Arhitektura

arhitektura.co.vu

[arhitektura]

Spavajte sa ribama na svom privatnom ostrvu u Švedskoj

Ako ste mislili da je boravak u vašem privatnom odmaralištu samo luksuzni san, onda je definitivno vreme da se probudite. Švedsko neverovatno odmaralište Utter Inn je skrovito ostrvsko boravište samo za dvoje. Usidreno u sredini jezera, „odmaralište“ poseduje idilični trem za uživanje, panoramske prozore i komoru za spavanje koja se nalazi skoro tri metara pod vodom!

Projektovana od strane lokalnog umetnika i vajara Mikaela Genberga, odmaralište Utter Inn se nalazi na svom privatnom plutajućem ostrvu u jezeru Vasteras u blizini Stokholma.

Putovanje do odmarališta Utter Inn (što znači vidra na švedskom), počinje sa vožnjom od jednog kilometara na gumenom čamcu do sredine jezera. Gosti su ili prepušteni svojoj samoći, ili imaju mogućnost da budu posluženi obrocima koji se brodom donose do njih.

Unutar bele zabatne strukture, gosti se mogu opustiti u dnevnoj sobi ili se spustiti dole niz otvor nalik u podmornici do spavaćih odaja. Tri metara ispod površine, gosti bukvalano mogu da spavaju sa ribama, koje su vidljive kroz panoramske ojačane prozore. Prozori pretvaraju odmaralište u obrnuti akvarijum, sa ljudima koji spavaju unutra dok ih ribe posmatraju.

Dok se opuštaju u ovom privatnom odmaralištu, gosti se mogu sunčati na tremu koji obavija celu strukturu, gledati ribe, plivati, ili izvaditi kanu na naduvavanje sa kojim mogu da istražuju obližnja nenaseljena ostrva. Odmaralište površine 25 kvadratnih metara se može iznajmiti po ceni od 120 evra po noćenju.

[arhitektura]

Vikendica na obali Atlantskog okeana

Ova kuća na južnoj obali Nove Škotske u Kanadi nalazi se na nizu uskih betonskih elemenata na samo nekoliko metara od Atlantskog okeana. Kuća je projektovana sa funkcijom vikendice za jedan mladi par i delo je kanadskog arhitetkonskog biroa MacKay-Lyons Sweetapple Architects. Smeštena je u blizini malog ribarsko sela gde se livade susreću sa stenovitom obalom.

Klijenti su zatražili utočište gde mogu da posmatraju zalazak sunca nad morem, a arhitekte su odgovorile na njihov zahtev projektovanjem zgrade kao „instrumenta za posmatranje pejzaža, sa stranama otvorenim ka horizontu Atlantskog okeana, i njenim krajem kao otvorom blende koji se fokusira na zalazak sunca“.

Arhitekte su izdigle objekat sa zemlje „kako bi omogućili da bilo koji odmetnički talas koji eventualno prođe granitnu ivicu obale, produži ispod kuće“, ali su ostavile jedan ugao kuće otvorenim i na njemu stvorili terasu sa pogledom na more.

Spoljašnjost zgrade je presvučena u valovitom pocinkovanom aluminijumu kako bi se obezbedio snažan štiti protiv oštre klime, a donji deo strukture je pokriven drvetom istog kvaliteta koji se koristi lokalno u izgardnji brodova.

Niz širokih drvenih stepeništa vode do natkrivenog trema sa vratima na obe strane koje povezuju spavaću sobu sa ostatkom kuće. Velika drvena klizna vrata mogu biti zatvorena kako bi se zapečatila zgrada tokom oluje.

Glavni dnevni prostor se nalazi tik pored terase i odlikuju ga stakleni zidovi koji uokviruju poglede na okean, dok krovni prozori iznad kreveta omogućavaju stanarima da posmatraju nebo.

Opremanje enterijera je namerno ostavljeno minimalno kako se ne bi skretala pažnja sa pejzaža. „Kada sedite ispred ognjišta u kući, zemlja između kuće i ivica vode nestaju iz vidokruga, a ravan poliranog sivog betonskog poda se proteže ka stalno menjajućoj površini okeana“, pomalo idilično opisuju arhitekte.

