Hteo sam da se javim, stvarno, planirao sam to. Ali, onda sam se setio, ti ne mozes da zaboravis proslost. Proslost koje ja nisam bio deo. Neke stvari koje nismo stvorili ti i ja, vec neko tamo, iz nepoznatog kraja, nepoznatog vremena, i sa nepoznatom namerom. To me je nekako ubilo malo. Zato, odustao sam od tebe, od nas. S razlogom, da spasim sebe. Mislicu na tebe iz daljine, seticu se tebe kada vidim pivo ili upalim cigaru koju bi ti ispusila. Uzivaj ti u proslosti, nemoj da je zaboravis, a mene. Mene sigurno hoces. Zasto bi bilo suprotno? Nema po cemu mozes da me se secas. Nismo napravili uspomene koje su vredne nekog specificnog mesta u tvom secanju, dok ce kod mene ostati. Kao nesto malo, lepo, sto je kratko trajalo. Desice se i jednom da ja napravim proslost sa nekim, nazalost, to neces biti ti. Kao sto necu ni ja biti tebi. Brisem sve sto sam hteo da napisem jer znam da nikada nece biti procitano od strane one, kojoj je poslato. Zbog toga, ostaje meni u srcu, drago, secanje. Zajedno sa njim i nepoznat broj, koje je trebao proslediti samo SEND, a iza njega poznato ime. Ime, koje je trebalo da znaci, sada ima manju vrednost