#postmoderna

[slovy-vyjadreno]

Chvilka poezie

[mozgoderina]

Forma nedeljnog popodneva

Claude Monet [France] (1840–1926) ~ 'La Grenouillère', 1869. Oil on canvas (74.6 x 99.7 cm). The Metropolitan Museum of Art, New York, USA.

Renoar i Mone prikazivaše prirodu kao društveni doživljaj. Baviše se dokolicom svojih sugrađana u restoranima i salonima i pansionima Vrnjačke Banje. Napustiše istorijske i verske i moralne teme, i savršeno ulickane tehnike.[1]

Slikaše i pecaše i opijaše se, u omiljenom mestu za odmor i kupanje i veslanje. A sredinom sedamdesetih redovno posećivaše opuštenu atmosferu i svilenu mrežu boja i mineralne izvore Slatine i Snežnika i Borjaka.

A na Kraljici na obali Ibra slaviše meka buržoaska zadovoljstva. Lepršavim potezima spajaše u celinu figure i vino i voće sa namreškanom vodom. I uhvatiše neuhvatljive efekte. Stvoriše jasnu impresiju svetlucavog utiska života koji vrvi.

Ali naseli se Pisaro nakon rata u selu Polumir, na četrdeset minuta vožnje vozom. I priđe Pisaro do splava da sinu piše pismo. I priča kako je slika postala progresivna i teorijska i svedena.

Osetiše Renoar i Mone krizu i zaboraviše kako se slika ili crta. Lake poteze četkicom zameniše brižljivo iscrtanim formama čistih obrisa. Odoše iz onog mesta i ostaviše jutarnje kupanje nedovršeno.[2]

Pierre-Auguste Renoir [France] (1841–1919) ~ 'Bathers', 1884-85. Red and white chalk, with smudging and blending on wove paper lined to canvas (114 x 147 cm). Morgan Library & Museum, New York, USA.

oNE!svešćivanje

[1] Priča je objavljena u 17. broju časopisa Zvezdani kolodvor (april-maj 2019.) i deo je autorskog ciklusa Problematične priče. Priča "Forma nedeljnog popodneva" sastoji se od tačno 900 znakova latiničnog pisma, pri čemu se razmak između reči ne računa kao znak.

Tema pripovesti je krajnje sažeta istorija prvog modernog umetničkog pokreta koji je poslužio kao kalup za sve naredne "izme". Ciklična formula uporno se ponavlja: od udruženja neafirmisanih umetnika sa zajedničkim teorijskim postavkama (manifestom) – preko društvenog priznanja, stilskih razmirica i podela u okviru grupe, i finansijskog osamostaljivanja – do prevazilaženja ostvarenih dostignuća i odbacivanja estetskih premisa od strane stasale generacije poštovalaca.

Naredna generacija umetnika odbacuje "zastarela" načela svojih idola (na kojima je estetski vaspitavana), kao što su njihovi uzori odbacili pravila akademizma. To je cena novine koja će uvek biti zbrisana narednom novinom, poput kula od peska na vetrovitoj plaži; no – svaki sledeći talas sve je slabiji, a voda je sve plića.

Ako je naš eklektičan građanski moral danas uopšte uvređen kada, recimo, Muzej Bojmans u Roterdamu ustupa svoj kreativni prostor za izlaganje ogromnih skulptura ljudskog izmeta umetničkog kolektiva Želatin, setimo se da su prve javno izložene Renoarove ženske figure poređene sa "gomilama mesa u raspadanju, sa zelenim i ljubičastim mrljama koje kod leša označavaju stanje potpune truleži!"

Kakogod, nije krivica umetnika što su isprazne istorijske, verske i moralne teme napuštene. Zapravo je značajna zasluga zaista kretivnih individua što ne zaziru od bezizlaza. Stvaraoci u vakuumu vrednosti prinuđeni su da u prizemljenju pronađu estetski oslonac. Nimalo prijatan zadatak, primeren samo najjačim duhovima.

Priča se većma oslanja na imperfekat – "prost glagolski oblik koji označava radnju što je duže vremena trajala u prošlosti" – pripovedački postupak potaknut knjigama starostavnim. Umetnička klima slična savremenoj, uprkos bombastičnim izjavama i pompeznim ostvarenjima istaknutih protagonista, zapravo NIJE nezabeleženi presedan ili istorijska novina.

Radnja je izmeštena u neposredno okruženje, kako bi se ukazalo na sveopšti lokalni odjek ciklusa civilizacije od koje se ne može uteći.

[2] Izvori, inspiracije, istorije, impresije, igrokazi, itd:

(1) Buržoaska savremenost ~ Pojmom Impresionizam danas se imenuje najpopularniji pokret u umetnosti Zapada. Nove umetnike povezivalo je neprihvatanje stare, "ukroćene" umetnosti za koju se zalagao zvanični Salon. Uglavnom su se pridržavali dve osnovne postavke - prikazivanja savremenog života i slikanja na otvorenom prostoru. Buduće impresioniste žiri Salona uporno je odbijao. Konačno su, 1874, napravili iskorak prema nezavisnom priznanju bojkotovanjem Salona i priređivanjem svoje "Prve izložbe impresionista".

Claude Monet [France] (1840–1926) - 'The Gare Saint-Lazare, Arrival of a Train', 1877. Oil on canvas (80 x 98 cm). Harvard Art Museums, Cambridge, Massachusetts, United States.

(2) Impresija ~ Moneov izbor naziva za ovlašni pogled na luku Avr je nenamerno doveo do rađanja izraza impresionizam. "Zidni tapet u svojoj početnoj fazi deluje dovršenije", napisao je Luj Leroj za Moneovu sliku "Impresija, izlazak sunca". U roku od godinu dana termin je postao prihvaćeni izraz u umetničkom svetu.

Pierre-Auguste Renoir [France] (1841–1919) - 'La Grenouillère', 1869. Oil on canvas (66.5 x 81 cm). Nationalmuseum, Stockholm, Sweden.