[arhitektura]

Kako arhitektura „uništava“ ekonomiju

Proteklih godinu, dve, odvažni arhitektonski koncepti budućih sedišta velikih kompanija, posebno iz domena IT industrije predstavljaju se po medijima. Još uvek velike arhitektonske zvezde projektuju impresivna korporativna zdanja za firme kao što su Apple, Google ili Facebook. Koja je tajna veza arhitekture i ekonomije, odnosno ekonomskog ponora?

Godine 1999, Andru Lorens (Andrew Lawrence) je predstavio koncept nazvan Skyscraper index (Indeks nebodera). Nikad u potpunosti znanstveno usvojen, indeks dovodi u direktnu korelaciju gradnju visokih nebodera s ekonomskim sutonom i nagoveštajem recesije. Gradnja ikoničnog njujorškog neboderaEmpire State Building počela je upravo 1929. godine. Iste te godine dogodio se i najveći pad berze –Black Friday – kojim je započela najveća svetska recesije do tada.

Kada su završeni danas istorijski Twin towers, također u Njujorku, u poviju je bila velika naftna kriza, veliki rast cena nafte i bankrot kompanije Bretton Woods. Međutim ne moramo ići tako daleko u prošlost, prisetimo se samo Burj Khalife, najveće zgrade na svetu, građene od 2004. do 2010. u Dubaiju, čije tržište nekretnina se nedugo zatim urušilo, a spas za Dubai pronađen je u multimilionskoj finansijskoj pomoći od bogatog Abu Dabija.

Tu su još i primeri Petronas nebodera u Kuala Lumpuru i azijske krize, kao i pucanje dot.com mehura i „koincidencija“ sa gradnjom neboder Taipei 101 u istoimenom gradu. Može se reći da nabrojani projekti svojom veličinom neminovno iziskuju duže investicijsko razdoblje čime preklapanje s recesijom ne može biti izbegnuto, no činjenica je i da se u ovakve projekte često ulazi na vrhuncu ciklusa, nakon kojeg može uslediti samo pad.

U članku za Financial Times, Edvin Hitkot (Edwin Heathcote) analizira uzročno posledičnu vezu između korporativnih nebodera i ekonomskih ciklusa. U manjim merilima, od navedenih, imamo nedavne primere zgrade New York Times-a Renza Piana. Po završetku zgrade, prihodi novina su pali, pa je firma bila prisiljena prodati svoj udeo u zgradi. Uzimajući sve ovo u obzir, trebamo li, još uvek jednom nogom u recesiji, biti zabrinuti usled nagoveštaja gigantskih projekata internet divova, kao što su Facebook ili Google, kao i nezaobilazni Apple.

Frenk Geri - Menlo Park (Facebook)

Apple, kompanija koja svoj uspeh velikim delom duguje upravo dizajnu, planira realizovati novo sedište u kalifornijskom Kupertinu po projektu lorda Normana Fostera. Takozvana staklena krofna (na fotografiji skroy gore) kojeg je naručio još pokojni Stiv Džobs je sa svoje početne cene od 3 milijarde dolara narastao na čitavih pet milijardi. A u kontekstu, ne samo recesije, prema Hitkotu problematična je i „defenzivna“ simbolika objekata zatvorenog prema spoljašnjosti i distancirana od okoline, poput Pentagona.

NBBJ - Googleplex, Kalifornija

Na drugoj strani zaliva Facebook je angažovao Frenka Gerija za svoj novi kampus – Menlo Park. Kompleks bi trebao da funkcioniše kao grad u malome, a od arhitekta je tokom projektovanja zatraženo skromnije i manje upadljivo arhitektonsko rešenje, na šta je Geri odreagovao uklapanjem u prirodni kontekst.

I Google je arhitektonski zauzet ovih dana predstavivši projekte za dva centra, prostrani kalifornijski centar, delo biroa NBBJ i urbaniji, londonski King's Cross centar, projektovanog trezvenije od strane biroa AHMM. Biro NBBJ je i autor kompleksa za kompaniju Amazon koji se proteže kroz tri gradska bloka u Sijetlu. Dok je veći deo projekta relativno konvencionalan, pažnju privlače tri staklene kupole, koje pružaju zeleno utočište tokom hladnih severnih zima.

