[bacipoglednauniverzum]

Pitali su jednom jednog mudrog starca : Šta mislite da je najvažnije da mladi ljudi urade za sebe u ovom surovom i, rekao bih, nažalost, veoma tužnom svetu?

A starac odgovara: “Sine moj, šta da ti kažem… Znaš,moje vreme je prošlo, ali kako je prošlo? To je pravo pitanje. No, nema veze. Ovo hoću da ti kažem. Najvrednije stvar za mladu osobu su samopouzdanje i sreća. A idu zajedno, sinko, svakako, veruj ti meni na reč. Ili ćeš jednom bar poverovati, kad odrasteš, al pripazi da ne bude kasno. Kad čovek iskrivljuje samopouzdanje, to se vidi, sine, baš se onako vidi. Često su ti takvi i nesrećni, zar ne? Ma istina je. Ali kada neko odiše samopouzdanjem, kako se to tek vidi, oh-kako se vidi. Najsrećniji sam kad vidim mlade samouverene ljude, srećne i ambiciozne, ma takvi nikad zavideti neće, nikad ih neće boleti tuđi osmeh. Ali, ove prve… Strašno je, sinko, što ljudi ne razumeju kako je to važno. Ma najvažnije. Na svetu. U životu. I eto… Valjda ti je jasno. Pravo drvo je srećno i kad mu lišće opada, ono drugo će da trune u korenu i tu poslednju nit neće upotrebiti da procveta autentičnije i srećnije. Tuga golema… “

[bacipoglednauniverzum]

~ život ~

pusti čaroliju života da te nosi

ne opiri se

nemaš kud

ne pokušavaj

sudbina će, ionako, prevrnuti svaki kamen

da ponovo po tebe dodje

ne opiri se

uspeh nije uvek vidljiv

pad nije uvek pad

od grešaka smo satkani

ne lažimo se

zaljubi se u svaku svoju grešku

zagrli je

sudbina zida i kad ruši

zagrli i nju

zahvali joj se

niko no ona

nije odgovoran za to gde si trenutno

i ne zapitkuj previše

nije ti potrebno puno stvari za taj put

samo prihvati misteriju i kreni

kofer kaži da si usput izgubio

kompas, ionako, ne zna put

pasoš je u tvojoj glavi

ponesi samo malo mašte

osmeh i poneku suzu

stare greške ćeš svakako u duši

na svaku novu budi ponosna

i samo najvažnije ne zaboravi sa sobom

život

zato, greši i živi

jer savršenost je nesavršena

a savršenu sreću dokle god tražiš

svako mesto

biće pogrešno. /n

[bacipoglednauniverzum]

“... 🚬”

i samo još nešto

nikad, doslovno, nikad

ne usudi se

da kažeš da si voleo

ako nisi voleo

odlaske, pune kofere i aerodrome. /n

[bacipoglednauniverzum]

< ćutanje >

s vremena na vreme

zapitam se tako

da li ti zaslužuješ ovoliko beskonačno ćutanje

a onda

s vremena na vreme

iznova shvatam

da ti kao takav

najviše, zapravo, zaslužuješ ćutanje

ljudi poput tebe

nikad nisu bili objašnjeni

ljudi poput tebe

bili su za čuvanje od prokletih reči

jer šta su reči

ako nekoga živiš? /n

[bacipoglednauniverzum]

do nekog sledećeg grljenja.

~ bih ja da te razumem

i trudim se da umem

i zapitam se kako je moguće

da vreme nikad nam ne skreće

~ da zapisani smo u zvezdama

i uvek nas ima

i miljama daleko

uvek smo neko

~ davno izgubljeni

još ranije pronadjeni

sve smo ono

što drugima je bolno

~ i što da se imamo

kad se čekamo

što da se objasnimo

kad istim se koracima krećemo

~ ja sam sledio put svoj

isti nam je kroj

ne zaboravi moja smejanja

do sledećeg svitanja

~ kad kofere spakuješ

na nas pomisliš

i zapitaš se isto što i ja

je li tačno da jednom se desi magija

~ večnost je trenutak

beskonačno kratak

i ne reci mi nikad vilo

šta bi bilo kad bi bilo

~ sanjaj me po danu

sačekaj da svanu

sve noći i nadanja

do nekog sledećeg grljenja. /n

[bacipoglednauniverzum]

dodji opet

kao nekad nepozvan

znam da hoćeš

ipak, jun je tu

leto kuca na vrata

zvezdane noći

razgovori do svitanja

izlasci sunca

sve kuca na vrata

hajde, doleti mi sad

da opet vreme stane

u tom izgubljenom pogledu

koji će reći

izvini, jebeno

i ja koja ću se truditi

pogledom da kažem

ne zanimaš me

i ti koji ćeš se onda nasmejati

onako

kao svaki prethodni put

kao svaki naredni

pa ću ti uzvratiti i okrenuti glavu

a ti ćeš i tad

jasno videti

baš sve ono

od čega sam se okrenula

hajde

dodji

leto je

tu je

korake čujem

a tvoji dolaze sa njim

znam

požuri na peron

onda kada bude prazan

i kaži

ovog puta moram ja,

ovog puta sam.