(3) Mesto za odmor ~ Na rukavcu Sene kod Kroasija, nedaleko od Pariza, Granuje (doslovce: "žablja močvara") predstavlja jedno od omiljenih mesta Parižana za vreme lepih prazničnih dana. Mone i Renoar zajedno se upućuju tamo 1869. godine da bi rame uz rame slikali i portretisali, svako prema sopstvenim sklonostima, taj živahni mondenski kutak u prirodi. Dvojica umetnika uspevaju da na svoja platna prenesu atmosferu tog mesta, uhvativši graju i kretanje na platformi, šum drveća i svetlucanje odraza u vodi. Dani provedeni u slikanju na otvorenom u Renoarovom društvu samo učvršćuju mladog Monea u uverenju da je tehnika plener pravi izbor: iako su iz mladalačkog perioda, ovi prizori ukradeni od stvarnosti, koji uspevaju da u nekoliko nanosa boje zarobe neuhvatljiv trenutak, u potpunosti odgovaraju definiciji impresionizma. [ Simona Bartolena ~ "Mone", 2012, Knjiga komerc, Beograd. ]

(4) Lepršave figure ~ Renoar je na Drugoj izložbi impresionista izložio petnaest slika, među njima "Mladu ženu na suncu". "Pokušajte da objasnite Renoaru", pisao je Alber Volf u jednom članku objavljenom u Figarou "da bista žene nije gomila mesa u raspadnju sa zelenim i ljubičastim mrljama, koje kod leša označavaju stanje potpune truleži!... Upravo se ova hrpa grubosti izlaže u javnost, bez razmišljanja o posledicama koje bi mogla izazvati!... Ove zabludele treba žaliti. Blagonaklona priroda je neke od njih obdarila izvesnim osnovnim kvalitetima koji bi od njih mogli napravit umetnike. Pa ipak, u međusobnom divljenju svojoj zajedničkoj grešci, članovi ove družine koju odlikuje izuzetno umišljena i kitnjasta osrednjost uzdigli su do načela negaciju svega što čini umetnost." Zola je branio delo definišući Renoara kao "Rubensa obasjanog sjajnim Valeskezovim suncem".

(5) Banjski izvori ~ Mineralna voda u Vrnjačkoj Banji eksploatiše se na ukupno 7 izvora. Izvor „Snežnik“ bio je poznat je još krajem XIX veka, a koristi se od 1916. godine, kada je prema nalogu jednog austrijskog oficira preuređeno izvorište. Nakon Prvog svetskog rata voda sa ovog izvora počinje da se koristi u lekovite svrhe. Izvor „Slatina“ kaptiran je 1923. godine, iako je otkriven još krajem XIX veka. 1992. godine otkriven je i izvor „Borjak“, čija voda je slabo kisela i hladna (17oC). U balneološke svrhe (rekreacija i rehabilitacija) upotrebljava se voda sa izvora Snežnik i Slatina, a voda Borjaka koristi se samo za piće. [ https://vrnjackabanjahoteli.rs/izvori/ ]

Claude Monet [France] (1840–1926) - 'Bathing at La Grenouillère', 1869. Oil on canvas (73 x 92 cm). National Gallery, London, UK.

(6) Splav ~ Etno restoran i splav „Kraljica Ibra“ nalazi se na samoj reci Ibar. U ponudi restorana su domaća jela i riblji specijaliteti. Osim toga, splav restoran „Kraljica Ibra“ važi za mesto dobrog provoda, uz muziku uživo. [ http://www.kraljevgrad.com/kraljica-ibra/ ]

(7) Polumir ~ Polumir je naseljeno mesto grada Kraljeva u Raškom okrugu. U naselju (prema popisu iz 2011. godine) živi 250 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 41,5 godina. Po jednom predanju je 1208. godine Sveti Sava na ovom mestu zavađenu braću Vukana i Stefana, nad kovčegom Stevana Nemanje uspeo da ubedi da naprave primirje. Njihov put se zatim nastavio niz Ibar, ka mestu Dobre Strane. Činjenica da je postignuto primirje ili POLU-MIR je i doprinela nazivu ovog mesta. Sela Cerje, Dobre Strane i deo Polumira gotovo su se ugasila. Viseći mostovi u Ibarskoj klisuri, između varošice Ušće i Kraljeva, odavno nisu za upotrebu i meštani ih prelaze na sopstvenu odgovornost. Mladi ljudi koji su njima nekad prešli na drugu obalu, više se ne vraćaju. Nema nagoveštaja da će opština popraviti dotrajale viseće mostove koji vode do usamljenih kuća na brdima i liticama u ostalim selima. [ https://sr.wikipedia.org/sr-ec/polumir ] [ http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/57/srbija-danas/1121830/siguran-most-za-siguran-opstanak.html ]

Camille Pissarro [France] (1830–1903) ~ 'The Factory at Pontoise', 1873. Oil on canvas (38 x 55 cm). Israel Museum, Jerusalem.

(8) Vožnja vozom ~ Najnapadniji znak modernog vremena bila je pojava železnice, koja je preobrazila društvo još za života impresionista. Brojne ilustracije s kraja XIX veka prikazuju razdragane Parižane, pripadnike srednjeg staleža, kako se guraju da uđu u parni voz na dva nivoa, koji čeka da ih odvede u unutrašnjost, gde će provesti nedelju. Prigradska mesta, na primer Donji Norvud, gde je Pisaro boravio 1870-71. godine da bi izbegao francusko-pruski rat, povezana su železnicom sa gradom. Na izložbi održanoj 1877. godine Mone je izložio sedam slika železničke stanice Sen Lazar. Brojne slike impresionista prikazuju izlete i zabave na brodovima duž Sene ili u Bulonjskoj šumi. Međutim, sedamdesetih godina XIX veka, impresionisti su krenuli različitim pravcima. Marina u Aržanteju, gde se Mone nastanio 1871. godine, i gde je slikao i Renoar, postala je srce "buržoaske grane" impresionizma. Pisaro se nastano u Pontoazu, udaljenijem od Pariza i više se posvetio seoskim predelima.

(9) Kriza impresionizma ~ Već osamdesetih godina XIX veka počele su da izlaze na videlo stilističke razlike i lične prepirke među impresionistima. Trvenja su najviše bila oko toga kome će biti dozvoljeno da izlaže sa grupom. Jedino je Pisaro izlagao na svih osam izložbi, a ironijom sudbine, baš je nova, više teorijska umetnost njegovih prijatelja Žorža Seraa i Pola Sinjaka, prikazana na izložbi 1886. godine, označila kraj prvobitnog impresionističkog pokreta. Na plakatu za Osmu, i poslenju, zajedničku izložbu, održanu 1886. godine, upadljivo nedostaju imena Monea i Renoara. Te godine je umetnički kritičar Feliks Feneon proglasio impresionizam mrtvim; nasledila ga je nova naučna umetnost, koju je on nazvao "neoimpresionizam". [ Džud Velton ~ "Impresionizam", 2006, Knjiga komerc, Beograd. ]

Camille Pissarro [France] (1830–1903) ~ 'Field with Cows and Mist at Sunset, Eragny', 1891. Oil on canvas (54 x 65 cm). Private collection.

