Na ekranu računara pročitah mejl koji sam primio:
Tema: Moram nešto da ti kažem
Datum: 05. novembar 2025. 01.27
Zovu me Tragač, čovek koji je obavijen plaštom tajni sa izrazom starog anđela u kome je više naivnosti nego dobrote. Život je za mene bedna tamnica, nisam predodređen za svakidašnji, tipičan način života, jer sam bolećiv stvor bez budućnosti, pasivnog karaktera i krajnje sklon samoći.
Vreme provodim u traganju za Mestom Istine na kome zru uspomene i sećanja, gde ću biti junak svoje ispovesti i gde neću osetiti da se moj borilački svet ruši. U traganju, iznenada, bez ikakve najave, moju grozničavu aktivnost zamenila je neka vrsta zanesenosti. Prepoznao sam nedvosmisleni znak, znan samo meni i znao sam da sam došao na pravo mesto. Vidite, to je svet koji se ne može iščašiti, svet koji ne može ispasti iz sopstvenih zglobova. A ja postajem opčinjen tom opipljivom stvarnošću, čovek od akcije. Postao sam zadovoljan svim onim što mi nude misli života i suviše uzimam ozbiljno svoje životne namere. Tu ne mogu da zaplovim u neodlučnosti i nesigurnost i ne mogu da postanem čovek za žaljenje. Nema nemira, ne iskazujem svoj bes.
Ostavljam za sobom korake i ogrubele reči koje mi ne dozvoljavaju da se izgubim. Ponovo osećam životni žar, postajem svestan svojih predosećanja. Više ne tumaram kao duh po svetu nošen strujama svojih misli kojima nisam želeo da umanjim zlo. Ovde se moje postojanje graniči sa poezijom, a življenje predstavlja vez u umetnosti. Postajem čovek kakav sam oduvek želeo da budem sa unutrašnjom osom pravca i cilja. Gnev i pohota mi se ne mogu približiti, ne umeju da se popenju na moju životnu lestvicu, jer više nisam nesrećan i jadan. Zaboravio sam sva svoja razočarenja, žudnje za osvetom i moralnim stradanjem. Naučio sam da svaki svoj neuspeh dostojnom smirenošću savladam i nisam gospodar koji tone u blato. Imam lice, ja sam Tragač!
Zamirisa moje juče poput žute dunje na ormaru. Trgoh se, ispustih požutelu fotografiju u rukama. Na trenutak se zamislih. Nisam ja našao nikakvo novo mesto za sebe. Upao sam u đavolsku zamku života i odveden sam do vrata neprolaznosti sa kojih čitam svoj život unatrag.
Nekoliko puta sam pročitao mejl pre nego što mi je zazvonio mobilni telefon. Pogledah ekran. Neverovatno. Bio je to moj nekadašnji izdavač. Prekinuli smo saradnju pre pet godina, kada sam prestao da pišem. Javih se.
„Ne znam kako si ovo izveo, priča ti je opasna, mali.“
„I ja tebi želim zdravo. Znaš li uopšte koliko je sati?“, upitah ga mrzovoljno.
„A znaš li ti da ti je ovo najbolja priča do sada?“
„Nije moja, nisam je ja napisao.“, odgovorih nezainteresovano.
„Pogledaj godinu. Reci mi kako je to uopšte moguće da ja pišem iz budućnosti?“, rekoh ljutito. „Vidiš i sam da nam je mejl poslao neki Tragač.“
Nasta kratka pauza, a onda čuh odgovor: „To si ti, mali. Ako mi ne veruješ pogledaj šta piše na poleđini tvoje fotografije kraj računara.“
Ćutao sam. Besan prekinuh vezu. Uzeh fotografiju, izvadih je iz rama i pročitah napisane reči: „Imam lice, ja sam Tragač!“
Autorka: Sandra Jovićević
origamiaround
turnnoffyourmind
snowghoul
dededos
gummygunk
areudirty
pixelskylines
kaledo-art