Na početku 2014, socioekonomska slika sveta staje u par sumornih rečenica. Pod jedan, ekonomska nejednakost dostigla je neslućene razmere. Pod dva, ukoliko se tim povodom nešto ne preduzme – i jaz između bogatih i siromašnih nastavi da se produbljuje dosadašnjim tempom – postaće ozbiljna pretnja globalnom miru i stabilnosti[1]. Nekoliko detalja te slike:
Jedan odsto svetske populacije kontroliše polovinu svetskog bogatstva. U rukama jednog procenta najimućnijih skoncentrisano je bogatstvo u vrednosti od 110 biliona (110 hiljada milijardi) dolara, što je 65 puta više od onoga čime raspolaže donja polovina svetske populacije. Imetak polovine svetskog stanovništva, gledano s dna stratifikacijske lestvice, jednak je imetku 85 najbogatijih pojedinaca. Drugim rečima, grupa od 85 ljudi kontroliše više resursa nego tri i po milijarde najsiromašnijih zajedno. Sedam od deset ljudi živi u zemljama u kojima se ekonomska nejednakost u prethodne tri decenije uvećala. Svetska ekonomska kriza iz 2009. godine i mere preduzete za saniranje njenih posledica nepovoljno su delovale na nejednakost u svetu. U 24 od ukupno 26 zemalja koje je Oxfam pratio u periodu 1980-2012, jedan odsto najbogatijih uvećao je udeo u ukupno ostvarenim prihodima. U SAD, 95 odsto rasta ostvarenog posle izbijanja globalne finansije krize otišlo je u ruke jedan odsto najbogatijih. Za to vreme, donjih 90 odsto američke populacije dodatno je osiromašilo. Rast nejednakosti beleži se u svim zemljama članicama G20 izuzev Južne Koreje. Istovremeno, uprkos ubrzanom razvoju, a zahvaljujući politikama preraspodele, progresivnom oporezivanju i visokoj javnoj potrošnji, u zemljama Južne Amerike – na primer, Meksiku, Argentini i Brazilu – jaz između bogatih i siromašnih se smanjuje.
nastavi čitanje