NBBJ - Amazon kompleks u Sijetlu

Ako neboderi govore o stanju u ekonomiji, šta je poruka ovih „prizemnih“ korporativnih sedišta? Da li svaka uspešna kompanije dosegne točku u kojoj se rodi potreba za arhitektonskim ovekovečenjem ili je ovo samo promena korporativne politike iz virtualnog u fizički svet? Možda i ovom slučaju arhitektura preuzima ulogu proricanja postupnog kraja jedne ere.

[arhitektura]

Tajžu most nagrađen za vrhunski inženjering

Tajžu most (Taizhou), dužine 2.940 metara, osvojio je ovogodišnju nagradu Supreme Award za vrhunski inženjering Svetskog instituta građevinskih inženjera (The Institution of Structural Engineers). Institut je odao priznanje različitim strukturama u velikom broju kategorija, ali viseći most sa tri pilona i velikim rasponima, prvi takve vrste, dobio je sveukupnu nagradu nazvanu „Supreme gong“.

Tajžu most se danas otvara za javnost i on nosi šest saobraćajnih traka (plus dve trake za održavanje), premošćavajući skoro 3 kilometara reku Jangce. Iako je ukupna dužina od 2.940 metara veoma velika, most ima dva glavna raspona koja se nose sa tri pilona, umesto uobičajenog jednog raspona nošen sa dva pilona.

Dva raspona su dugački po 1.080 metara svaki, što je pojedinačno manje od glavnog raspona mosta Golden Gejt u San Francisku od 1.280 metara, a znatno manje od 1.990 metara raspona mosta Akaši Kaikjo (Akashi Kaikyō), mosta sa najdužim glavnim rasponom kod visećih mostova na zemlji. Dva krajnja raspona od 390 metara povezuju Tajžu most sa obalama reke.

Ali, korišćenjem dva raspona, Tajžu most je napravio veliki napredak u niskogradnji. Dizajn zahteva savršenu ravnotežu fleksibilnosti i rigidnosti u svom čeličnom centralnom pilonu od 192 metara visine, kako bi mogao da izdrži promenljiva i neuravnotežena opterećnja na obe strane. Preteći bočni piloni su 178 metara visoki, i napravljeni su od betona. Dva glavna kabla koji nose most su 3.110 metara dugački i 72 santimetara u prečniku.

„Ovaj ogroman projekat je izvanredno dostignuće koje pomera granice tehnologije visećih mostova u nove visine“, rekao je žiri prilikom dodele nagrade. „Graditeljstvo mostova je upravo napredovalo na veoma značajan način.“

Pored glavne nagrade, Tajžu most, koji je projektovan od strane Jinagsu pokrajinskog sekretarijata za planiranje i kompanije Aecom Asia, nagrađen je nagradom u kategoriji Mosnih strukuta za puteve ili železnice (Highway or Railway Bridge Structures).

[arhitektura]

„De Rotterdam“ - arhitektura mešovite namene u Holandiji

Čuveni arhitektonski biro OMA je prošle nedelje proslavio završetak izgradnje kule mešovite namene, nazvane „De Rotterdam“, čija je površina od 160.000 kvadratnih metara zamišljena kao „vertikalni grad“, smešten na reci Mas u Roterdamu, Holandija.

Jedna od vodećih arhitekti na projektu, Elen van Lun (Ellen van Loon) izjavila je da je efikasnost bila centralni parametar dizajna od prvog dana. Ekstremne tržišne sile su uticale na sam tok projektovanja, ali arhitekta van Lun kaže da su ti uticaji zapravo učvrstili njihovu originalnu koncepciju. Rezultat toga je gusta, živopisna zgrada za grad.