i na početku ćeš zamoliti

začudjenog konduktera

da ubrza

onda da uspori

cigaru će zapaliti

i bledo te gledati

a potom izgovoriti

ne budi lud

tako se voli jednom

prošao sam ja tu školu, samo,

ja sam zakasnio.

slušajući samo ćeš pomisliti

u vraga,

pa leto samo što nije.

tvoje ćutanje

kundukter je jasno shvatio

godine iskustva

naučile su ga

kad da, ipak, ubrza. /n

[bacipoglednauniverzum]

<mastilom (ne)ispisana galaksija>

ja o tebi ništa nisam znao. poneku nesvakidašnju činjenicu: da ne voliš Italiju, da se otrezniš kada se iznerviraš, da mogu suze da ti poteknu od smejanja. znao sam sve ono što bi običnom prolazniku bio niz beskorisnih, nedovoljnih podataka. i onda sam shvatio. dosadno je biti kao knjiga sa ispisanim stranicama, očigledna i nadohvat ruke. a ti, bila si magična. uvek ostavljala prostora za maštu kao stara knjiga sa izbledelim stranicama, sa izgubljenim naslovom, jer je vreme nadjačalo mastilo. bila si ona koja ti omogućava da je sam proučiš, zaključiš. da sam kreiraš nešto... ili, ipak, nekoga. znao sam i to kako si propušila i zašto, znao sam da imaš šarene čarape, da zaspiš kad preteraš sa alkoholom jer “ne voliš” da piješ često... ti si dugo tražena poezija, koja svakom novom stranicom oslikava jednu zasebnu galaksiju. knjiga, koja, čak i na mestima gde je mastilo zadržalo svoju boju, nisi bila to, već sve ono gde mastila nikada nije ni bilo. ti si bila za to: za čitanje izmedju redova i maštanje. ti si za neki drugi svet, jer ovaj, ne zna čitati izmedju redova. /n

[bacipoglednauniverzum]

kao da je juče bilo

svanulo je. pokucao mi je na vrata, došao je, znala sam da kad tad mora doći. kalendar ne može da me zaobidje, znam. svanulo, i sećanja kreću da naviru, jedno po jedno: i dalje pamtim svaki izbezumljen pogled, čak i onaj “u stranu”, pamtim tvoje pitanje: “zašto drhtiš”... zagrljaj koji je usledio nakon mog očekivanog odgovora “zato što mi je hladno”. znao si ti vrlo dobro da čovek drhti najviše onda kad mu je najmanje hladno, jer u tvom zagrljaju nije moglo biti hladno. pamtim i onaj omiljeni poljubac u čelo. ma, ovako ću roman napisati... ali, sve znam, kao juče da je bilo, kao da je juče ceo svet stao kad su maske spale na ležaljci izmedju dva drveta, uz plamen vatre koji je goreo istim žarom kao i plamen u nama. ne. ne zaboravljam te. samo mi kaži: jesi li i ti pogledao u plamen i poželeo moje oči preko puta? jer, ja sam ovog puta gledala vatru i videla samo tvoje oči, dok sam, tada, gledala u vatru samo da skrenem pogled sa tvojih očiju. tada i sada, a kao da je juče bilo... 30.4.18-1.5.18. /n

[bacipoglednauniverzum]

hoćeš li¿

naš datum je sve bliže. ti si mi sve dalje... kakav je ovo začarani krug? da li ću ikada dovoljno odrasti da prestanem da pridajem značaj brojkama? ili mi je to u krvi? rodiš se sa tim? rodiš se i nosiš kao pečat na duši. ma, bilo kako bilo, bliži se. još poneki put sklopljene oči, malo više neprospavane noći i svanuće. tu je. i pitam se: hoćeš li me se setiti tog dana? hoću li biti tu negde, duboko, da niko ne primeti? hoćeš li me ćutati tog dana? da li ćeš me se setiti...? da li nas uopšte zaboravljaš? ovakve ljubavi zaborava nemaju, dogode se jednom i nosimo ih zauvek. gde god pošli. kome god pošli. jedna je za zauvek. naša je bila, ostala, i ostaće. /n

