Videla sam ga prvi put u tišini koja je govorila više od reči. Sedeo je, pio kafu, kao da pripada nekom drugom svetu — onom u koji se ne ulazi lako. Nisam znala ko je. A ipak… negde duboko, nešto u meni govorilo je: „Ja znam ovog čoveka.“
Bio je stranac sa poznatim pogledom. Enigma koja je mirisala na sudbinu.
Mislila sam da će tako i ostati..nedostižan, neobjašnjiv, večito na granici između stvarnog i mog. Sudbina je očela polako da razmotava priču… i pre nego što sam shvatila, znala sam ga.
Znala sam gde pije prvu jutarnju kafu — u dvorištu, dok svet još spava.
Znala sam da se šiša svakog drugog ponedeljka.
Znala sam da tog istog dana menja vodu ribicama, kao da i njima daje novi početak.
Znala sam da sredom beži u vodu, a petkom na fudbal.
Znala sam koju tortu bira, koju vodu pije, kako uvek uzima koricu pre sredine.
Znala sam ga više nego što se sme znati.
Ali najviše sam znala ono što nisam htela da priznam, da ga mesto nikada ne drzi dugo… osim kada smo u zagrljaju. Tada bi vreme zastalo, kao da ni ono ne želi da ga pusti.
Znala sam i sitnice, da ne voli cveklu i makovnjaču, ali će ih pojesti, da ne voli da se svađa i da će prećutati.
Znala sam njegove navike, njegove tišine, njegove brige.
A nisam smela ni ime da znam.
Jer negde između svih tih saznanja, krila se istina koju nisam mogla da izgovorim —
da moj nepoznato-poznati čovek i ja
blakekathryn
gracieabrams
baratheonpilled
theartofmadeline
titsay
romaincrisis
yousharknotpass
jacobvanloon