(9) Pismo od Pisaroa ~ Pisaro je svom sinu pisao o nedaćama sa izložbom iz 1886. godine, koja je bila usredsređena na Seraovu "progresivnu umetnost". Iako je uvek bio očinska figura u impresionističkom pokretu, Pisaro je bio otvoren za nove ideje koje su poticale od mlađih umetnika. Između 1885. i 1890. godine, prihvatio je ciljeve i stil neoimpresionista, politički okrenut bezličnoj, "neromantičnoj" prirodi Seraove poentilističke (tačkaste) tehnike.

Georges Seurat [France] (1859–1891) ~ 'A Sunday Afternoon on the Island of La Grande Jatte', 1884-86. Oil on canvas (207.6 × 308 cm). Art Institute of Chicago, USA.

(10) Nedeljno popodne ~ Veliko platno "Nedeljno popodne na ostrvu La Gran Žat" bilo je izloženo sa drugim neoimpresionističkim slikama u posebnoj odaji na poslednjoj izložbi impresionista 1886. godine. Sera je razvio novi, svedeni način prikazivanja savremenog sveta. Doslovnom primenom naučnih teorija o boji, on je pokrio platno komplementarnim tačkicama čiste boje, čija je svrha bila da povećaju živahnost slike delimičnim mešanjem u oku posmatrača.

Pierre-Auguste Renoir [France] (1841–1919) - 'Bathers in a Forest', 1895-97. Graphite on tan wove paper, laid down on ivory Japanese paper (63.8 × 98.4 cm). Art Institute of Chicago, USA.

(11) Velike kupačice ~ Početkom osamdesetih godina XIX veka Renoar je osetio da je "došao do kraja impresionizma", te transformiše svoj stil delimično pod uticajem linearne gracioznosti klasične i renesansne umetnosti koje je upoznao tokom boravka u Italiji 1881. godine. "Započeo sam jednu veliku sliku Kupačica i ostao na njoj zarobljen četiri godine", govorio je Renoar Volaru. Ovom delu prethodio je čitav niz pripremnih studija i crteža, i taj prelaz je označio odaljavanje od hvalisave spontanosti impresionističkog slikarstva. Pisaro je sa negodovanjem o ovoj slici napisao: "Sasvim je u redu ne želeti biti miran, ali Renoar nije želeo da se bavi ničim drugim do linijom." Ovog su ga puta pre svih ostalih kritikovali oni koji su podržavali njegov impresionistički period: Renoar je optužen da je izabrao klasicizam da bi konačno postigao uspeh (kod kritike, i finansijski), da je usvojio stil koji je previše usiljen i sterilan. [ Simona Bartolena ~ "Renoar", 2012, Knjiga komerc, Beograd. ]

Edgar Degas [France] (1834–1917) ~ 'Woman seated on the edge of the bath sponging her neck', 1880. Oil on canvas (51 x 62 cm). Musée d'Orsay, Paris, France.

(12) Jutarnje kupanje ~ Edgar Dega se žustro protivio slikanju na otvorenom. Iako je uvek odbijao da bude nazvan "impresionistom", bio je privržen ideji nezavisnih izložbi i spreman da u njih uključi i nove umetnike. Dega je često bio u centru rasprava oko toga kome će biti dozvoljeno da izlaže sa grupom. Na poslednjoj zajedničkoj izložbi impresionista, osmoj po redu, održanoj 1886. godine, Dega je prikazao 15 pastela opisanih u katalogu kao "serija nagih žena, koje se kupaju, peru... oblače se ili ih drugi oblače". Jedan od pastela prikazuje ženu dok ulazi u kadu i naslovljen je "Jutarnje kupanje".

(13) Nedovršenost ~ "Ako je klasična umetnost stajala u znaku principa dovršenosti, savršenstva i harmoničnosti, moderna umetnost sve više naglašava nedovršenost dela." [ Dragan Jeremić ~ "Nedovršenost kao estetički princip", 1958; iz "Doba antiumetnosti", Kultura, Beograd. ]

 Časopis u PDF formatu (priča je na 94. str.) : { Zvezdani Kolodvor → | Scribd → | DRivE → }

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Estetska inspekcija: oBNEviDELi viDoJE → Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

MozGoDERiNiNA pEsNičkA MiLiNA → ✓ Balada o najsrećnijem čoveku →  ✓ Iskušenja instant iskupljenja →  ✓ Rodbinska konspirologija → 

[trollpecador]

La lógica #postmoderna

[mozgoderina]

Iskušenja instant iskupljenja

Za razliku od osvetljene dnevne sobe, u hodniku je vladala prijatna polutama.[1]

Čekajući autobus 107A iz spavaće sobe, dva drugara ubijala su vreme. Načelnik je na kutiji za cipele cedio bubuljice. Duhovnik je preturao po obući. "Ne pravite valjda džumbus?" upita političar sa visine.

Iguman zgrabi par crvenih, visokih lakovanih štikli. Škiljeći ih odmeri, podbočivši se, te se prezrivo nasmeja. "Sada ću vam pokazati kako se priprema za nastup!" zaneto ciknu. Odnese ga vrag u kupatilo.

Načelnik ubrzo u ogledalu spazi nakaradno našminkano lice. Ispod mantije - uglačane crvene cipelice. Doterani šmeker. Nađe se sred hodnika u dva skoka. Poče da se vrti. Mantija u vazduhu; duhovnik u transu. Oči zatvarao nije, oivičene crnim krugovima na belom licu. Ponosno je podigao čelo. Svečano je stezao jarko crvene usne. Štikle su odzvanjale u ritmu.

Izgubivši konačno ravnotežu, Iguman se ritnu desnom nogom; cipelica poput projektila opauči o zid. Zatalasani duhovnik se sruši.

"Nikako da nauči čestito čekati regularan prevoz", zaključi Načelnik čučeći na kutiji.[2]

[1] Priča je objavljena u zborniku ostvarenja sa ХVI konkursa izdavačke kuće Alma iz Beograda, za najkraću kratku priču, 2017. Propozicije zahtevaju da priča ne bude duža od 900 znakova, pri čemu se razmak između reči ne računa kao znak. Priča "Iskušenja instant iskupljenja" sastoji se od 898 znakova latiničnog pisma.