[bacipoglednauniverzum]

~ s u b o t a ~

prošla je je ponoć. negde oko dva sata. grad prazan, tišina svuda oko nas. poneka muzika odjekuje, jer ipak, bila je subota. malo mi je smešna ta reč: subota. nekako sam i zaboravila taj dan u nedelji. utihnuo je. stvari su se promenile, pa se i ona negde zagubila. kao da nije ni postojala, kao da je vreme išlo od petka do nedelje. prikrila se od mene, tako da je nisam mogla pronaći. nigde. nisam je ni tražila, iskreno. iako nije bila vidljiva, bila je u meni, duboko, negde gde nisam mogla ni da zavirim. ali zar se zaboravlja nešto što nije vidljivo? koja laž... i te noći, tako iznenada, ona je mene pronašla, onda kada je nisam ni tražila, izašla je pred mene. odjednom. ni od kuda. vratila se bliže. te noći... uz vetar koji je duvao, i hladan vazduh koji je ledio dah na momente, uperila sam pogled. nigde. negde. pored uličnog osvetljenja koje nije dozvoljavalo gradu da utone u san, pojavila su se još poneka svetla, iz mrklog mraka. bilo je kao duha da sam ugledala. kroz staklo zamagljenog auta videla sam lik. zamagljenu siluetu, ali eto, bio si takav, nikada te nije bilo teško prepoznati. zaledjena, a iznutra gorim, vreme je zastalo, sat nije kucao, nepomično smo se gledali kroz maglu koja nije sprečavala da se prepoznamo. zaledjen pogled, kazaljke poklopljenje i naš datum. naš datum. baš taj je bio. kažem vam, subota me pronašla, sustigla i mene i sve u meni, u sekundi. ups lažem, taj trenutak nema jedinicu vremena, kažem vam, vreme je stalo. trenutak kao večnost. našu malenu večnost ne dam. ni za šta. i hvala ti, suboto što si me samo podsetila šta je život i šta “najkraća” večnost uradi dvema zaledjenim, ujedno i preplanulim dušama. /n

[bacipoglednauniverzum]

~ majski cvet ~

a stablo pusti korenje

na jednom mestu

pa ostane zauvek vezan tu

zauvek zapisan

na tom mestu

gde je želeo da se osamostali

korenje koje niko iščupati ne može

javi se naznaka nežnog pupoljka

pupoljak koji miriše na majsko jutro

svakim danom sve veći

željno iščekuje svoj cvet

koji procveta

čak i kad ga ne zalivaju

jer bori se za svoje

bez imalo pomoći

živi tu

baš na tom stablu

ukorenjen

zapisan za zauvek

a onda

procveta

javi se u raznim bojama

isplate se sve one oluje

grmljavine

nevreme koje je pokušalo da ga slomi

pa se pretvori u nestvarno

neuništivo

ali nekad

desi se neočekivano

iščupaju ga

a koren je ipak koren

ne mrda i ne odustaje

pa mu se pridruži novi pupoljak

koji ga neće zameniti

i prvo mu mesto ne može oduzeti

jer korenje je pušteno za zauvek

a stablo doveka ostaje

asocijacija na baš taj

majski cvet

i cvet kao takav

traje večno

i biće ga

čak i onda

kada ga nema. /n

[bacipoglednauniverzum]

“vi, odgovori...¿”

vi odgovori...

kako ste mi daleki

negde zagubljeni

na stajalištu

na peronu izmedju dva sveta

izmedju starog i novog početka

na peronu koji nema satnice

kome kazaljke ne znače ništa

ništa, osim okruglog predmeta

u koje su greškom ukačene

vi odgovori,

svoje vreme sami kreirate

kompas nemate

mapu ne pratite

vi sledite ono iznutra

vi znate kad su kazaljke sklopljene

čak i kad su celom svetu razdvojene

vi dodjete u pravi čas

kad sat otkuca

kad zvona odzvone

vi spajate dva početka

spajate vatru i led

vi odgovori,

nećete me izneveriti nikad

vaš peron je samo i dalje prepun ljudi

koji neće razumeti

kome ste to pošli. /n

[bacipoglednauniverzum]

k a p/z r a k

kiša je padala. stajala sam satima posmatrajući kap po kap. kako samo gube oblik padajući na zemlju. kako sa visina propadaju, odlaze u nedogled, negirajući činjenicu da će na dnu ostati. prolazi sat po sat, ne prestaju, naprotiv, sve ih je više. a tako su lagodno živele na nebu. navikle se na luksuz, pa došlo vreme da im maske spadnu, pa se bune. odlaze u zaborav, ne ostavljajući trajan trag za sobom. onaj mali koji su ostavljale odlazio je posle par zrakova koji ih obasjaju. zrak koji posmatra od gore i pomaže im da kao takve odu u zaborav jer tamo im je i mesto. zrak kao oličenje veličine, jedinstvenosti. oličenje slobode, mašte i lepote života. asocijacija na novi početak. poseban sam po sebi, okovan u šarenilo letnjih nijansi. i oduvek se znalo. neizmerno je velika razlika izmedju: biti kap ili biti zrak. /n

