođendan" i po ko zna koji put zaželim sve najbolje u životu.

Samo sam naučila da delim ljude na one koji su nas voleli...i na one koji nas još vole. Na brzaka ga svrstam u tu drugu grupu, a ne poznajem razlog, niti imam dokaz, osim strašnog bola koji smo delili a nismo ni bili svesni da jesmo. Mislili smo da smo sami.

Bio je to bol suza u očima koji te dizao iz polusna, dok još nisi bio svestan gde si, da li si izgubio ili nisi. Bila je to bol večna, i najslađa onda kad smo spoznali na jednom delu puta, da u njoj nismo bili sasvim sami. Možda smo tad i najviše bili zajedno. Dolazili su trenuci kada je naša bol bila zaboravljena i rasuta u raspletene niti oko nas, tada smo bili svesni istine i zaklinjali se da ćemo je čuvati od zaborava. A vidi nas sad...ti i ja, sakriveni jedno od drugog, a nikad bliži. Izvan opsega naših ruku i prstiju su naša tela, postali smo nedodirljivi, i to nas izjeda. A dodiri u srcu jači nego ikad...

Ja te volim....još te volim. Iznad svih koji su te voleli. Bez tebe sam izgubljeno biće, živim u svetu satkanom od niza pitanja i ne brojim dane kad nisi tu...