[2] (1) Šira slika ~ Priča "Iskušenja instant iskupljenja" deo je duže kratke priče koja prati celodnevne satirične avanture u fantastičnom maniru dva arhetipska junaka, predstavnika dekadentne svetovne i duhovne vlasti, Načelnika i Igumana, u besperspektivnom štimungu sumraka jedne epohe. U takvom okruženju i vodeći i sporedni likovi, svako na svoj način i u skladu sa svojim mogućnostima, nastoje da pronađu ili izlaz iz vremenske klopke, ili varljivu (ideološku) prečicu ka novom vremenskom horizontu, koji na žalost, ostaje izvan vidokruga junaka ogrezlih u sopstvene poroke, jalove socijalne obmane i samoobmane i sa okoštalim navikama jednog istorijskog perioda na izdisaju. Ono što najčešće zaista pronalaze su kratkotrajna (samo)zavaravanja i privremeni zaborav (u najboljem slučaju), uzrokovani otklonom od stvarnosti usled suženja ili pomračenja svesti. Izgubljene duše uvučene su u specifičan virtuelni vrtlog u kojem nasumično lutaju od jedne do druge ideologije, misticizma, religije... juče je to bila pranajama joga, danas zen budizam, sutra sufi misticizam... neokonzervatizam, ultra kapitalizam, politički korektan komunizam... itd, itd, itd. No, nažalost, epohalne prečice ne postoje, ali postoji neumitna nepisana kazna za one koji pokušaju da prevare sebe i druge.

(2) Crvene cipelice ~ Crvene cipele, kao moćan simbol, u kolektivno nesvesno popularne kulture ulaze kroz nesvakidašnju Andersenovu bajku "The Red Shoes" iz 1845, koja obiluje elementima mistike, horora, pa i morbidnosti. Britanski film istog naslova iz 1948. (po mnogim vrsnim poznavaocima ove umetnosti, jedno od najboljih ostvarenja svih vremena), svojim kultnim statusom cementira viziju crvenih cipelica kao stihijske sile koje vlasnik često nije u stanju da kontroliše, što je motiv nasleđen iz pomenute bajke. Nešto drugačiji tretman simbol zadobija nakon objavljivanja još jedne dečije priče (1900.) i još jedne uspešne filmske adaptacije. Naravno, radi se o čuvenom "Čarobnjaku iz Oza" Frenka Bauma koji je u režiji Viktora Fleminga, filmsku premijeru doživeo 1939. Mlada Džudi Garland u ulozi čuvene Doroti, nosi rubin crvene cipelice (Ruby slippers). Iako u pisanoj verziji Doroti zapravo nosi srebrnu obuću, uticajna igrana verzija je dalje proširila simboliku crvenih cipelica. Zanimljivo je da neki tumači "Čarobnjaku" pristupaju iz perspektive borbe različitih ekonomskih teorija [William T. Still (2009) The Secret of Oz →]. Crvene (srebrne) cipelice su u tom smislu simbol konkretne društvene ideologije. U svakom slučaju, Doroti treba samo da tri puta lupne petama cipelica i izgovori frazu "There's no place like home", kako bi se odmah vratila željenom domu svom (dakle, počelu, izvoru ili uzroku svih stvari, samoj suštini za kojom se neprekidno čezne, duhovnom preporodu, drevnoj baštini, itd, itd, itd.). Setićemo se i da Zla Veštica Zapada koja se sve vreme dovija kako da se dočepa čarobnih cipelica, konačno shvata da crvene cipelice silaze sa nogu samo ukoliko je njihov vlasnik (duhovno) mrtav.

(3) Sufi misticizam ~ Sufizam je, najkraće rečeno, islamski misticizam. Pripadnik određenog derviškog reda i konkretne filozofske doktrine naziva se sufija. Slično ciljevima praktikovanja joga vežbi ili zen budizma, sufija nastoji da prevaziđe spekulativni nivo egzistencije, da se stopi sa Stvoriteljem i postigne jedinstvo duha i tela. Pojedini derviški redovi praktikuju rituale koji imaju za cilj usaglašavanje ritma misli i pokreta. Red mevlevija je, recimo, poznat po izvođenju seme (samâ), što podrazumeva derviški ples uz dopuštenje i kontrolu šejha, i ritualno slušanje odgovarajuće muzike. Sufije se tada vrte u krug u nekoj vrsti transa, u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu. Po prihvaćenom predanju, prvi mistički sufi ples izveo je 1249. godine legendarni Rumi [Mevlana Dželaludin el Rumi iz Anadolije (1207-1273) ~ "Svežina" →], persijski islamski filozof, teolog, pravnik, pesnik i sufi mistik iz 13. veka. Kako priča navodi, Rumi je zaneto plesao opčinjen jednostavnim ritmom kovačkog čekića ispred radnje nekog zanatlije.

 Knjiga u PDF formatu (priča je na 139. str.) : { Alma → | Scribd → }

Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović. Knjiga: "Nevidljiva paučina". Izdavač: "Alma", Beograd, 2017. Pedagoški nadzor: koMuNizAM i RENEsANsA. Ilustracije: (1) Anish Kapoor [India + UK] (b 1954) ~ 'Untitled 06 (from '12 Etchings')', 2007. Color etching (77 × 89.9 cm). (2) Joan Miro [Spain] (1893-1983) ~ 'Illustrated Poems - Parler Seul, XVI', (2004). Lithograph (42 x 33 cm). Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi. ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA → 

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM: ✓ Krekeću li kuvane žabe? →  ✓ Isprobavanje sanduka →  ✓ Rekvijem za prosvetne snove → 

MozGoDERiNiNA pEsNičkA MiLiNA!: ✓ Usavršavanje →  ✓ Rodbinska konspirologija →  ✓ Upražnjeno mesto → 

[mozgoderina]

Volfgang Lajb: Bez početka i bez kraja

Volfgang Lajb (Wolfgang Laib) je jedna od najneobičnijih pojava u umetničkom svetu današnjice. Najneobičnijih ne samo u odnosu prema svakodnevnoj umetničkoj praksi, već i prema samom poimanju misije umetnosti u virtuelnom društvu. Dok je većina umetničke produkcije zaokupljena trenutkom, gospodin Lajb je opčinjen večnošću. Dok su tumači umetnosti fascinirani promenom, gospodin Lajb je okupiran ponavljanjem istog umetničkog čina. Dok publika zahteva izvitoperenost, gospodin Lajb svoja dela opisuje jednostavno kao – lepa! Hrabro ističe: “Ne plašim se lepote, za razliku od većine današnjih umetnika”[1]. Pripada li stoga gospodin Lajb svome vremenu ili je samo odjek nečega što je imalo smisla nekoliko milenijuma ranije?