[bacipoglednauniverzum]

...večnost

izgubiš kompas

pa zastaneš

pa se upitaš

kojim putem dalje

al sledi zvezdu u sebi

ona te nikad izdala nije

sledi svoju večnost

koja živi u tebi

koračaj

u mraku

možda u strahu

imaj strpljenja

nadji izgubljeno -zauvek-

i znaj

na kraju svakog tunela

naići ćeš na svetlost. /n

[bacipoglednauniverzum]

•zvezdana noć•

ta noć, zakucana u mom srcu kao najlepši bol ikad doživljen. i dalje je zovem noć, iako je svanulo. tebi možda jeste. kažem možda, ne znam. ja je zovem noć i zauvek će tako i ostati. noć kao takva, promeni čoveka, u trenutku, noć kao takva se ne zaboravlja, ostaje zauvek urezana kao duboka rana koju pored bola koji stvara ne bih izbrisala. bilo je pomalo hladno, zapaljena vatra koja nas je navodno grejala, svaki plamen drugačiji od prethodnog, znate kako znam? posmatrala sam ga, gledala kako dim odlazi visoko u nebo, samo da skrenem pogled sa ta dva oka preko puta. i išlo mi je dobro. stvarno jeste. ali, ipak, noć kao nijedna druga, muzika, alkohol, dim, prelepa ležaljka izmedju dva drveta i zvezda padalica kakvu nikad pre nisam ugledala. tako je jako zasijala. kao da je obasjala celo nebo samo za nas. ta noć i jeste bila naša, znaju to svi. odjednom, prilaziš mi, ni od kuda, teturaš se od promila u sebi, prilaziš bez reči, praviš mesto za sebe a potom me zagrliš. moj osmeh velik kao obasjano zvezdano nebo je ukazivao na to. maske su spale. delimično. eto kakvi smo mi bili. i ostali. i ostaćemo. jer ako ovakva ljubav ima kraj, onda ona ni ne postoji. i nikad ti nisam to izgovorila i nikad neću, ali čekam te zauvek. tamo gde smo stali. kad tad ću se vratiti po svoje izgubljene delove na toj ležaljci. sakupiću ih, i idemo ispočetka. /n

[bacipoglednauniverzum]

sve je puklo samo da bi došlo na svoje mesto

i možda se baš sad u odlasku pronadjemo. šta ako je zaista, oduvek tako i bilo samo nismo znali? šta ako je zaista trebalo da odemo da bi se zapravo sastali? možda smo uvek pokušavali da krenemo jedno za drugim po istom tragu. izgleda da ćemo se pronaći baš sad kad smo na različitim putevima. izgleda da će se baš sad ukrstiti. zar nismo oduvek i delovali kao neko kome će se putevi ukrstiti baš onda kad sve puca? zar kod nas nije uvek sve bilo magično, ali nikad logično? sudbina ne razdvaja ljude poput nas. i idi, slobodno, na kraj sveta, ja ću na drugi kraj. sačekaj me tamo. čekam te tamo. /n

[bacipoglednauniverzum]

🌈

“jesi srećniji kad bežiš od sebe, ujedno i od mene?”

-tako mi je lakše.

“to nije odgovor na moje pitanje. ali, hvala, dobila sam ga.”

-ne znam o čemu pričaš.

“znaš, vrlo dobro znaš, ne lažimo se.”

ali ne znaš da jednom živiš i da je život prelepo mesto za ljude poput tebe, da svetu treba više ljudi poput tebe. da si jedan u milion. da si nečija zvezda. sudbina. ne znaš koliko sam srećna samo zbog tvog postojanja, o ostalom i da ne pričam. ne znaš šta ti sve želim. da ne kažem šta “nam” sve želim. ne znaš. čitaj malo više oči, malo manje reči, malo više tišinu, ne samo galamu, malo više gledaj u zvezde, znaju one put, malo više sebi u dušu, a ponajviše osvrni se na sebe u svetu.

-zašto si odjednom zaćutala? upitao me.

“ma... bezveze, zamislila sam se nešto.”

i tako je i ona pobegla...

trudite se da savete drugima ponekad date sebi. budite sebi lek. možete. znate. verujte. osmehnite se. /n