Drugi put kada sam bila hospitalizovana, od prvog do poslednjeg dana, družila sam se sa jednom devojkom. Bila je malo starije od mene, ali je brinula o meni kao da mi je majka. Pričala sam i sa ostalima, brinula je i ona o ostalima, ali smo se ipak izdvajale nas dve. Za svo vreme tamo nijednom nije forsirala razgovor i bila u čudu zvanom "kakve ti probleme imaš sa 18, šta je to toliko strašno pa si u ludnici završila?". Ko god bi me to pitao, ona bi počela da vrišti na njega. Ta moja drugarica imala je plave oči, plavlje od bilo kakvog neba. Pušila je nenormalno mnogo, ali čim bi videla nekog drugog da pali, odmah bi sve pobacala kroz prozor. Kada god sam se rastužila pošto sam daleko od kuće ili zbog nečeg drugog, bila je tu sve dok mi ne izmami osmeh i prosto je bilo nemoguće ne na smejati se kada i ona to uradi. Imala je zavijena oba zgloba ruke mada nikada nije pričala zbog čega je to uradila. Trudila se svim srcem da izvuče dobro iz svakoga, ali je to tako teško sada. Nikada nije povisila ton ni na koga. Svaku prepreku je sama prevazilazila. Sklapala je i sklapala sve ostale, dok se ona lomila na hiljadu komadića. Volela je život, ali on nije voleo nju. Rekla bih vam pitajte je, ali nje već odavno nema... stoga meni morate verovati na reč.