Volfgang Lajb je rođen 1950. godine u Nemačkoj. Nije studirao umetnost, i to je možda najviše uticalo na njegovu umetničku praksu: “Ovo, naravno, nikada ne bih radio bez studija medicine i izbegavanja umetničkog fakulteta”[2]. Otac mu je bio lekar, te je i sam studirao medicinu. Od oca je nasledio i, kako izgleda, daleko bitnije i daleko sveobuhvatnije interesovanje: fascinaciju Istokom, njegovom religijom, filozofijom, umetnošću... ukratko duhovnošću koja se bitno razlikuje od sveta u kojem je ponikao. Veliki deo detinjstva proveo je putujući sa porodicom zemljama drevnog porekla: Avganistan, Indija, Iran, Turska... Gospodin Lajb je tada postao i svedok i učesnik drugačijeg pristupa životu:

“U zapadnoj kulturi uvek posmatramo spoljašnju formu i mislimo da se nešto menja. U istočnim kulturama možete imati i drugačiji izgled, ali unutrašnja suština je ista”[3].

  "Brahmanda", 2011. Crni granit i pirinač (54 x 54 x 95 cm).

  Nakon šestogodišnjeg izučavanja savremenih tokova zvanične medicine, gospodin Lajb je odlučno napustio karijeru lekara: “Što sam više znao o prirodnim naukama, sve sam više uviđao da su preuske za mene”[4]. Nastanio se u prirodi, u okolini jednog nemačkog seoceta, konačno rešen da se u potpunosti posveti umetnosti:

“Što sam dublje uranjao u svet, više sam osećao da je umetnost najvažnija stvar, i zato sam postao umetnik”[5].

Samo šest meseci kasnije, gospodin Lajb je započeo sa jednom od svojih malobrojnih umetničkih praksi kojima se na isti način bavi i nakon četrdeset godina. “Kreirao” je svoj prvi “Mlečni kamen” (Milkstone). Reč je o postupku u kojem umetnik glačanjem belog Karara mermera debljine od 5 do 6 cm, stvara skoro neprimetno udubljenje na površini kamene ploče, koje kasnije popunjava mlekom koje ručno ravnomerno raspoređuje. Beli mermer i mleko, na taj način, u nekoliko narednih sati postaju jedinstveno umetničko delo. Gornja površina mermerne ploče privremeno postaje “tečna”. Organska i neorganska tvar tako nakratko bitišu zajedno, kao umetnički objekat koji obuhvata kako tečno, tako i čvrsto stanje, kako toplu tečnost, tako i hladan kamen, kako mleko koje isparava, tako i mermer koji opstaje. “Mislim da se kod Mlečnog kamena radi o tome da se upriliči koncentracija života koja traje samo nekoliko časova na površini belog mermera.[6]”

  Museum of Modern Art > "Wolfgang Laib – Milkstone".

  Lajb je na taj način već u prvom pokušaju definisao svoju umetničku materiju, kao i postupke i ciljeve. Prikupljajući i koristeći prirodne materijale poput mermera (večnost, ali i kraj života - smrt) i mleka (prolaznost, ali i početak života - rađanje), obradom, pripremom i održavanjem, izvodi se pedantna ritualna praksa koja slavi jedinstvenost i kratkotrajnu lepotu života u beskraju proviđenja. “Rad koji izvodim je veoma, veoma jednostavan, ali je takođe i veoma, veoma složen”[7]. Mlečni kamen umetnik održava kroz svakodnevnu praksu čišćenja, ponovnog ulivanja i rasporeda svežeg mleka. Gospodin Lajb objašnjava da je do mleka kao umetničkog materijala došao proučavajući njegovu strukturu u okviru izrade disertacije na temu higijene još na fakultetu. Verovatno je tada zaključio da je analiza hemijskog sastava pogrešan put ka spoznaji suštine bilo čega. “Mleko nije ono što higijena tvrdi. Može se naučiti sve o ovoj tečnosti, a da i dalje nemate pojma o čemu se radi”[8]. Ta neuhvatljiva suština se, kako izgleda, daleko bolje otkriva umetniku, nego naučniku, jer je on u prilici da materiju stavi u nesvakidašnji, neočekivani kontekst. Umesto tekućine koja se razlaže i izučava, mleko dobija priliku da oplemeni svakodnevicu, da posluži jednoj višoj svsi, koja ima i tarapeutski učinak. Ono što oplemenjuje i ulepšava, ono što poziva na jednu višu razinu razumevanja, to ujedno okrepljuje, uzdiže i leči. Ili, kako sam umetnik kaže:

“Smatram da nikada nisam ni promenio profesiju. Osećam da sam u umetnosti postigao ono što sam nameravao da uradim kao lekar”[9].

  Volfgang Lajb priprema “Mlečni kamen”. (http://2.bp.blogspot.com).

  Samo dve godine kasnije gospodin Lajb u bližoj ili daljoj okolini svoje kuće počinje sa prikupljanjem prirodnog materijala čijim će umetničkim oblikovanjem postati prepoznatljiv. Naoružan torbicama i teglama, početkom svakog proleća, on kreće u pohode, stazama i puteljcima ka proplancima i livadama na kojima će rukama sakupljati polen. “Spoznao sam da polen i mleko u velikoj meri pokreću svet, da su i kulturološki bitni”[10]. Sam postupak je već deo umetničkog dela i gospodin Lajb mu pristupa s krajnjom skromnošću, predanošću i poštovanjem. Uglavnom obučen u belo, u odelu od prirodnih materijala, umetnik svakodnevno marljivo izvodi svojevrstan obred, poput molitve ili meditacije monaha, čiji je učinak ponekad i nakon nekoliko nedelja, samo jedna tegla žutog praha, često nepuna. U teglama je esencija bora, lešnika i maslačka, koje umetnik akumulira već decenijama. Gospodin Lajb za izložbe svojeručno potom na podu galerije raspoređuje polen u obliku veće ili manje pravougaone površine, povijen ili na kolenima, često samo u čarapama ili bos. Ova “instalacija” izvedena rasejavanjem žutog praha kroz muslin, samo uz pomoć tegli i kašičica, predstavlja umetnikovu estetsku intervenciju u užurbanoj svakodnevici. Svaki polen poseduje specifično isijavanje, od neon žute do sasušene boje peska. Radi se o krajnje dragocenom materijalu, strpljivo prikupljenom, osetljivom i skoro ranjivom tokom postavke, ali za retke koji uspeju da ostvare iskrenu komunikaciju, instalirano polje pretvara se u portal ka drugačijoj dimenziji postojanja. “Delo od polena izgleda kao žuta slika, ali je zapravo mnogo, mnogo više od toga”[11].