Sa završetkom zgrade, okrug Kop van Zuid je najzad uspostavio kritičnu masu potrebu da bi se oformio drugi gradski centar južno od reke Mas. Zgrada je dobila ime po jednom od prvobitnih brodova koji su saobraćali između Roterdama i Njujorka u periodu od 1873. do 1970-ih godina, koji su prevezli hiljade evropskih emigranata.

Tri naslagana i međusobno povezana tornja kompleksa De Rotterdam izdižu se 44 sprata do visine od 150 metara i raspona od preko 100 metara. Međutim, bez obzira na to, zgrada je izuzetno kompaktna, sa mešavinom programa organizovanih u različitim, ali ipak preklapajućim blokovima komercijalnog kancelarijskog prostora, stanova, hotela, konferencijskih sala, restorana i kafića.

Ljudi zaposleni u kancelarijama, stanari i gosti hotela se mogu susreti u konferencijskim, sportskim i restoranskim oblastima zgrade. Zajednički podijum zgrade jeste mesto hola svake kule pojedinačno, stvarajući pešačko javno čvorište putem zajedničkih prostora.

Osnivač i vodeći projektant biroa OMA, Rem Kolhas je izjavio: „Uprkos obimu i očiglednoj čvrstoći, pomereni blokovi zgrade stvaraju stalno menjajući izgled koji je različit u zavisnosti od tačke gledišta. Činjenica da ona danas postoji predstavlja mali trijumg upornosti grada, investitora, izvođača i arhitekata.“

Različite faze projektovanja i izgradnje su bile pod nadzorom partnera i vodećih projekatanata Rema Kolhasa, Elen van Lun i Reinera de Grafa, kao i saradnika Kisa van Kasterena. Objekat „De Rotterdam“ je izgrađen od strane kompanija MAB Development i OVG Real Estate.

[arhitektura]

Muzej od trske u Francuskoj

Muzej Beautour je delo francuskog arhitektonskog biroa Guinée*Potin Architectes i nalazi se u gradu La Roš sir Jon na bivšem posedu biologa Žorža Duranda (1886-1964), koji je proveo svoju karijeru izučavajući ptice, insekte, biljke i sisare koje je pronašao tokom svojih putovanja po Francuskoj, Africi i Pirenejima. Najkarakterističnija odlika ovog prirodnjačkog muzeja i istraživačkog centra jeste trska koja pokriva zidove i krovove.

Arhitekte su renovirali postojeću trospratnu zgradu i proširili je dodavanje prizemne strukture sa eksterijerom od slame. Oni su takođe razvili strategiju za uređenje pejzaža, sa ciljem da se stvori raznovrstan lokalni ekosistem, a sve u skladu sa tematikom muzeja.

„Projekat nije ni tematski park, niti ukrasno baštovanstvo“, objasnili su oni. „Ovo je zaista specifičan projekat, inspirisan lokalnim biodiverzitetom, topografijom i drugim kvalitetima koji su prisutni u ovom kraju Francuske.“

Oblaganje fasada i krova nove zgrade je urađeno sa trskom, što je omaž tradicionalnim tehnikamaizgradnje u regionu Vandeja. „Izbor omotača od trska omogućava kontrast sa Durandovom vilom“, kaže arhitekta Erve Potin (Hervé Potin). „Zgrada raste organski, prihvatajući vilu i šireći se po parceli bez urušavanja prirodnog poretka.“

Zgrada je podignuta sa tla na drvenim stubovima, smanjujući njen uticaj na pejzaž i omogućavajući porstor ispod zgrade za plitki ribnjak. „Podizanje zgarde iznad tla je omogućilo da biodiverzitet ostane netaknut“, rekao je arhitekta. „Zgrada se lagano izdiže kako bi otkrila ribnjak u kome su smeštene žabe, ribe i čaplje.“

Drvene rampe vode posetioce u nove i stare delove kompleksa. Dok stara kuća smešta istraživačke laboratorije i prostore za predavanja, novo krilo muzeja sadrži prostore za stalne i privremene izložbe.

Prefabrikovani drveni ram pruža zgradi novog muzeja konstruktivnu podršku i ona je ostavljena izložena u enterijeru, a on najviše dolazi do izražaja unutar lobija trostruuke spratne visine koji služi kao polazna tačka za obilazak muzeja i nudi oblast za sedenje i odmaranje.

