#vreme

[tamonegdedaleko]

"Slucajno" sretnes ljude koje dugo nisi video. Sretnes nekoga ko je bio tvoja prva ljubav. I shvatis kako se zapravo nije nista promenilo, nista izmedju vas, a sve oko vas. Neko je, moze se reci nastavio dalje i ima svoju porodicu, a neko ipak nije.

....ali sve je ostalo isto, oci koje sijaju kada ugledas nekoga, osmeh, zagrljaj, pa čak i poljubac. Usne koje godinama nisi video ostale su iste, najsocnije usne u kojima uzivas više nego u bilo kojim drugim, sve druge su tudje, ove su ostale i bice zauvek tvoje.

Posle mnogo zagrljaja, osmeha i suza, istina te udara po ušima kao kakav hladni vetar. Izgovara "moram da idem". U tom trenutku, u tom momentu shvataš da je taj neko sve, samo ne tvoj, da tog nekog ceka tamo neko, a njemu se ipak ne ide. I tu se završava priča...

I zauvek ce ostati pitanje i misao, "zasto nismo mogli", ali zapravo samo niste smeli. Da vreme ne leči i da se vremenom ne moze zaboraviti ako se iskreno volelo.

Dva premlada bica za koje sudbina ipak ima drugi plan.

[razdragana]

Klizim kroz vreme

Kao kišne kapi sa okna

Kao saten sa glatke kože

Klizim kroz vreme

Kao magla sa prvim zracima

Kao suze niz obraze

Klizim kroz vreme

U stalnom sam begu

Klizim, vreme pruža otpor

[belog-grada-crna-princeza]

(Tako) Slično veče.

Scena 1: sedimo na stepenicama. Ispred nas zalazi sunce na reci, iza drveće, trešnje, jabuke.. sve što će se ikad desiti već se desilo. Hirovita sam. Zagrizam jednu jabuku. Zelena je, kisela.

Scena 2: sama sam. Leto je. Ispijam hladan nes, sunčam noge na terasi. Glasno puštam balade, baš me zabole što nerviram komšiluk. Neka neobična tuga dok ispijam poslednji gutljaj. Prolazi avgust. 

Scena 3: užurbano se spuštam niz ulicu. Čovek u skijaškoj jakni lopata sneg. Šake su mi promrzle. Crni pas lutalica dotrčava ka meni. Saginjem se da ga pomazim i sve vreme mislim: više ga nikad neću videti.

Scena 4: čekam let za Beograd. Kasni. Sedim na koferu. Mrzim odlaske. Mrzim dolaske. U avionu, sanjam da živim na aerodromu. Budim se sa ukočenim vratom baš kad pilot saopštava lokalnu temperaturu. 

Scena 5: zvonjava telefona. Nisam se javila. Ponovo. Pa opet. Skuvala sam kafu. Pustila pesmu. Sneg se odavno otopio. Iznad glave mi proleće avion. Pritiskam zelenu slušalicu. 

-Katarina

[blackkmoonlight]

// tebi //

Ako si spreman da me voliš

kada mrzim ceo svet i ne želim nikoga,

kada me je iznervirao neko u saobraćaju jer ne ume da vozi,

kada sam učila i pala ispit,

kada me nervira cela porodica.

Ako si spreman da me voliš

kada sam blesava i dosadna jer te volim

kada sam naporna jer sam jakojakojako raspoložena

kada sam tvrdoglava

i kada jako želim da nestanem.

Ako si spreman da plešeš sa mnom

da se smeješ sa mnom

da mi veruješ i da me grliš i maziš,

ako si spreman da šetaš ulicama

da voziš bicikl i da ideš u kupovinu.

Ako si spreman da kitiš jelku

praviš medenjake i da uživaš u snegu,

kao i da gledaš talase, sediš na bovi

i uživaš u predivnim zalascima sunca.

Ako si spreman da me voliš baš onakvu kakva jesam,

da me voliš rano ujutru,

kasno uveče.

Ako si spreman na sve to,

ja bih jako volela da si tu,

jer sam posle jako dugo vremena

ponovo dopustila da mi neko bude blizu.

—

14.12.22.

[tianalavica]

[draganadimitrijevic]

Vreme Beograd @ Dragana Dimitrijević

[nije-mi-nista]

Daj vremenu vreme...

Vremenom te samo prođe, i više nema ničega. Više ne sediš u uglu sobe i ne obrćeš film na sto načina. Ne slušaš “vaše” pesme i ne izmišljaš različite scenarije iznova i iznova. Vremenom shvatiš da je trebalo biti drugačije, bilo bi. Shvatiš da je rastanak, koji je toliko boleo, ipak bio ispravna stvar. Vremenom zaboraviš njegov lik, a pogotovo zelene oči u kojima si se gubila. Više ti ne klecaju kolena, niti ti srce kuca milion na sat kada ga vidiš. Zaboraviš čak i njegov glas, isti onaj bez kog si mislila da ne možeš zaspati, ako ti ne poželi laku noć. Za sve samo treba vremena; ili bar tako drugi kažu... Meni je izgleda vreme neprijatelj pošto svakim danom koji prolazi sve te se više i bolje sećam. Ali misliš li hoću li se ikada sprijateljiti sa vremenom? Hoću li te ipak zaboraviti?

[izvitoperenavila]

I 'ću uspem i 'ću se vratim. Koj kosi, koj vodu nosi tad će vam svima bude jasno i tad ću te zaprosim.

Tad!

To "tad" je sad.

Dvadeset leta kasnije, vraćam se u grad.

I to nisi ta ti i to nije taj grad.

I to nisam taj ja i to nije ta glad.

Sedam u Donji park, neki klinac piše pesme

Da pitam ništa ne smem, jer verovatno je treper.

Treperi sunce na zalasku, misli u oblak lete

Vreme, sve prolazi kô u pesmi od Ede

I ko će znati da l' trijumfom ili s gubitkom

Tek, prohuji vihor – i bitno postane sitno.

-Marchelo