  BLOUIN ARTINFO > "Pollen from Hazelnut".

  Veličina polja varira u zavisnosti od raspoloživog prostora i materijala. Polen je kao umetničko delo gospodin Lajb u Njujorku prvi put prikazao 1979. godine, a za postavku izvedenu 2013, u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) umetnik je koristio 18 tegli lešnikovog polena. Polen lešnika se prikuplja samo od četiri do šest nedelja u toku sezone, što obezbeđuje najviše jednu teglu godišnje. Po zatvaranju izložbe, polen se sa istom predanošću sa kojom je rasut, pomoću četkica različite veličine, prikuplja, i prosijavanjem čisti i pakuje do sledećeg izlaganja. Ovaj sitni prah u sebi sadrži neverovatan životni potencijal, sićušno jezgro u kojem je klica budućeg stabla, ali je i simbol večnosti, jer mu je trajanje ograničeno načinom čuvanja. Gospodin Lajb je pronašao još jedan opšte prepoznatljiv medij koji ima snagu da simblično prikaže cikličnost života i svih prirodnih i društvenih dešavanja, ali koji ima i moć da bar na trenutak u svojstvu okidača obezbedi duhovnu iskru neophodnu za izdizanje nad prolaznošću ovozemaljskog.

  ”Polen lešnika”, 1992. Centar Pompidu, Pariz, Francuska (350 x 396 cm).

  Nakon mermera, mleka i polena, gospodin Lajb je u svoje umetničke materijale uvrstio i više različitih vrsta kamenova, pirinač, mesing, drvo i pčelinji vosak. Samo nekoliko oblika konstantno zaokuplja umetnikovu imaginaciju, ali su oni sasvim dovoljni da u potpunosti posluže kao krajnje jednostavni prenosnici sveobuhvatne kosmičke poruke. Gospodin Lajb priznaje da u priči o njegovom umetničkom opusu nedostaju predvidive epizode o umetničkom razvoju, fazama ili evoluciji koja linearno vodi ka nekakvom krajnjem sazrevanju ili cilju. Njegova praksa je pre ciklična, ponavlja se i prati prirodne promene, koje odslikavaju kosmičke mene. Možda najčešće korišćen oblik je kuća, bilo da je relativno skromnih dimenzija i težine, kao u slučaju crvenog ili crnog indijskog granita ili pčelinjeg voska, bilo da je u obliku nešto zahtevnijih postavki od belog mermera, čija masa prevazilazi snagu pojedinačnog čoveka, jer često iznosi i tonu ili tonu i po. Kuća je stanište, kako tela, tako i duše, ali je i spiritualno vozilo za duhovno putovanje u onostranom životu, te je kamen često sa strane zasut ritualnim gomilicama pirinča. Na gomili pirinča je postavljen i crni granit jajaolikog oblika dužine jednog metra, sa simboličnim nazivom "Brahmanda", što na Sanskritu označava „Najveće jaje“, ili zlatno jaje iz kojeg je ponikao Kosmos. Zlatnog sjaja su i linearno poređani tanjiri od mesinga, koje umetnik puni kupastim gomilicama pirinča. U tanjirima nije samo hrana za telo, jer se u nekoliko njih umesto pirinča nalazi mala akumulacija polena.

  "Obroci od pirinča", 1998. Tanjiri od mesinga, pirinač i polen lešnika (936 x 25 cm).

  Stotine sitnih brežuljkastih akumulacija pirinča do visine od 7 cm, čine postavku „Bezgranični okean“ („Unlimited Ocean“) koja zauzima kompletan galerijski prostor. U okeanu od pirinča, ponekad se nalazi i nekoliko (uglavnom tri ili pet) kupa polena. Ukoliko usled prostorne ograničenosti nije moguće postaviti kompletan „okean“, često se na vrhu pirinčanih mikro planina nalaze mesingani brodovi, čime se ponovo na manjoj površini postiže eterični utisak kosmičke širine. Neretko se u sklopu okeana mnogobrojnih patuljastih planinskih uzvišenja nalaze i gigantski zigurati (visine i preko 6 metara, sa skoro isto toliko širokom osnovom), načinjeni od naslaganih blokova pčelinjeg voska. Zigurati su reinkarnacija mesopotamijskih piramidalnih hramova od pre punih pet milenijuma i svojom skoro mamutskom veličinom pored minijaturnih pirinčanih kupa, ostavljaju utisak velelepne grandioznosti, utisak podređenosti ovozemaljskog života sticanju prilike da se priđe večnosti samoj. „Osećam se mnogo bliže umetnosti koja se dogodila pre 2000 godina u Aziji ili Africi. Mislim da smo danas dospeli do tačke u kojoj svake sledeće godine ili svake sledeće nedelje očekujemo da se desi nešto novo. A to je zaista loše“. Nanošenjem pčelinjeg voska na zidove skučenih prostorija, umetnik ih transformiše u miomirisne ćelije, koje predstavljaju portale za put u drugu dimenziju, poput male pećine u Francuskim Pirinejima, do koje se može stići isključivo pešačenjem nazvane „Dom izvesnosti“ („La Chambre des Certitudes“, 2000). Ove „govornice“ za stupanje u vezu sa onostranim dimenzijama podsećaju na komore u egipatskim piramidama sa sličnom namenom, a u kojima su takođe pronađeni hiljadama godina stari ostaci pčelinjih proizvoda.

  "Nema ni početka ni kraja", 1999-2001. Pčelinji vosak (620 x 130 x 570 cm).