[arhitektura]

Zarđala čelična kula iznad rimskih ruševina

Ova zarđala metalna kula je projektovana od strane austrijskog arhitektonskog biroa Marte.Marte Architects i njena primarna funkcija je da pomogne turistima da lakše lociraju iskopane rimske ruševine koje se nalaze na obodu grada u zapadnoj Austriji.

Arhiteka Stefan Marte iz biroa Marte.Marte Architects je stvorio ovu strukturu između ostataka dve rimske vile na mestu drevne saobraćajne raskrsnice u Brederisu. Vrlo malo tragova je ostalo od prvobitnih zgrada, tako da je nova instalacija jedini orijentir iznad nivoa tla.

„Skulptura nalik kuli je projektovana kako bi mesto rimskih iskopina bilo vidljivo kilometrima unaokolo“, izjavio je arhitekta Marte. Kula je prvenstveno izgrađena od Corten čelika, visoka je deset metara i ima zastakljeni donji deo koji prikazuju šuplji centar, omogućavajući posetiocima da gledaju u podzemne ostatke.

„Kula deluje kao uveličavajuće staklo, nudeći uvide u istoriju“, rekao je arhitekta, čiji prethodni projekti uključuju vikendice od grubo tesanih betonskih zidova, kao i projekat iskrivljenog betonskog mosta.

Platforma se proteže od jedne strane strukture kako bi se stvorilo mesto za stajanje, dok se na susednom zidu prikazuju replike rimskih objekata. Platforma i zid su takođe napravljeni od čelika koji je prethodno izložen vremenu i zarđao.

„Korten čelik (Corten steel) je izabran zbog svoje prirodnosti i čistoće, što ga čini idealnim materijalom za izražajni orijentir u ovom ogromnom otvorenom pejzažu“, dodao je arhitekta Marte iz biroa Marte.Marte Architects.

„Tekstura zakivaka od nerđajućeg čelika podseća na složenost rimskog oklopa“, objašnjava Marte. Kamenje pronađeno tokom arheooških iskopavanje su korišćeni za izgardnju niskih zidova iznad drevnih temelja dve vile, otkrivajući prvobite lokacije samih zidova.

[arhitektura]

Konzolna drvena kuća u Japanu

Ova konzolna drvena kuća japanskog arhitektonskog biroa UID Architects lebdi deset metara iznad šumskog tla, a pored toga je odlikuje rupa u konzoli koja propušta rast drveća nagore. Kuća, nazvana+node (+čvor), u prefekturi Hirošima u Japanu, projektovana je od strane biroa UID Architects kao kuća u potpunosti izgrađena od drveta koja uvlači okolnu prirodu u unutrašnjost.

„Ova parcela se nalazi na čvornom mestu između prirode i veštačkih mesta napravljenih od strane čoveka“, objasnio je arhitekta Keisuke Maeda. „Pri projektovanju ove kuće, razmišljao sam o stvaranju mesta za životinje, biljke i ljudska bića.“

Glavno telo zgrade je dugačka pravougaona kutija sa jednim krajem usidrenim na zemlju, i sa drugim koji viri u vazduh. Drugi volumen, koji je smešten ispod glavnog volumena, funkcioniše kao dodatni sprat i laterlana podrška.

Zastakljeni zid na samom kraju kuće fokusira poglede iz kuhinje i trpezarije prema šumi. Praznina u podu se nalazi odmah iza, tako da drveće može da raste iza zidova bez stvaranja opasnosti za same stanare kuće. „Kuća je kao kaleidoskop koji odražava različite stvari koji se redovno menjaju“, dodaje arhitekta Maeda.

Prilaz kuće je usečen dijagonalno preko zgrade kako bi stvorio malu radnu sobu u prednjem delu, dok srednji deo poseduje dnevnu sobu koja vodi do krovne terase. Spavaće sobe i kupatila se nalaze na donjem spratu. Arhitekte su koristile kedrovinu za oblaganje spoljašnjih zidova, a enterijer je obložen sa pločama od iverice.