Pogledao sam na sat, vec bilo oko 9 sati, subota vece. Sedeo sam na trosedu i razmisljao sam o tome sta bih mogao da radim. Koji film mogu naci da ogledam i da zaspim uz njega, mozda cak i serija, svakako nisam imao nameru da izlazim bilo gde. Da se vucem po gradu, dok pada kisa i da se guram sa ljudima koji traze gde ce sesti. Ipak, to nije moja ideala. Vise bih da ostanem kuci, sam, da nema nikoga, da zapalim cigaru, da sednem samo i nista ne radim. To mi je bilo u glavi, no, stigla je poruka.
Nisam ni ocekivao, nisam ni slutio na to, nisam ni hteo da pogledam, niti da podignem telefon, ali eto, uradio sam to.
Poruka od nje: Hajde, cekam te ispred, kisnem kao ni jedna, idemo da prosetamo, mozda i prizalogajimo nesto. Ponela sam i pivo u rancu, ti odluci gde ces da te vodim.
Rekao sam joj: Nisam bas za to. Hteo bih vise da ostanem unutra, da cutim, slusam tisinu i tako da ubijem noc. Hvala ti na pozivu.
Nije htela da pusti to. To za nju nije bio tacan odgovor. Zazvonila je, kucala na vratima dok je i komsije nisu cule. Nije htela da me pusti da me preuzmu emocije i da sam dozivim ono cega se svako plasi. Otvorio sam joj vrata. Usla je. I stvarno, pokisla je kao ni jedna. Bila je skroz mokra, ali ipak je bila lepa. Sam taj osmeh je cinio sve boljim. Sam taj pogled je imao neku toplotu u sebi koja je susila kisu koja ju je potopila. Povukla me je za ruku, odvela u sobu da se obucem.
Neces mi ovog puta pobeci, ne mozes stalno da se izvlacis i da se krijes iza svojih emocija, rekla je. Ne mozes stalno tako, moras da prihvatis i krenes dalje.
Obukao sam se, izasli smo napolje, a kisa je padala kao da je neko pustio iz creva vodu. Prosto je bilo nemoguce setati, ili bilo gde otici, ali eto. Ona me je ubedila u sve to i bilo je sa njom lakse. Nisam mario za kisu, niti sto cu se sutra razboleti, vec sam isao gde je ona vodila i uzivao sam u pogledu.
Nisam ni znao gde idemo. Nisam ni razmisljao. Samo sam gledao kako me je uhvatila za ruku i sva srecna vodila, pokusavajuci da izbegne barice koje su se napravile. Ali, bivajuce kakvo je ona dete, ubrzo smo ostali skroz mokri. Ne zbog kise, koja je lila, nego zbog one koja se ustaljila na putu, a ona nije mogla da odoli njenoj misteriji i zaskoci da vidi sta se nalazi u njoj.
Stigli smo kod nje. Ona je vec spremila film, kokice, da se popije nesto, sve je pripremila samo za mene. Nije ocekivala nista za uzvrat. Htela je samo da provedemo vreme, da se nasmejemo, da uzivamo.
Pustili smo najgluplji film koji smo mogli da nadjemo i poceli da ga gledamo. Vise nam je prijalo sto smo ga nasli, nego sto cemo ga gledati, toliko smo se namucili. Svako je zauzeo svoje mesto, ja na sredini kreveta, da zauzmem sto vise mesta, a ona meni u krilo, zabacivsi noge na naslon. Nekakav cudan polozaj, ali njoj odgovara. Druga perspektiva gledanja filma.
Poceo je film, mislim. Mozda je i vec pola filma proslo, nisam bas siguran, ali znam kako je isao. Scena je otpocela tako da smo legli, seli, zauzeli cudne polozaje. Sjaj od meseca i prelamanja kise je igrao u njen ocima, a on je posmatrao samo. Odusevljen. Nakon toga je sledila scena, gde mi je ona zaspala u krilu, ja nju ceskao, i gledao kako se smeska u snu, i okrece da me zagrli, nesvena da je zaspala. Film je isao u pozadini, ja sam gledao svoj. Gledao kako mi lezi u krilu, pospano, pre minut probudjeno, nasmejano, pomalo izgubljeno, ali sa izvrsnom pricom. Scene su bile bas velicanstvene, ostavljale su bez teksta. Nisam mogao da poverujem, mislio sam da sanjam. Mislio sam da je nesto nemoguce. Nacin na koj joj je kosa pala, kako je stala u tom polozaju, na mojoj nozi, kakav sjaj je imala. Kako je ona lepo lezela u mom naruciju, kako nije zastajala da uzme daha za svoje gluposti koje je pricala, kako je pricala sa takvom lakocom, toliko se udubila, toliko je to bilo interesantno. Nisam mogao da pohvatam prve dve recenice, a kamoli celu konverzaciju koju smo vodili. Tacnije, koju je ona sama sa sobom vodila, ja sam bio tu kao svedok, ali se ne zalim, uzivao sam u svakom trenutku, iako nisam razumeo ni jedan deo naseg filma. Definitivno je bio strani, ne na jeziku koji ja razumem.
Otkucalo je 3 ujutru. Bilo je vreme da krenem, ali to nije bilo moguce. Imala je jos dosta toga da mi isprica, jos dosta toga da se popije i da se odgleda. Namamila me je da ostanem jos malo i opet me dobila ocima. Nisam mogao da odem od nje. Pruzila mi je tu utehu koja mi treba. Ona je ta osoba koja je tu, cak i kada ne trazis, kada zelis da budes sam, ali ti treba neko. Ne moras da joj pricas, niti da slusas, dovoljno je da je pogledas i sve ce biti u redu. Ona je sve sto mozes da pozelis. Sve vrline, a i savrsene mane. Sve to cini nju. Sve to, da ne mozes je odbiti, vec jednostavno prihvatiti. Prosto, najdraze stvorenje koje ujednako nervira, i smiruje. Koje cuti dok prica. Koje je puno energije dok stoji mirno i ne radi nista.
Bilo je vreme da odem kuci. Nisam hteo, ali sam morao. Previse vremena sam joj oduzeo i mozda upropastio vece svojim emocijama. Ali, kada sam otisao, osecao sam se srecnim. Nisam bio vise ubedacen, nisam bio znuzden, uplakan, ili umro iznutra. Bio sam srecan. Uspela je da me usreci malim stvarima, da kaze toliko toga bez ikakve reci, da ucini sto ni jedna. Da uradi toliko toga, da ne trazi nista zauzvrat. Uspela je svu tugu da skine sa mene, a da nisam ni primetio. Nije trazila nista za to, nikakvu nadoknadu, jednostavno je bila srecna gledati mene kako se smejem i vracam se u normalu. Ona je nesto novo. Novi oblik ljubavi.
Covece, koliko ja moram uciti o ljubavi.