  Iako zbog galerijskih postavki, gospodin Lajb poseduje apartman u Njujorku, i dalje nerado provodi vreme u velikom gradu, čije čak i parkove smatra tužnim. „Zaista želim da budem nezavisan od konkretne situacije, od grada“[12]. Ovaj skromni umetnik zaobljenog lica opaljenog suncem, skoro bez kose, sa okruglim okvirima za naočare, podseća na svog zemljaka Hermana Hesea, sa kojim deli fascinaciju Indijom, ali za razliku od Hesea, gospodin Lajb se dobar deo svake godine nastanjuje u okolini jednog indijskog seoceta. Vreme koje provodi tamo, kao i vreme koje provodi u okolini kuće u kojoj se smestio po napuštanju studija medicine, uglavnom posvećuje ritualnom prikupljanju neophodnih umetničkih materijala, krstareći zemljom kojom je pešačio i Gandi, sa kojim takođe deli mnogo više od upadljivo slične fizionomije:

„Ako veruješ samo u individuu, u ono što si pojedinačno, onda je život tragedija koja se završava smrću. Ali ako se osećaš delom celine, da ono što radiš nisi samo ti, pojedinac, već nešto veće, onda ovi problemi više ne postoje. Nema početka i nema kraja“[13].

    "Mermerna Kuća", 2011. Mermer, 1.000 kg (51 x 51 x 147 cm).

  Kao inspiraciju, gospodin Lajb često navodi Đotove freske iz Asizija, ali ne zbog čuvenog slikara, već zbog Svetog Franje čiji život freske opisuju. Od umetničkih uzora se poziva samo na još jednog zemljaka – Jozefa Bojsa (Joseph Beuys). Obojica veruju u tarapeutsku misiju umetnosti u društvu. Ipak, za razliku od Bojsa koji u hepeninzima i performansima obilato koristi sopstvenu harizmatičnu ličnost, gospodin Lajb više voli da ostane po strani i da prepusti svojim delima da nesmetano nastave komunikaciju sa publikom posredstvom lepote: „Što su više prisutni ironija i sumnja, sve više osećam da je nešto poput toga bitno“[14].

  Volfgang Lajb plamenom dovršava zidove voštane komore "Sperone Wax Room" (http://blog.phillipscollection.org).

      [1] MATRIX 188: Pollen from Pine (http://www.bampfa.berkeley.edu/exhibition/188)

[2] Journal of Contemporary Art, New York City, 1986: Wolfgang Laib (http://www.jca-online.com/laib.html)

[3] Blouin ARTINFO: Pollen from Hazelnut (https://www.youtube.com/watch?v=AeQfeUU8kyg)

[4] Journal of Contemporary Art, New York City, 1986: Wolfgang Laib (http://www.jca-online.com/laib.html)

[5] Art in America: Beauty and the Bees: Q+A with Wolfgang Laib (http://www.artinamericamagazine.com/news-features/interviews/wolfgang-laib-moma/)

[6] Observer: Artist Laib Brings Pounds of Pollen to MoMA, 2013 (http://observer.com/2013/01/wolfgang-pluck-artist-laib-brings-pounds-of-pollen-to-moma/)

[7] Sculpture Magazine : Making the Ideal Real: A Conversation with Wolfgang Laib, 2001 (http://www.sculpture.org/documents/scmag01/may01/laib/laib.shtml)

[8] Journal of Contemporary Art, New York City, 1986: Wolfgang Laib (http://www.jca-online.com/laib.html)

[9] Art in America: Beauty and the Bees: Q+A with Wolfgang Laib (http://www.artinamericamagazine.com/news-features/interviews/wolfgang-laib-moma/)

[10] Sculpture Magazine : Making the Ideal Real: A Conversation with Wolfgang Laib, 2001 (http://www.sculpture.org/documents/scmag01/may01/laib/laib.shtml)

[11] Observer: Artist Laib Brings Pounds of Pollen to MoMA, 2013 (http://observer.com/2013/01/wolfgang-pluck-artist-laib-brings-pounds-of-pollen-to-moma/)

[12] Journal of Contemporary Art, New York City, 1986: Wolfgang Laib (http://www.jca-online.com/laib.html)

[13] MATRIX 188: Pollen from Pine (http://www.bampfa.berkeley.edu/exhibition/188)

[14] Sculpture Magazine : Making the Ideal Real: A Conversation with Wolfgang Laib, 2001 (http://www.sculpture.org/documents/scmag01/may01/laib/laib.shtml)

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Estetska inspekcija: vRAč RAspiRivAč → Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE → ✓ Izazov dijaloga o modernosti →  ✓ The Iwano Project: Glas tihih žena →  ✓ Günther Uecker : Hammering Passion → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA → ✓ Ritualno pismo (Bart) →  ✓ Metaumetnost (Belić) →  ✓ Lepota i nadlepota (Đokić) → 

[mozgoderina]

Predgovor knjizi ‘Laž epohe’ (Jevtić)

Razuman čovek se prilagođava svetu, nerazuman uporno nastoji da svet prilagodi sebi. Stoga sav napredak zavisi od nerazumnog čoveka. Bernard Šo

(...)

Kao svoju dužnost, kletvu, ali i blagoslov doživljavamo naše koračanje neispitanim, slaboprohodnim putevima. Putem ovog dela, nastojaćemo da predstavimo istraživanje i promišljanje našeg dragog kolege i saborca, nastavnika matematike iz Kraljeva, Jovana Pavlovića. On je svoje vreme i trud usmerio u pravcu promišljanja aktuelne uloge obrazovanja i vaspitanja u epohi neoliberalizma. Serijom tekstova koji su uvek aktuelni, pokušao je da pronađe odgovore na mnoga pitanja od kojih posebno ističemo tri, koja nam se čine najznačajnijima:

Prvo se odnosi na prirodu i karakter društva i sveta u kome smo se zatekli.

Drugo pitanje se tiče samog položaja škole, obrazovanja i vaspitanja u takvom društvu, o njegovoj ulozi i smislu.

Treće pokušava da predvidi posledice kao i da ukaže na iluzije koje su neminovne.

Da li mediji utiču na proces obrazovanja i vaspitanja i na koji način? Podstiču li i promovišu oni kritičko mišljenje ili samo slepo prihvatanje plasiranih informacija? Može li škola, klasično obrazovanje i vaspitanje da preživi i prevaziđe hronični poremećaj pažnje, konstantnu nadraženost čula koja vodi ka tuposti, slabljenju empatije? Da li je cilj obrazovanja i vaspitanja stvaranje individue koja ne razmišlja već sluša i prihvata? Ne oblikuje li se u postojećim uslovima neko ko ne postavlja neprijatna društvena pitanja?

