Kad mislim na Beograd, mislim kako je noć bila prohladna, kako sviće dan, a kako neka svetla po zgradama, nisu jenjavala. Dok gledam u njih, ne mogu a da ne pomislim na sve živote iza tih prozora. Ko su, kakvi su, kako su jutros ustali? Da li su neki sa suzama zaspali, da li su sami, ili im postelje greju neki dobro poznati,ili manje poznati ljudi? Da li vole kafu, da li vole svoj Beograd? Da li ih njihova terasa usrećuje, da li je dovoljna za osmeh, i da li imaju sa kim da podele jutarnje zrake sunca? Da li im je teško, ili baš sve dočekuju sa osmehom? Mogla bih satima da razmišljam o njima. Jer ja volim svoj Beograd, kafu, sunčeve zrake sa kojima sve izgleda lakše, Brankov most, kej. Volim šetnje dok me Beograd miluje po obrazima, i obećava kako će on sve popraviti, i kako će se potruditi da svakoga jutra ustajem sa osmehom. Trudiće se, obećava mi dalje, da mi uvek pruži nove prilike, da me odvede do neotkivrnih mesta, negovaće me, kaže, najviše moju dušu, ići će u korak sa mnom. Slediće me, dopustiće mi, čak, da sedim sama pored vode, koliko god mi to bude potrebno. Doneće kišu i sneg, doneće i sunce opet, doneće i setne, melanholične dane, izvinjava se, zna da ih baš ne volim, ali on pazi na tolike ljude, i ponekad nešto mora da propusti, traži izgovore. Grliće me zalascima sunca, i namigivaće zvezdanim,
vedrim nebom. Uvek će biti tu, čim ga se zaželim. Ušunjaće se u sve autobuse i tramvaje, da vidi kako mi je. Poslaće mi osmeh iz gužve, poljubac, da mogu da izdžim, da ja to mogu. Navodiće me da otkrijem Dorćol, da ga on posebno voli, da zavirim u svaki kutak,i posebno pazim na svaku ulicu. Da osluškujem. Beograd će sedeti sa mnom na Kalemegdanu, Pobednik ce i dalje onako ponosno stajati, zagledan u daljinu, i poručivaće da priđem bliže, jer ima jednu priču baš za mene. Beograd, kako sam tvrdi, misli da me može sprovesti kroz vreme kada je snažno voleo Jugoslaviju. Zna da sam mnogo čula o njoj, da često pitam za nju i njena vremena, za njenu muziku i filmove. Rad je da me upozna sa njom. Posebna mu je.
Beograd je haotičan, vedar, nasmejan, voli društvo, ali ima i svojih loših dana. Jednostavno mu ne ide, i svi mu prigovaraju, a kada je dobro, retko ko bi ga zagrlio, i samo mu se zahvalio. Beograd prihvata sve različitosti, svestran je. Sluša sve vrste muzike i prati razne filmove, uspavljuje bezbroj ljudi, a ujutru ih budi i ispraća na poslove i u školu. Beograd voli i decu, jer je i sam ponekad detinjast. Mislim da Beograd najviše voli ono vreme između 19h i 20h. Kada sedi zavaljen na nekom brdu i posmatra svoj, dobro odrađen posao. Nekada je voleo sve to da ispriča Momi Kaporu, koji ga je tako dobro razumeo i verno slušao. Ponekad ga zamoli da napiše par redova za njega, jer ima previše obaveza. Beograd nigde ne žuri, a svuda stiže na vreme. Tu je za svakoga ko mu pruži ruku.
Beograd ne traži puno, a toliko toga daje. Nesebično. On živi od malih sreća i zadovoljstava, koje uspe da uhvati. Trudiću se da ga bar toliko usrećim, jer njegova ljubav živi i opipljiva je.