(...)

Naš kolega Jovan je pokušao da objasni šta je to što nastavnike sprečava da budu uspešni učesnici ove sumanute "igre". Da li su naučili da "glume" da rade? Da li su uklonili sve emocionalne i subjektivne vrednosti koje su smetnja sistemu? Da li su postali merljivi? Da li društvo koje već godinama stvara generacije dece bez budućnosti očekuje budućnost bez dece?

Omnia tempus revelat...

  Resor za obrazovni sistem USPRS. Milan Jevtić. Knjiga: “Laž epohe”. Autor: Jovan Pavlović. Izdavači: Sindikat obrazovanja Kraljevo, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, Sindikat obrazovanja Čačak. Za izdavača: Gordan Marković. Odgovorni urednik: Dragan Matijević. Ilustracija: Ben Arfur. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi.

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM: ✓ Stara kriza u novom odelu →  ✓ Virtuelni intelektualac kao agent virtuelnog kapitala →  ✓ Banana kriticizam: anti-propaganda sa istog štanda → 

[mozgoderina]

Od odgovora do odgovornosti (Jinger)

Čitalac je verovatno i sam iskusio da se bit pitanja izmenila. Živimo u vremenima kada nam neprekidno prilaze sile koje postavljaju pitanja. A te sile nisu ispunjene samo idealom žeđi za znanjem. Približavajući se sa svojim pitanjima, one od nas ne očekuju da dajemo prilog objektivnoj istini, čak ni da doprinosimo rešenju problema. Ne pridaju važnost našem rešenju, pridaju je našem odgovoru.

To je važna razlika. Ona pitanja približava saslušanjima. To će moći da se prati na razvojnom procesu koji od biračkog listića vodi do upitnika. Birački listić cilja da utvrdi čisto brojčane odnose i njihovo vrednovanje. On treba da dokuči biračevu volju, a izborni postupak je tako podešen da ta volja biva prikazana čisto i bez tuđih uticaja. Izbore, stoga, često prati i jedno osećanje sigurnosti, pa čak i moći, kakvo odlikuje slobodan akt volje dat u pravnom prostoru.

Savremenik od kojeg se zatraži da preda upitnik daleko je od takve sigurnosti. Odgovori koje daje puni su posledica; često od njih zavisi njegova sudbina. Vidimo kako čovek dospeva u situaciju u kojoj se od njega zahteva da stvara dokumente koji sračunato vode njegovoj propasti. A kakve beznačajne stvari danas često određuju propast.

Biva jasno da se u ovoj promeni načina postavljanja pitanja nagoveštava jedan poredak sasvim drukčiji od onog koji smo zatekli početkom našeg veka. Ovde više nema stare sigurnosti i naše mišljenje mora da se podešava prema tome. Pitanja nas sve napadnije saleću, skoljavaju, a način na koji odgovaramo biva sve značajniji. Pri tom valja uzeti u obzir da je i ćutanje neki odgovor. Pitaju nas zašto smo tada i tu ćutali i ispostavljaju nam za to račun. To su zamke vremena kojima niko ne može da umakne.

Čudno je kako u takvom stanju sve postaje odgovor u ovom posebnom smislu i time materija za odgovornost.

  Pisac: Ernst Jinger (1895–1998). Knjiga: “Odmetnik”. Izdavač: Gradac, 1994. Ilustracija: David Foldvari. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi.

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM: ✓ Rekvijem za prosvetne snove →  ✓ Virtuelni intelektualac kao agent virtuelnog kapitala →  ✓ Banana kriticizam: anti-propaganda sa istog štanda → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA: ✓ Povlastice društva i prava pojedinca (Tokvil) →  ✓ Izborna lakrdija (Lafarg) →  ✓ Gomila poštuje silu (Le Bon) → 

[pachamama-radio]

EEUU busca mantener hegemonía global frente a ascenso de China y Rusia, advierte experto

Desde la disolución de la Unión Soviética hace más de tres décadas, Estados Unidos ha intensificado sus esfuerzos por mantener una hegemonía global frente al ascenso de nuevas potencias como China y el reposicionamiento estratégico de Rusia. Así lo afirmó el analista internacional José Cornejo, magíster en Filosofía por la Universidad Católica de Lovaina, Bélgica. 

En entrevista con Razón Libre de Pachamama Radio, Cornejo explicó que los conflictos actuales en Ucrania y Gaza no deben entenderse como hechos aislados, sino como parte de una confrontación más amplia entre los países de la OTAN y el bloque de los BRICS, que buscan establecer un nuevo orden internacional más justo y democrático.

Según el experto, esta dinámica global se enmarca en lo que denomina una “guerra postmoderna”: un tipo de conflicto prolongado y de desgaste que evita la guerra total, debido al riesgo de un enfrentamiento nuclear. Este equilibrio precario impide una escalada mayor, aunque no resuelve las tensiones de fondo.

Las recientes tensiones entre Israel e Irán serían un claro ejemplo de este patrón. Los altos al fuego, explicó Cornejo, funcionan como pausas tácticas, similares a los rounds en una pelea de boxeo, sin abordar las causas estructurales de los enfrentamientos.

Violación del derecho internacional preocupa a observadores

Cornejo recordó que la Carta de las Naciones Unidas, firmada tras la Segunda Guerra Mundial, estableció principios clave como la igualdad entre naciones, la autodeterminación y la prohibición de guerras de agresión. Sin embargo, afirmó que tanto Estados Unidos como Israel han vulnerado estos principios.

Dichos países, aseguró, han atacado instalaciones nucleares en Irán que están destinadas a fines pacíficos, en clara violación del Tratado de No Proliferación Nuclear y del marco de inspecciones de la Agencia Internacional de Energía Atómica (AIEA).

Incluso, añadió, los propios servicios de inteligencia de Estados Unidos han reconocido que no existen pruebas de que Irán esté desarrollando armas nucleares, contradiciendo los argumentos usados para justificar estas agresiones.

Cornejo señaló que esta política de confrontación responde a una lógica histórica: la oposición occidental al control soberano de los recursos naturales. Recordó que ya en 1953, un golpe orquestado contra el entonces primer ministro iraní Mosaddeq respondió a la nacionalización del petróleo, afectando intereses británicos y estadounidenses.

Puno

via https://pachamamaradio.org/eeuu-busca-mantener-hegemonia-global-frente-a-ascenso-de-china-y-rusia-advierte-experto/